Piše: Redakcija
Foto: Marinka Stojković
Multimedijalna umetnica, Ana Stojković, promovisala je svoj prvi roman pod krošnjama sokobanjskog parka uz muzičku pratnju Bobana Jovanovića, aka. Bobbi Brown.
Čitala je odlomke iz knige, dok su u hladu drveća bile postavljene i njene slike. Prolaznici su imali jedinstvenu priliku da vide galeriju na otvorenom dok su slušali odlomke iz njene knjige.
Cena knjige je 1100.dinara.
Piše: Ana Stojković
Okrutnost svemira u mojim očima.
Nebesa me dozivaju prilagođavajući čula mojim moćima.
Ni ona više ne progovaraju iz mene.
Samo krv koja lipti tražeći snove da se vratu u beonjače.
2008.
Piše: Boris Viner
Slika: Ana Stojković
Ti si moj dah od večnosti. Ne ona večnost što stoji hladna i nepomična, već večnost koja treperi, kao da je satkana od mog srca i tvog daha. Kada si u meni, sve vreme sveta prestaje da postoji, a opet se rađa beskonačno, u svakom tvom pogledu, u svakom pokretu tvog postojanja. Ti nisi samo prisustvo, ti si odsustvo bola. Tamo gde je tvoj dodir, svet ne poznaje lom, ne poznaje kraj. Tamo gde si ti, večnost se sklupčala u šapat, u toplinu koja nikada ne prestaje. Ako me život uči prolaznosti, ti si moj dokaz da prolaznost laže. Jer svaki trenutak s tobom je beskrajno ponavljanje istog čuda — da svet može biti prepun smisla samo zato što ti u njemu dišeš. Ti si moj dah od večnosti, jer dok god traješ u meni, vreme se ne usuđuje da me dotakne.
Сви се диче
Сви паметниче
Студенте ваљане да угосте
Сви брзи
Сви хитри
Домаћинства доброг знамени
Гласно
Гласно
Грла говоре
За заставу
За заставу
Усправни
Куд сви тамо и Велики Срби
Да се опортунити не пропусти
Не ка циљу већ ка мноштву похрлити
Гладних
Жедних
Голих мањина је
Када стигну “тамо” даће
Корице насушне
Капљице суштаствене
Само “тамо” да се стигне
И заставу и химну волеће највише
И авлијом мед цветаће
“Па шта” што авлије нема више
Оцу,
Најјачем гласу љубави
Тихана Петровић
Piše i crta: Ana Stojković
Posmatrao me je nemo kao predmet mogućeg razmišljanja.
Kao san februarskog dana utaknut u momenat budućeg stvaranja.
Ćutnja je oblikovala mogućnost delovanja.
Prsti zagovarali šake na delanja.
Oči isijavale pohotnost pogleda.
Sublimaciju sazvežđa u snoviđenju pohođenja.
Nedostatak motivacije rasprsnuo je iluzije raspredmećene fantazije.
Reči ostaše neme na usnama
Zaokupljene drugim prolaznicima.
Otisak bola zakopan u neizgovorenim rečima
Krajičak pogleda uhvaćen u suzdržavanju emocija.
Kosmogonija dva bića procvetala u svitanja.
Neprospavane noći nad kretanjem vazduha.
Pohotnost smisla ostavljen za stolom skrštenih kolena.
Razmaknuti, razbuktali prsti naterali su reči na maštanja.
Delotvornosti usnulog trenutka, ostaše kao prijateljska praštanja.
Daću ti strane
Ti dodaj list
Da li je papir?
Daću ti reči
Sklopi mozaik
Pustiću suze
Daću ti List
Stranu sklopi
Jer Bog prašta
Čovek nikada…
I suze mi…
koliko nas je
prokleto blagoslovljenih
blagoslovljeno prokleti
nagrađeni rebrima bez rebra
i zarobljeni prijateljima?
