Piše: Redakcija
Foto: Marinka Stojković
Multimedijalna umetnica, Ana Stojković, promovisala je svoj prvi roman pod krošnjama sokobanjskog parka uz muzičku pratnju Bobana Jovanovića, aka. Bobbi Brown.
Čitala je odlomke iz knige, dok su u hladu drveća bile postavljene i njene slike. Prolaznici su imali jedinstvenu priliku da vide galeriju na otvorenom dok su slušali odlomke iz njene knjige.
Cena knjige je 1100.dinara.
Piše: Ana Stojković
Ilustracija: Albert Zelda
I’m preparing my first solo exhebition.
Just a little trigger to imagine my work.
Hvalae you soon somewhere over the rainbow.
Piše i fotografiše: Ana Stojković
Dr Dragan Aleksić
Dr Sofija Božić
Ljiljana Ćumura
Aleksinčani su, od 29. juna do 1. jula, imali nesvakidašnju priliku da u svom gradu prisustvuju radu međunarodnog naučnog skupa koji je održan na temu: Velika istočna kriza i Prvi srpsko-turski rat 1876. godine.
Skupu je prisustvovalo 28 naučnika (svi sa naučnim ili visokoškolskim titulama) od kojih je 15 bilo iz inostranstva. Zaključujemo da Aleksinac nikada nije imao čast da bude domaćin ovako značajne naučne manifestacije.
Pukovnik
Naučni skup je organizovan povodom 150 godina od izbijanja Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine, u kome su se glavni događaji odigrali upravo u našem kraju (proglas o objavi rata Turskoj 1876. godine pročitan je na Rujevici, najveća srpska pobeda bila je na Šumatovcu, u Deligradu je knez Milan proglašen za kralja, u Gornjem Adrovcu je poginuo pukovnik Rajevski, koji je Lavu Tolstoju poslužio kao uzor za grofa Vronskog u romanu Ana Karenjina, jednom od najznačajnijih dela svetske književnosti).
Dr Jasmina Ahmetagić
Inicijator skupa bio je naučnik, Dragan Aleksić, rodom iz Aleksinca.U organizaciji skupa učestvovala su četiri naučna instituta i aleksinački Centar za kulturu i umetnost.
Dr Kristina Miličić
Čitava organizacija skupa bila je na najvišem nivou, u šta smo se i sami mogli uveriti svojim prisustvom.
Lepo odabran muzički program, u izvođenju hora „Šumatovac”, bio je primeren samoj temi skupa.
Hor ,,Šumatovac”
Na otvaranju se prisutnima obratio Sava Stambolić, šef kabineta ministra nauke i pohvalio značaj ovog skupa kako za očuvanje istorijskog sećanja tako i za očuvanje nacionalnog identiteta. S njim je za vreme ceremonije otvaranja bio i dr Ivica Đalović,
specijalni savetnik ministra nauke. Kako je naglasio predstavnik Ministarstva, skup su finansirali Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija i Ministarstvo kulture.
Sava Stambolić, šef kabineta ministra nauke
U ime organizatora obratili su se dr Aleksandar Rastović, direktor Istorijskog instituta iz Beograda, i dr Dragan Aleksić, predsednik Organizacionog odbora naučnog skupa, inicijator i glavni protagonista ove naučne manifestacije. Dr Aleksić je istakao da je ovaj naučni skup posvećen jednom važnom datumu za istoriju srpskog naroda, datumu ulaska Srbije u rat s Turskom u kome je ostvarila svoje najvažnije nacionalne ciljeve: oslobodila je jedan deo neoslobođenih srpskih teritorija i, na Berlinskom kongresu dve godine kasnije,stekla punu nezavisnost.
