Dan kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu je državni praznik u Republici Srbiji koji se obeležava 11. novembra. Ovaj datum podseća na dan kada su 11. novembra 1918. godine u železničkom vagonu u Kompijenu, sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat.
Ovaj državni praznik se u Republici Srbiji proslavlja od 2012. godine. Pre toga se obeležavao na prvim časovima u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji od 2005. godine.
Kao glavni motiv za amblem ovog praznika koristi se cvet Natalijine ramonde, ugrožene vrste u Srbiji. Ovaj cvet je u botanici poznat i kao cvet feniks. Osim ovog, u amblemu se pojavljuje i motiv trake Albanske spomenice, koja se nalazi iznad cveta. Preporuka je da se ovaj amblem nosi na reveru u nedelji koja prethodi prazniku, kao i na sam dan praznika.
Ovaj dan se praznuje neradno.
Natalijinu ramondu nazivaju i „cvet-feniks“ jer se, kada nastupi sušni period, pritaji i osuši, da bi s prvom kišom ponovo ozelenela.
Zavod za zaštitu prirode Srbije pominje da je Natalijinu ramondu 1882. godine, u Jelašničkoj klisuri nadomak Niša, otkrio lekar i botaničar Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića.
On je zbog kraja u kojem je otkrio taj cvet, želeo da ga nazove „Niška ramonda“, ali je ipak odlučio da mu ime da po kraljici Nataliji Obrenović.
Taj cvet je u Srbiji zaštićen zakonom, kao „strogo zaštićena vrsta“ što znači da je strogo zabranjeno i kažnjivo njeno sakupljanje i narušavanje staništa.
Ipak, kaže Zavod za zaštitu prirode, opstanak te vrste ugrožavaju mikroklimatske promene u njenom staništu, infrastruktura, urbanizacija, izgradnja brana u klisurama i kanjonima, sakupljanje tih cvetnih biljki radi gajenja na drugom mestu.
Zaštićena područja Natalijine ramonde su Park prirode „Sićevačka klisura“, Specijalni rezervat prirode „Jelašnička klisura“, Specijalni rezervat prirode „Suva planina“, Nacionalni park „Šar planina.“
Biciklisti koji su krenuli iz Kruševca put Novog Sada na okupljanje i miran protest zbog pada nadstrešnice stigli su juče u Aleksinac u prepodnevnim satima. U predahu nakon naporne vožnje od skoro dva sata dočekao ih je mali broj Aleksinčana. Najverovatnije jer su ljudi na radnim mestima u to doba jer, podsećamo, prvi dolazak studenata u naš grad brojno je bio spektakularan. Meštani su im pružili podršku hranu i prenoćište.
Mladen Krstić, poljoprivrednik iz Aleksinca, došao je da podrži studente i njihove roditelje koji su pratili ove mlade ljude kolima i biciklima. Za Zooncoolion kaže da im se u subotu pridružuje u Novom Sadu.
,,Mislim da će biti mnogo ljudi i da posle toga više ništa neće biti kao pre. Ovo je jako lep gest da animira ljude”- rekao je Mladen.
“Zašto mediji u Aleksincu ćute o studentskoj revoluciji?”- pitala sam.
,,U Aleksincu je tako godinama i decenijama.”
Kroz šetnju glavnom ulicom nailazim na roditelja jednog studenta koji je, kako kaže, pratnja svom detetu i servis za biciklu. Na moje pitanje šta očekuje da se desi u Novom Sadu rekao je da očekuje miran i dostojanstven skup.
,,Želim da nas ima što više i da ta brojnost odjekne. Da dođe do nečije glave. Da neko raspiše izbore i da završimo više sa ovom ujudurmom.”
,,Da li mislite da studenti imaju potencijal da sruše Vladu?”- pitala sam.
“Mi smo zarobljeno društvo i država. Živimo u totalitarnom, autokratskom režimu gde su sva prava ukinuta i selektivna.
Ova deca su već pobedila. Na nama je da se izborimo sa ovim kriminalnim režimom” – rekao je.