Tebi Božice :
Život daj Nepoznatom
A ja ne praštam
Trpi Papir sve
A voda mastilo mrlja
Nek ti hvala
Što Pesme nema
Jer čovek ne oprašta
A ja ću ti reči dati
STRAHNASILJEMRŽNJA
lavež lavež lavež
Daću Ti Stranu
Ti dodaj List
Daću ti reči
I Pesme nema
Grešno je praštati
Tužno je voleti
I Čini Sto Volja Je Tvoja
I viči
Ljubav Je Zakon
Ljubav Pod Vlašću Volje
Piše i ilustrira: Dušan Živković
Koliko Anđela stane na čiodi vrhu?
Žena koliko da trpi Srce može?
Blagoslovene, Proklete, Čedne, Smerne
Harlote, Biljne Kurve Opijumske
U Napitku Čarobnom Seme bez ploda
I grebati – disati
Piti čak venama
Narasti me malodušjem
I igri se ne igram
Tuđini mi ti takvi
Moja draga, ne pusti me
A da uzmem i da uzmeš
Ideš li – I stižem li ?
Otrova užitak i budemo nevidljivo
A gde si? A gde sam?
Po duši sumrak
Po sumraku duša
A Budala -Luda dometnu se tugi
Glavu da seče
Piše: Ana Stojković
Slika: Damir Đorđević
Močvarna zgrada oblepljena snom
Mučenje kroz vetar
Bezbolnost usnulosti koju čekam nedovršena
Sazvežđa me gledaju u punom
Građenju svesti
Bolest lutanja nagriza oči
Sumornost kretanja obneviđa
Rastrgnuto pokretne iluzije
Dešifrovana ograda od zajednice mnoštva
Metafora gubi otisak povinuje se
Zaboravu napušta ga gnevna
Ptica je prašnjava rana
Ne krivi pesnika za bojazni doplivale u srce
Vazduh ispunjava prazninu
Rađaju se Nebo i Zemlja
Zemlja osciluje oko beznadežnosti straha
Kosmos raspukla višnja
Raspukla višnja čudno draži
Gnjije otisak imena na licu
Prolaznom biću pogođenom nemirom lutanja
Piše i slika: Ana Stojković
Kada ti stavim usne na dlan
Pokušaj da u sazvežđu prsta dodirneš moje ime.
Ono je kratko i milo
Dovoljno da tri slova urežeš u koricu drveta.
Kada ti dodirnem prste
Ne zaboravi da sviraju klavir po tvojoj kosi
Milujući je do češljanja.
Kada te dodirnem pogledom
Ne zaboravi da spektar zeleno smeđe boje
Podseća na buduću sliku u tvom ateljeu.
Kada ti dodirnem ime rečima
Znaj da postojiš u mojim mislima kao kreator mogućnosti.
Ako me pozoveš, a nema me,
Znaj da me kosmogonija unutrašnjosti drži treperavo budnom dok
Zamišljam kako plešemo po kiši.
Ako me tražiš, a nema me
Znaj da sam otišla daleko
Bez pozdrava i suvišnih reči
Noseći sliku o tebi izmišljenom
Negde na Trg Svetog Petra da je prodam.
Piše i crta: Ana Stojković
Obujmila bih te nezaustavljivom čežnjom i zatvorila u maštanje.
Iluziju bih realizovala dodirom, osvajajući pogledom intimnost.
Udahnula bih svoje telo kroz vazduh obamrlosti
i pohlepno upila poslednji treptaj tvoje iznemoglosti.
Vatrenu delotvornost pokreta usmerila bih na oblikovanje tvog budućeg koraka.
Bežiš kada osetiš konkretnost osećaja.
Povlačiš u staklenu ljušturu
nemajući snage da odgovoriš zašto to činiš kada već osećaš.
Strah od gubitka udobnog čeznutljivo čuvaš
govoreći da su to sve prolaznosti.
Ponašaš suprotno od onog kakvim se predstavljaš.
Neizmerno čekam odjekivanje tvog glasa kroz zidove koje si oblepio iscrtanim rečima.
Boje odaju raspoloženje usamljeno – strastvenog pogleda žene i suštastvenost koju pohode impresije.
Osmišljena sazvežđa ostaće u nedodirnutom susretu pogleda.
Prisutnost me tvoja sumanuto prati iako bezoblična i izmišljena.