Dr Dragan Aleksić
Učesnici skupa izlagali su svoje radove na srpskom i engleskom jeziku. Stručni sadržaj referata nećemo komentarisati, već ćemo to prepustiti kompetentnim kolegama iz odgovarajućih naučnih oblasti. Ono što nam je bilo posebno zanimljivo jeste to što su brojne teme bile posvećene kulturi sećanja i kolektivnom pamćenju, kao i pitanjima iz kulturne istorije koja osvetljavaju odjeke ovog rata u književnosti, poeziji, pozorištu i stvaralaštvu pisaca kao što su Tolstoj, Dostojevski, Pekić. Trećeg dana je organizator poveo sve učesnike u obilazak lokacija na kojima su se odigrali istorijski događaji razmatrani na skupu: Gornji Adrovac, manastir Sveti Roman i Deligrad.
Ljiljana Ćumura
Milena Miletić
Spoljni saradnik
Zooncoolion
Skup smo pratili mi, međunarodni portal Zooncoolion, dopisnica Politike i lokalni medij Radio Aleksinac
Ninoslav Miljković
Sa žaljenjem konstatujemo da događaj nisu pratili predstavnici regionalnih i domaćih medija.
Takođe, skup nisu udostojili ni domaćini i veći broj zvaničnika aleksinačke lokalne samouprave, Vojske Srbije i Srpske pravoslavne crkve. Verovatno je razlog tome to, što ili nisu bili obavešteni, ili su imali važnije obaveze. Da li je ovo propust organizatora Centra za kulturu, ne znamo, ali znamo da su Aleksinčani imali bisere koji su bili rasuti pred palanačkim autističnim pijunima.
Lokalni ,,kralj” nije otvorio skup. Lokalni predsednik CK nje zatvorio skup. Otvorio, da.
Iz pouzdanih izvora znamo da ,,oco” Opštine Aleksinac nije došao jer skupu nije prisustvovao ministar Selaković.
Nadamo se da će Aleksinčani, zahvaljujući svojim posvećenim sugrađanima, imati priliku da ponovo prisustvuju veličanstvenom romantično – naučnom skupu koji kao da je režirao sam Sorentino, a ne naučnik, doktor istorijskih nauka, gospodin Dragan Aleksić. Zašto bi Aleksinac bio poznat samo po nesrećama, kada imamo izvanredne naučnike, patriote koji su napravili međunarodne naučne karijere kako na domaćoj tako i na svetskoj sceni? Retorikom naučnog plesa filmska magija na sceni dasaka treba biti zamenjena scenom prirodnog ambijenta neke crkve. Možda Ruske. Uz pratnju simfonijskog orkestra.
Или о мудрости и вештини да се нађе срећа док се бори против погано подмукле и тешке болести
Пише и Фотографише: Милена Милетић
„Кад си срећан лупи тада длан о длан“, орило се у великој сали Центра за културу у понедељак вече, по завршетку пројекције документарног филма „Срећа, пази, снима се“, редитеља Душана Визића док је разнежена публика, понешто и уплакана, следила стихове те холандске дечије песме заједно с двема главним учесницама овог узбудљивог и поучног остварења – Горицом Ђокић и Селеном Рибић. С добрим разлогом – филм који је неуобичајено бројна публика гледала у понедељак, 16. новембра, тиче се хиљада наших грађана, заправо сваког од нас, јер се бави једном од најтежих болести савременог доба – карциномом јајника. Али и изласком из страшног кошмара у коме се, због ове болести, одједном нађу хиљаде жена и њихове породице.
Замислите да живите свој живот уобичајено –идете на посао, решавате породичне проблеме, уз мало среће имате и пријатеље с којима повремено излазите. Ако то дозволи сулудо захуктали животни ритам због кога, рецимо, не стижете код лекара. Баш то – лекар, контролни преглед – одлажете из недеље у недељу. А и зашто би сте ишли, добро сте. Све док се једног дана некако не обрете у ординацији и лекар вам не изда хитан упут за даље прегледе. Јер – имате рак јајника, веома подмуклу болест која, за разлику од многих, нема најаву, увод и разраду, болест коју лекари често не могу да уоче обичним прегледом. Постаје видљива тек у веома узнапредовалој фази. Болест која се чак и у хируршком смислу тешко оперише а свака операција, како то рече професор др Александар Стефановић, директор Универзитетске клинике за гинекологију и акушерство, више личи на скупљање гомиле конфета. Јер даље лечење зависи од те прве операције, од тога јесте ли успели да скупите и одстраните све те врло злоћудне ‘конфете.’ А баш то ову болест чини врло специфичном – болест је индивидуална јер је такво и свако људско биће, па тражи и посебан приступ у лечењу за говото сваког пацијента. „У овом случају не можеш дати свима све и зато је тумор јајника у пуној мери покренуо персонализацију медицине“, рекао је профсор Стефановић.