Devojka iz Kruševca koja je biciklom krenula u pratnji majke želi da upiše arhitekturu i ostane da radi u Srbiji.
,,Ovo je moja zemlja i moja kuća. Svaki put kada upalim TV, ili odem na društvene mreže ja se naježim. Očekujem na putu još studenata jer je prošlo već godinu dana kako marširamo Srbijom i bilo bi nelogično da se ništa ne promeni”- rekla je.
Nenada Kiša nalazim na 67. Međuarodnom sajmu knjiga u Beogradu ispred štanda ,,Albion books” -a gde potpisuje i promoviše svoju knjigu “Bilo jednom u Indijanapolisu” koja je izašla u junu ove godine i prodata u više stotina primeraka. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je bio red ispred štanda od nekih 80 ljudi koji su čekali da dobiju svoj primerak, kao da se nešto besplatno deli tog dana, jer nećete verovati, pored Nenada za pultom bio je i legenda naše košarkaške reprezentacije, selektor, Svetislav Pešić koji je jedan od glavnih aktera Kišove priče. Gužva na sajmu nije jenjavala, te sam se jedva nekako probila kroz masu da se i ja družim sa njma. Svetislav Pešić 2002. godine sa košarkaškom reprezentacijom Jugoslavije osvaja Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, te je ovaj spektakularni uspeh naše reprezentacije nagnao Nenada da napiše knjigu na kojoj kaže da je radio nekoliko godina kako bi sakupio i priče svi ljudi koji su tada na bilo koji način bili deo tog uspeha.
,,Sreća je u tome što je to priča svetskih razmera, priča o poslednjoj zlatnoj medalji muške košarkaške reprezentacije, zemlje koja se tada zvala SR Jugoslavija. To se desilo 2002 godine u Indijanapolisu, gradu u jednoj od najkošarkaškijih zemalja Amerike i zbog toga možda ima veću težinu nego neke druge zlatne medalje koje smo kao bivša zemlja osvajali, a koju kao Srbija još uvek nemamo, ali hajde da verujemo da ćemo u nekom skorijem periodu možda već sledeće godine u avgustu kada prođe Evropsko prvenstvo i to osvojiti. Sada nam je već potrebno, mada Svetislav Pešić stalno pita ,,Ko to čeka zlatnu medalju“ jer se poteže često da mi čekamo zlatnu medalju već 22 godine. Ja kažem čekamo svi koji pratimo, navijamo i volimo reprezantaciju a on odgovara ,,Pa da, to i jeste uspeh svih.“ Zlatna medalja je produkt raznih dešavanja i osvajaš je mnogo češće pre prvenstva nego na samom prvenstvu. Na prvenstvo odeš i pokupiš je, a to znači da si duži vremenski period radio kako treba.
Ja sam inicijator i sakupljač. Knjiga ima 54 priče u kojima govore 54 razni ljudi. Od članova legendarne reprezentacije nema samo Marka Jarića, koji nije želeo da priča niti smo u arhivi mogli da pronađemo bilo šta što je vezano za Indijanapolis, jer kada uđeš u arhivu, gde su mi i kolege pomagale, nema ničega. Ali ga ima na slikama, u izveštajima i kazivanjima drugih. I on je deo toga“ – počinje priču Nenad Kiš.
Ana Stojković : ,,Ko ti je sve bio sagovornik u pripremi knjige?“
,,Ako uzmeš ekipu u Indijanapolisu tu su Bodiroga, Konturović, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković, Radmanović, Drobnjak, Divac, Vujanić, Tomašević, Gurović, Pešić i njegovi pomoćnici Steva Karadžić i Aco Petrović, Milivoje Karalejić kao kondicioni trener, direkroe reprezentacije Žarko Varajić lekarski tim koji ima doktora Dragana Radovanovića koji je od tada do danas doktor reprzentacije, fizioterapeuti Dušan Popović i Mića Ćirić a tu je naravno i tadašnji PR Jovo Maksimović.
