Пише: Милан Дујовић
Основна примедба на хорор-жанр (на филму и у литератури) са хришћанског становишта јесте то да се у њему нечистим силама дају “плот” и појавност, које оне у стварности не могу да достигну, чиме им се чини непотребна услуга, придодаје на моћи над гледаоцем или читаоцем итд.
Међутим, и хришћанска уметничка традиција познаје изображавање ђавола, наравно тако како једино може да се нагласи његов онтолошки статус у односу на Добро и Творевину као такву, као апсолутну сенку, концентрат таме и симболичко, од правих садржаја испражњено, наличје бића, али и драматуршку подређеност у односу на светост, као нпр. на иконама које показују како га света Марина доводи “к познанију права” .
Дакле, ни хришћанска уметност не признаје да је игнорисање видљивости демона исто што и победа над њима.
Ђаво се не појављује да би се потврдио као део Божије творевине, него да би се поставио наспрам ње и да би се нагласила онтолошка супротност у односу на њу, па и да би му се одрекла могућност да постоји било где изван света духова и примисли. Што није било могуће док је ђаво био скривен у односима, конвенцијама, иза устаљених норми живота, које успављују духовно чуло човека и чине га тромим за борбу и изједначавају онтолошки статус демона и нпр. људске психе или људског тела.
Сваки добар хорор-филм, као суштинско чедо макар и апостатичке фазе хришћанске културе, полази од ове свести.
У Јеванђељу, ђаво остаје скривен чак и таквој сакралној клими каква је владала у израиљској заједници, где је све било номинално у знаку покорности Богу и прослављања Његовог имена. Остаје скривен, све док се не појави Господ и каже фарисејима да је “њихов отац ђаво” .
Онда демони излазе на видело, дајући од себе гласа и кад их прогна (а никад уништи) – Господ бива оптужен од баш оних “чији је отац ђаво” да то ради “уз помоћ Велзевуула, кнеза демонског” .
На то Он одговара да “ако сотона изгони сотону, дошло је Царство Божије” . Дубоки смисао ових речи је у томе да је ђаво опасан онда кад је скривен, а кад демон почиње да насрће на демона, онда се њихово царство распада пред онтолошким устројством у коме више нема места за од Бога одметнуту вољу.
Проблем са хорор-филмом није у нечистим силама које се појављују (штавише, боље је да се појављују, него да се правимо да не постоје) , него то што у тим филмовима не постоји света Марина, ништа и нико ко би потврдио својом светошћу да Творевина у којој се једном јавио Богомладенац не може више бити у власти сила које изопачују Лик Божији у човеку.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