Статистика тумора јајника је поражавајућа – сваке године у Србији оболи око 800 жена а половина изгуби битку. Или, сваког дана три жене оболе а једна умре. Од 78 жена, 1 се суочава с овом болешћу и пролази кроз веома тешку, сложену и неизвесну борбу у којој струка али и лични однос према себи и болести играју кључну улогу.
„Она је мене звала из болнице, замолила да јој донесем неке ствари, и саопштила о чему се ради те да ће победити“, казала је једна од учесница у филму о Горици Ђокић. Борбеност и спремност да се прихвати све што иде уз болест и лечење су, показаће се, од кључне важности. Јер, ово није само прича о терапијама, мучнини од хемотерапије, опадању косе – нешто што многи виде као главни тренутак суочавања, кад морате да одете код фризера и кажете „шишај све, на нулу“. А што вам удари на идентитет. „Коса се врати“, каже Горица Ђокић која је целог живота поносно носила своју врану гриву као заштитни знак, и одједном… „Али лимфне жлезде, јајници, материца, цео ваш репродуктивни систем – не.“ Нема више шансе за децу, барем не своју. „Увек има довољно деце коју нико није хтео, може се усвојити дете, видећемо“, каже о том веома болном делу губитка функције Селена Рибић која се са 24 године суочила са овом болешћу и победила.
У преводу, обе јунакиње филма говоре и о томе како наћи срећу опет у околностима које су све само не срећне. То је она стара – само да је глава на рамену, биће све. И буде. Човек је сувише сложено биће и не може се сводити само на неколико функција. Зато је овај филм и прича о сукњи боје лимете са лицима неких жена, тетоважама, изласку пред људе без косе и обрва, како се улепшати и надокнадити изгубљене атрибуте лепоте, о млађем брату који изненада мора постати старији, како живети у пуној мери и упркос злом „осмом путнику“ што се уселио у тело… Где се то проналази мир и духовна снага. Или, како рекоше јунаци филма – срећа и како је наћи. Да, баш то – у овом филму нећете слушати суве и помало туђе медицинске изразе и податке. Гледаоц ће видети запањујућу снагу и мудрост што воде ка изласку из мрака. Уз праву струку, разуме се, а не магове с интернета који ће објаснити да су сода бикарбона или какво друго свакодневно средство баш то чудо што лечи рак и друга тешка обољења.
За крај, али нипошто најмање важно – филм је подржало удружење „Проговори“ које се бави подршком пацијентима оболлелим од рака репродуктивних органа.
Deliver me to Nowhere
Piše i totografiše: Ana Stojković
Nebraska
Većinu svog života proveo sam kao muzičar mereći udaljenost imeđu američkog sna i američke stvarnosti” – Brus Springstin
Brus Springstin
Junaci pesama Brusa Springstina ispevani u rok stilu slikajući egzistencijalnu stvarnost radničke klase Nju Džersija dovela su ga na vrhunac slave 80 -tih godina, te su ga u jednom trenutku tadašnji predsednici Ronald Regan i Vilter Mondijal svojatali i poistovećivali sa političkom doktrinom njihovog doživljaja patriotizma.
Brus je kritikovao Vijetnamski rat, a predsednici su ga 1984. uzdizali kao muzičara koji veliča patriotizam, iako je patriotizam lična opredeljenost duše, a ne politički čin. Bar u umetničkom svetu.
Nadahnuće da pišem baš o Brus Springstinu je upravo novi film pod nazivom ,,Deliver me to Nowhere.”