Imate i priču o strancu u reprezentaciji, koji je bio fizioterapeut te godine. Naš fizioterapeut zbog svog imena Milorad. P. Ćirić nije mogao dobiti vizu na vreme jer je neki drugi Milorad. P. Ćirić u to vreme napravio neki prekršaj i bio deportovan iz Amerike. Dok američke imigracione službe nisu utvrdile da to nije naš Mića, prvenstvo je već došlo do finala i onda imate priču Mićinu zašto nije bio tamo i kako je podneo to i zašto nije gledao finale. Onda imamo priču tog fizioterapeuta Amerikanca Manuela Romera kog je Divac pozvao jer je ranije sarađivao sa njim u Los Anđeles Lejkersima i njega sam uspeo da nađem i nateram da mi ispriča kako je sve to izgledalo. Čovek kaže da mu je najžalije to što se nije na vreme probudio kada je ekipa kretala iz Amerike za Jugoslaviju jer je hteo da dođe u Beograd i vidi taj doček.
Tri godine posle bombardovanja nama znači više nego sport. U Americi pobediš amerikance koji su te bombardovali tri godine pre toga
Ta zlatna priča nama znači više od sporta. Znači, u Americi pobediš Amerikance koji su predvodili bombardovanje tri godine pre toga. Svetislav Pešić mi je jednom ispričao ,,Pobedimo Amerikance u četvrtfinalu, dođeš u hotel i na svakom od spratova a bilo ih je petnaest, stajala je reprezentacija svake od zemalja učesnica i aplaudirala a drugo dobiješ na desetine telegrama gde piše ,,Ovima smo sada vratili za bombardovanje i možemo da idemo kući.“ A on meni kaže: ,,Čuj, kući, a došli smo po zlatnu medalju, kojiu tek treba da osvojimo. Dramatično finale protiv Argentine, bilo je prvo gledano na Trgu Republike. Na Trgu je bilo desetak hiljada ljudi. Dejan Tomašević često govori da se zlatna medalja osvaja dva puta. Jednom kada je osvojiš i daju ti je na postolju, a drugi put kada dođeš u Beograd i popneš se na balkon. Jer kažu da je te 2002. godine bio jedan od najvećih dočeka ikada gde je bilo skoro 250 hiljada ljudi. Ceo plato ispred Skupštine grada Beograda, od Pošte do Terazija je bio prepun ljudi.”
U subotu, 19. oktobra 2024. godine, u 18 časova, u Hali 2 Beogradskog sajma, svečano je pokrenuta najreprezentativnija književna manifestacije ne samo u ovom delu Evrope nego i na širem međunarodnom planu – 67. Međunarodni beogradski sajm knjiga.
Pod sloganom „Reč je slobodna“, više od 400 domaćih i inostranih izdavača, pisci, posetioci i svi drugi poštovaoci književnosti i svih univerzalnih vrednosti književnog stvaralaštva, mogli su da u halama 1, 1A, 2A i 4 uživaju u lepoj reči i brojnim sajamskim programima nastojeći da dokažu da je reč ne samo slobodna nego i da je sloboda sama.
Zemlja počasni gost ove godine je Republika Kuba, koja će predstaviti svoju tradiciju i kulturnu raznovrsnost – dela naučnika, pisaca, pesnika i umetnika. Pored Kube, svoje kulture i književnosti predstaviće autori iz Belorusije, Bosne i Hercegovine (Republika Srpska), Grčke, Italije, Irana, Konga, Maroka, Nemačke, Rumunije, Rusije, Tunisa, Turske, Ukrajine, Hrvatske i Crne Gore.
Svečano proglašavajući početak rada ovogodišnjeg Sajma knjiga, pesnikinja, dramski pisac i scenarista, redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Milena Marković (Beograd, 1974) bila je veoma nadahnuta u hvatanju trenutka u kojem se sve to dešava:
„Imam pedeset godina a sajam knjiga ima šezdeset sedam. Sećam se čudesne kupole i hrskavih jabuka i šećerne pene i pljeskavica i mirisa slikovnica. Na njima junaci jašu krilate konje a sunca iskaču iz vode i ta se sunca obrnu u jabuke. Ja hoću tu veliku knjigu a govore mi da nije za mene.