Ovu biografsku filmsku priču melanholičnog karaktera ekranizovao je i režirao Skot Kuper koji je ujedno i scenarista filma. Scenario je napisan prema knjizi ,,Deliver me from Nowhere” objavljenoj 2023.godine autora Varena Zejnsa. U filmu su korišćeni elementi autobiografskog snimka sa koncerata ,,Born to run” Brusa Springstina.
Brusa Springstina glumi Džeremi Alen Wajt, a hronika ličnog i profesionalnog života tokom profesionalne borbe za album ,,Nebraska” utkani su u filmski i scenarijski pejzaž kroz oko i pero režisera.
U filmu glume još i Dẓ̌eremi Strong, Pol Valter Hauser, Stiven Grejam i Odesa Jang.
Pre početka filma aleksinačka legenda muzičke scene Vlada Veljković, koji je imao prilike da ode na koncert Brusa Springstina, odao je počast ovoj muzickoj legendi svirajući numere njegovih pesama na gitari i usnoj harmonici.
Projekcija filma je bila u filmskoj sali Doma kulture u Aleksincu i nije bila posećena. Nekoliko fanova Vlade Veljkovića i ljubitelja muzike Brusa Springstina bili su prisutni.
Film poseduje nostalgični ton, vrhunsku fotografiju, odličan scenario. Kadrovi su fantastični, pomešani sa Brusovim realnim muzičkim delovima koncerta.
Film traje više od dva sata i moja jedina zamerka je ta što nije bilo više elemenata muzike sa Brusovih koncerata koja je revolucionarna na sceni kao i sam rokenrol. Jer tako razbija tešku i melanholičnu dramu glavnog junaka.
Da li je zlo u nama ili van nas?
Piše: Ana Stojković
Dugo očekivani horor film Roberta Egersa ,,Nosferatu” koji je premijeru imao pred beogradskom publikom 2. janura stigao je i u aleksinački bioskop.
Ljubitelja horor filmova nije bilo mnogo na premijeri u Aleksincu, ali svakako dovoljno da se film prikaže.
Robert Egers iza sebe već ima zavidnu filmsku karijeru. Filmovi ,,The Witch”, ,,The Lighthouse”, i ,,The Northman” već imaju kultni status među ljubiteljima njegovih horor filmova.
Ono što je zanimljivo vezano za rediteljevu inspiraciju ovog rimejka ,,Nosferatua” iz 1922. godine jeste to da je Egers bio pod uticajem našeg filma ,,Leptirica”, filmskog ostvarenja Đorđa Kadijevića, iz 1973. godine koji je snimljen prema pripovetci Milovana Glišića “Posle devedeset godina.”
O fasciniranosti ,,Leptiricom” Egers je govorio na različitim filmskim panelima. Upravo će u februaru u Linkoln Centru, u Njujorku, govoriti o inspiraciji za film na reviji filmova po njegovom izboru. Na filmskom maratonu pod nazivom ,,Conjuring Nosferatu” po izboru Egersa biće prikazani filmovi koji su uticali da ,,Nosferatu” dobije sadašnji oblik. Među njima će biti i naša ,,Leptirica.”
Za one koji se ne sećaju kultne ,,Leptirice” strašniji srpski film od njega ne postoji. Bar se ja nisam toliko uplašila gledajući sinoć novog ,,Nosferatua” koji će sigurno postati još jedan kultni ,,vampirski” film nakon Kopolinog ,,Drakule” ili Đordanovog ,,Intervjua sa Vampirom” iz ’94. godine.
Priča je jedinstvena i kod ,,Drakule” i novog ,,Nosferatua.”
Zlo se zaljubljuje u bolešljivu glavnu protagonistkinju i opseda je kompletno. Kako u snu tako i na javi. Da li je zlo u nama ili van nas, postavlja se pitanje tokom filma.
Da Vam film ne bih prepričavala, svakako preporučujem odlazak u bioskop iako nisam ljubitelj horora, ali vampirskih priča da. Svakako mi je bilo lepše da gledam Džona Malkoviča kao Drakulu jer ima dva oblika. Jedan ljudski, a drugi đavolski od današnjeg ,,Nosferatua” koji sve vreme ima nakazni oblik, a seksualne scene sa glavnom protagonistinjom, inače glumicom Lili Rouz Melodi Dep, ćerkom Džonija Depa i Vanese Paradis, kojoj je ovo, čini mi se, jedna od prvih glavnih uloga na filmu posle nekoliko zapaženih serija, su brutalno zastrašujuće.
Odlična režija, vrhunska fotografija, odličan scenario, ali ne dovoljno ,,romantičan” kao ,,Drakula”. Bar meni.
Piše: Aleksandar Petrović
Evo filma iz Japana, koji bi mogao biti snimljen u Francuskoj ili, recimo, Srbiji. Reč je o univerzalnim, u svakoj sredini prepoznatljivim temama: ekonomska nejednakost, kriza porodice, opadanje roditeljskog autoriteta, traganje za smislom u haotičnom svetu.
Reditelj Kijoši Kurosava (Kiyoshi Kurosawa), poznat je, inače, po svom doprinosu žanru horora, i to u njegovoj japanskoj varijanti (i nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa svetski poznatim starijim kolegom, autorom „Rašomona“ – Akirom Kurosavom). Mada se i u nekim ranijim filmovima bavi načinima na koje društvo oblikuje individuu, tek sa filmom „Tokijska sonata“ Kurosava se, bez sumnje, približava pravom „socijalnom filmu“, kakve pravi, recimo, britanski reditelj Majk Li (Mike Leigh). To su, kako je jednom Li rekao, filmovi koji se ne ustežu da prikažu znoj ili bore na licima svojih junaka. Dakle, filmovi koji se trude da prikažu svakodnevni ili „realni“ život.
Film počinje „udarcem“ nanetim „ocu porodice“ Sasaki, koji dobija saopštenje o otkazu. On nema snage da to prizna svojoj porodici, te nastavlja da, iz dana u dan, oblači odelo poslovnog čoveka i napušta dom. Međutim, vreme provodi pred zavodom za zapošljavanje ili pred zajedničkim kazanom za beskućnike. Pogotovu u kontekstu japanske kulture, kako to nagađa evropski gledalac, ostati bez posla za glavu porodice znači ostati i bez dostojanstva i autoriteta. Stoga je jasno zašto otkaz mora ostati tajna.
Narušen očev autoritet, ali i uzaludnost postojanja u savremenom Japanu, predstavljaju teško breme za porodicu Sasaki. Stariji sin donosi odluku da se dobrovoljno prijavi u vojsku Sjedinjenih Država.
Najugroženiji je, međutim, mlađi sin, koji ima jednu neobičnu želju – da uči da svira klavir. Majka uzalud pokušava da posreduje između autoritarnog oca i pobunjenih sinova. U očajanju, i ona napušta dom u jednoj epizodi, ali nakratko.
U filmu se neprestano smenjuju kadrovi u kojima je porodica, ili njeni pojedini članovi, na okupu. To su „kamerni“, intimni snimci, napravljeni u unutrašnjosti japanskog doma. Unutar doma je, izgleda, jedino i moguće približavanje i toplina. Spoljašnji svet, međutim, je hladan i negostoljubiv. Porodica posrće i rastače se pod njegovim udarcima.
Niti koje vode junake filma – članove porodice – krivudaju i prepliću se, udaljavaju i približavaju. Ponekad izgleda kao da je priča zalutala, da je u ćorsokaku. Ili to, možda, govori o onome što vide junaci filma – da izlaza nema.
Ipak, bizarno i neuverljivo deluje epizoda u kojoj pljačkaš otima majku.
Ovaj film nam govori o nečemu što već znamo: da je svet postao mali, da su naše brige zajedničke, kao i da Japan više nije sakriven iza sedam velova.