Kod kuće sve knjige u malom stanu počinju da lete kroz prozor da odlete na Dunav pa bućnu u vodu da uhvate ribu pa eto je Sava i opet čarobna kupola Sajma tamo knjige idu da spavaju i da porastu do sledeće godine kaže mi mama i ja stvarno dobijam sledeće godine knjigu o bogovima, pa knjigu sa pesmama koje su pisali moji bogovi i svake godine dolazim da njušim Savu krilata od svega što sam ponela u otežaloj torbi pa je lepo kad sednem i otvorim mirisnu knjigu a ona me odvede dalje od ovog života.
Šta bi bio život da nema reči. Ne bi ga bilo a šta bi bilo od svih nas kad ne bi bilo priča. Ne bi bili ljudi nego nešto drugo. A šta bi bilo kad ne bi zapamtili naše priče. Ne bi postojali. Ovo je mesto gde žive pisci krilati i rogati, ti pisci se ovde pokazuju. Oni će napisati priče zbog kojih ćemo svi da opstanemo i da porastemo.
Dođite pod čarobnu kupolu, čitajte knjige još ovaj šezdeset i sedmi i da bude i stoti. Hvala.“
U ime zemlje počasnog gosta učesnike Sajma je pozdravio Migel Barnet (Havana, 1940), pripovedač, pesnik i antropolog, višestruko nagrađivan nacionalnim i uglednim međunarodnim priznanjima.
Pozdravljam sve zvaničnike, organizatore, intelektualce, pisce i širu javnost koja prisustvuje ovom važnom događaju. Želim, pre svega, da izrazim svoje poštovanje i zahvalnost za priznanje kubanskoj književnosti na ovom važnom kulturnom događaju.
Za mene, kao kubanskog pisca i intelektualca, velika je čast da izgovorim ove uvodne reči u ime kubanske delegacije koja prisustvuje ovom šezdeset sedmom izdanju Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu 2024. godine. Ovaj događaj se smatra jednim od najstarijih i najvažnijih književnih prostora u Evropi. Ističe se kao pravo mesto razmene između izdavača, autora, knjižara, bibliotekara i drugih stručnjaka koji rade na tome da književnost približe različitoj čitalačkoj publici. Tome se pridodaju i akademski ili društveni prostor kroz konferencije, susrete sa autorima, forume i radionice koje su veoma potrebne za promociju čitanja u sve digitalnijem svetu, u kojem moramo sanjati o većoj koherentnosti u našim strategijama promocije kako magija knjige ne bi umrla.
Književnost vaše nacije datira iz srednjeg veka i u današnje vreme je referenca za latinoameričke i svetske pisce. Istorijski tekst Miroslavljevo Jevanđelje, jedan od najpoznatijih po svom stilu i onome što predstavlja za istoriju univerzalne književnosti, izvršio je značajan uticaj na rukopise koji su se kasnije pojavili u srednjovekovnoj Evropi. Sećam se da je tokom mog boravka kao zamenskog ambasadora Kube pri UNESKO-u 2005. godine – ovaj nezaboravni tekst uvršten na listu baštine „Sećanja sveta“.
Srpska književna kultura obogaćena je lirskim i epskim pesmama koje se izvode uz pratnju tradicionalnih muzičkih instrumenata, i koje su se na usmeni način prenosile sa generacije na generaciju. Ovi tekstovi su postali značajan simbol identiteta srpskog naroda.
Proći kroz istoriju srpske književnosti u ovim kratkim crtama biće izazov, ali želim da istaknem neka imena koja su bila književna referenca za Latinsku Ameriku, posebno u dvadesetom veku kada su se predstavnici srpske književnosti razvijali sa velikim prestižem. Značajan primer je romansijer, pesnik i esejista Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, zatim književnik i akademik Meša Selimović, romanopisac i teoretičar književnosti Danilo Kiš, književnik i političar Dobrica Ćosić i jedan od najpoznatijih savremenih autora, nedavno preminuli Goran Petrović, da spomenemo samo nekoliko univerzalno priznatih imena.