Piše: Ana Stojković
Čuveni britanski reditelj, Ridli Skot, ove godine nam se na filmskom platnu predstavlja filmom ,,Napoleon.” Epski akcioni spektakl koji prikazuje uspone i padove francuskog cara Napoleona Bonaparte premijeru u Srbiji imao je 22.novembra. Iako su kritike jako podeljene, a Ridli Skot zbog određenih scena stavljen pod nož filmske kritike, film i te kako zaslužuje dvosatnu pažnju u bioskopu.
Pojedini britanski mediji zamerili su Skotu izostavljanje bitnih istorijskih činjenica do giljotine Marije Antoanete kojoj je Napoleon u filmu prisustvovao, a u stvarnosti, prema istoričarima nije, nije sprečilo ovog rediteljia da svima njima postavi pitanje: ,,A da li ste vi zaista bili tamo?”
Njegova inspiracija osvajanjem datira još od snimanja filma ,,1492. Osvajanje raja” u kome Kolumbo kreće put osvajanja Indije, a muziku za film potpisuje čuveni grčki kompozitor Vangelis.
Ridli Skot je izjavio da je na osnovu nekoliko istorijskih knjiga o Napoleonu napravio scenario za film, a snimanje ovog filmskog spektakla trajalo je samo dva meseca. Rekao je, takođe, da je za potrebe ovog filma bilo potrebno minimum 120 dana.
Napoleon je stekao vlast 1799. godine tokom perioda političke nestabilnosti posle Francuske revolucije. Poštovaoci kažu da je učinio Francusku mediokritetskom državom nego što je bila pod predrevolucionarnim starim režimom.
Centralizovao je Vladu, reorganizovao bankarstvo, obrazovanje i institucionalizovao je Napoleonov kodeks koji je transformisao pravni sistem i poslužio kao model za mnoge druge zemlje.
Pokrenuo je i niz krvavih ratova širom Evrope. Osnovao je carstvo koje se na svom vrhu protezalo od Pirejskog poluostrva do Moskve. Saveznici predvođeni Velikom Britanijom konačno su ga porazili 1813. godine u bici kod Vaterloa.
,,Možete da debatujete o tome da je Napoleon bio tiranin ili ne – ja naginjem ka tome da jeste bio, ali svakako nije bio Hitler ili Staljin, dva autoritarna diktatora koji su brutalno tlačili svoj narod što je za posledicu imalo milione smrti.
I Napoleon je pokretao ratove, diskutabilno je da li su bili potrebni ili ne, kada znamo da su koštali života milione ljudi, mada ne znamo tačno koliko je civila poginulo direktno ili indirektno kao rezultat njegovih ratova – mišljenja je Filip Drajer, profesor istorije na Univerzitetu u Njukastlu, u Australiji i autor Napoleonove biografije u tri toma.
Da se vratimo na film. Iako je ugledni francuski magazin ,,Figaro” objavio prikaz u kom se navodi da bi ime Skotovog filma trebalo promeniti u ,,Barbi i Ken pod imperijom”, a Napoleonov biograf Patris Žunifri izjavio da je reditelj napravio antifrancuski i probritanski film i pokušaj prepravljanja istorije. Ne bih se složila sa ,,Figarom”, jer mi je poentiranje ljubavne priče između Napoleona koga glumi Joakin Finiks i Džozefine koju glumi Vanesa Kirbi u filmu potpuno romantizovalo istorijsko viđenje Ridlija Skota jednog od najlegendarnijih vojskovođa i osvajača svog doba – Napoleona Bonapartu.
Ta isprepletenost ljubavnog odnosa između Napoleona I Džozefine i njegovih osvajanja prikazanih kroz šest spektakularnih bitaka u filmu, daje dvodimenzionalnost filmu i objašnjava kroz nju tvrdoglavost i karakter osvajača.
Čitajući pojedine komentare gde je pojedinim gledaocima film bio bizaran, nepovezan i sa lošim dijalozima, preporučila bih gledanje filma sa potpunom pažnjom i koncentracijom kako bi im svi ovi ,,nedostaci” bili razumljiviji.
Joakin Finix maestralno prikazuje Napoleona kao grandioznog, ambicioznog, tvrdoglavog i nadasve zaljubljenog vladara Francuske. On je zbog nemogućnosti da mu Džozefina podari prestolonaslednika morao da raskine taj brak dok su njegove poslednje reči na kraju života bile ,,Francuska, Vojska, Džozefina,” Na kraju svoje vladavine, Napolen je bio prognan na ostrvo Sv. Jelena gde je nakon šest godina i preminuo.
Piše: Ana Stojković
Kada se namrštite na vašem čelu se pojavi bora koja se zove Triangle of sadness.
Iliti trougao tuge u prevodu na srpski.
Estetski hirurzi uklanjaju ovu boru jednim zahvatom.
Ova „tužna bora“ bila je inspiracija za film švedskom reditelju Rubenu Estlondu koji je 2022. godine za ovaj film na Kanskom festivalu osvojio drugu Zlatnu Palmu. Prvu zlatnu Palmu osvojio je filmom ,,The Square“ pre pet godina. Ovo je njegov debitantski rad na engleskom jeziku.
Poznat je još po filmovima ,,Force Majere“,,Play“ i ,,De ofrivilliga“.
U filmu glumi prelepa Charlbi Dean koja je na žalost preminula u 32.godini života prošle godine od komplikacija koje je zadobila nakon operacije deset godina pre smrti.
Pored prelepe Yaye, kako se glumica u filmu zove, glumi i njen filmski partner Harris Dickinson kao Karl. Besnog marksistu i kapetana luksuzne jahte tumači legendarni Woody Harleson.
Ova mračna i apsurdna drama, negde opisana i kao komedija, mada je ja nikako ne bih svrstala u komediju, prati mladi zaljubljeni par, dva modela visoke mode koji kao insfluenseri na instagramu osvajaju luksuzno krstarenje.
Na jahti se susreću sa milijarderima poput ruskog oligarha Dimitrija (Zlatko Burić) i britanskim trgovcem oružjem sa kojima vode obične razgovore sve dok brod ne počne da tone. Scene mučnina svih putnika prikazane su skoro brutalno i naporno za gledanje. Dok se brod strahovito ljulja, svi putnici u njemu prepušteni su na milost i nemilost morskoj bolesti.
Kako je film sastavljen iz tri dela, reditelj pravi obrt prešavši iz ,,savršenog” sveta mode u kome se novinar delimično ruga Karlovoj profesiji i luksuznih modnih revija gde je skoro pa i nemoguće da se nešto loše desi do ljuljanja i potonuća broda na kome se nalazi zaljubljeni par koji je opsednut fotografijama koje prave na svakom koraku. Kako bi inače bili influenseri i zaradili jedno takvo luksuzno krstarenje.
Veza Karla i Yaye ispričana je na jedan moderan način u kome oboje, opsednuti svojim karijerama, znaju da se svađaju oko novca. Ko tu više zarađuje i zašto Yaja nikada ne plaća večere. Zanimljivo je da Yaja nikada ne bi radila u supermarketu u slučaju da zatrudni, već očekuje da postane nečiji trofej i bude izdržavana od strane bogatog muškarca.
Ona to daje do znanja Karlu tokom njihove svađe na početku filma stavljajući sebe kao njegov trofej o kome on mora da brine.
Nakon potonuća broda i ulaskom u treću fazu filma gde se ostatak posade koji je preživeo nalazi na ostrvu, reditelj sve ove ljude stavlja na isti nivo bez obzira ko je od njih milijarder, bogati influneser ili manekenka. Ruben Estlond, kao kapetana koji jedini zna da lovi i sprema hranu, satirično postavlja čistačicu broda.
Da stvar bude još tragičnija i apsurdna, Karl u nekom momentu pristaje da bude njen ljubavnik jer mu ona obezbeđuje više hrane u odnosu na ostatak preživele posade.
O tome kako smo svi minorni i isti kada je preživljavanje u pitanju podseća nas ovaj genijalni švedski reditelj.
Na ostrvu novac više nema nikakvu vrednost. Sjaj modnih revija i skupocenih odevnih komada zamenjen je molbom za kutiju grisinija. Glamurozan život postaje borba za opstanak. Čistačica je sve u njihovom životu koji je gladan.
Glad kao referenca oko koje reditelj bazira priču navodi na pomisao da smo zapravo svi bića koja rade svakakve stvari da bi preživela. Ovde više nema prodaje niti oružja, niti đubriva. Nakit nema nikakvu svrhu. Mobilni telefon ne postoji. Da postoji odavno bi svi bili spašeni.Ipak, pomalo komično, oligarh skida nakit sa svoje mrtve žene, grleći je. Valjda sa nadom da će u nekom svetu koji nije ostrvo taj nakit opet imati nekakvu vrednost.Sve njihove životne uloge svedene su na potragu za jednim ili više obroka. I moljenje čistačice da im da makar još jedan zalogaj hrane.
Oholost čistačice se pokazuje na kraju filma, kada uzima kamen kako bi ubila prelepu i nežnu Yayu.
Da li je to učinila reditelj nam ostavlja da zamislimo.
Piše: Ana Stojković
Hoću bebu. Neću bebu. Desila mi se. Nije mi se desila. Želim je. Ne želim je. Nisam sigurna da li je želim. Šta posle porođaja? Da li sam spremna da postanem majka? Da li je budućnost koju nosim smisao mog života? Kako dalje sa bebom bez oca? Šta ako beba umre? A beba umre. Šta ako nam zamene bebe u porodilištu? A zamene bebe. Šta ako utvrdim da nisam biološka majka? A nisam biološka majka. Mogu li da se nosim sa tim saznanjem? Zašto su muškarci u svetu majčinstva kolebljivi? Iritantno nesigurni. Šta ako traže test očinstva? Šta ako ne veruju u ono što pričam. Nastaviću život bez njih.
Ova isprepletanost misli i događaja prati najnoviju intenzivnu dramu Pedra Almodovara ,,Paralelne majke”. Dve žene različitih dobi čekaju prinove iako jedna adolescentkinja, nesigurna u ono što joj se dešava, a druga sredovečna koja jedva čeka da donese na svet svoju budućnost. Njihove emotivne priče će tokom filma biti prožete zanimljivim obrtom događaja od kojih će jedna bebu izgubiti, a druga saznati da nije biološka majka svog tek rođenog deteta.
Drugi deo priče filma tiče se nastojanja jedne od njih da pokrene rad zvanične komisije koja bi u njenom rodnom gradu obeležila mesta stradalih tokom španskog građanskog rata i upravo u toj nameri, Sesilija koju glumi Penelopa Kruz, upoznaje oca svog budućeg deteta, koji će je staviti na niz testova nesiguran u svoje očinstvo.
Penelopa Kruz je ovom ulogom samohrane majke i fotografkinje nominovana za Oskara u kategoriji najbolja glavna ženska uloga. Ona svakako briljira u Almodovarovim filmovima i ovo je njihova duga tradacija saradnje koja će možda biti krunisana Oskarom za glavnu žensku ulogu, a poznato je da je bila jedna od njegovih muza tokom dugogodišnje Almodovarove filmografije. Setimo se filmova ,,Živo meso” iz 1979.godine gde je Penelopa prvi put igrala u Almodovarevom filmu, potom uloga u filmu ,,Sve o mojoj majci”, ,,Volver”, ,,Slomljeni zagrljaji”, ,,Tako sam uzbuđena”, ,,Đujileta”, ,,Bol i slava” i napokon film ,,Paralelne majke”.
Penelopa Kruz je upravo za ovu ulogu osvojila nagradu za najbolju glumicu na filmskom festivalu u Veneciji, a film je nominovan za Zlatni Globus u kategorijama najboljeg stranog filma i najbolje originalne muzike. Film je takođe nominovan u osam kategorija za prestižnu špansku nagradu Goja, uključujući kategorije za najbolji film, reditelja i glavnu glumicu.
U filmu igraju još i Rosi di Palma, Milena Smit, Aitana Sančez, Izrael Elehalde, Đulijeta Serano, Danijela Santjago i drugi.