Diplomatski i kulturni odnosi između naroda Srbije i Kube su istorijski i imaju veliki potencijal u kontekstu globalnog sela u šta se naš svet pretvorio. Upravo je taj prostor ušća naših književnih stvaranja primer rada kreativne razmene koji smo uvek zasnivali na uzajamnom poštovanju i solidarnoj saradnji.
Ovu sestrinsku naciju su posetili vrhovni komandant Fidel Kastro, legendarni komandant Ernesto Če Gevara, general vojske Raul Kastro Rus, predsednik Republike Kube i prvi sekretar Komunističke partije našeg ostrva Migel Dias-Kanel Bermudes, predsednik Narodne skupštine narodne vlasti Esteban Laso Hernandes i druge vođe kubanske vlasti.
Društveno-kulturni odnosi između dve zemlje postaju sve prisniji potpisivanjem sporazuma o saradnji gde su favorizovane različite umetničke manifestacije, kao što su: pozorište, muzika, ples, bioskop, vizuelne umetnosti, biblioteke, muzeji i književnost. Činjenica da je grupa kubanskih pisaca i intelektualaca, koju predvodi pesnik i ministar kulture Alpidio Alonso Grau, danas ovde na šezdeset sedmom Međunarodnom sajmu knjiga, znak je uzajamne posvećenosti očuvanju i promovisanju kulturnih identiteta obe zemlje. Nadamo se da će ovi odnosi ojačati istinski prijateljske veze između Havane i Beograda.
Drage kolege, prijatelji, srpski jezik ilustruje najoriginalnije književne izraze jednog naroda koji je izgradio svoj identitet na ovom posebnom području između Istoka i Zapada. Time je postignut visok stepen poetske osetljivosti, kao i veoma visok akademski nivo. U svojim najraznovrsnijim izrazima, srpska kultura uživa svetsko priznanje, tako da mi je veoma teško da izaberem jednu temu iz ovog bogatog i moćnog identitetskog opusa.
Iz tog razloga, dok gledam slova koja osvetljavaju ovaj Međunarodni sajam svojom uzvišenom svetlošću, dozvolite mi da završim mišlju najvećeg kubanskog pesnika i revolucionara, jednog od začetnika književnog modernizma i apostola naše nezavisnosti, Hosea Martija, koji je napisao: „Slova su poput velikodušne majke na čijim se kolenima smiruju prolazne svađe njene dece (…) Neophodno je da ispod slova duša krvari…“ jer na kraju, kao što je najslavniji Kubanac takođe napisao, „velika dela slova su uvek bila izraz velikih vremena… ko zna za slovo, biće pravedan“.
Kubanska kultura ovim rečima želi da izrazi svoju zahvalnost plemenitim predstavnicima ovog univerzalnog praznika književnosti. Mnogo vam hvala.“
Zvonačka Banja od Aleksinca udaljena je 134 kilometara. Ime je dobila po selu Zvonce u čijoj blizini se nalazi.
Jugoistočna Srbija prepuna je prirodnih lepota, a jedna od njih je i klisura reke Jerme koja je zakonom zaštićena. Kroz klisuru smo prošli na putu ka Zvonačkoj Banji. Negde u klisuri može se videti i gnezdo surog orla.
U popodnevnim satima stigli smo do apartmana koji se nalazi na putu ka selu Zvonce. Na samo pet minuta hoda prostire se veliki bazen ispunjen lekovitom vodom. Zvonačka Banja je prirodno lečilište, prvenstveno namenjeno za lečenje nervnih bolesti, reume, kičmenog stuba, bolesti lokomotornog aparata, upalne promene na očima i klimakteričnih tegoba.
Banja je smeštena u neposrednoj blizini granice sa Bugarskom, na jednom području koje je ispunjeno pravim prirodnim čudesima. U okolini Banje nalazi se greben od titonskog krečnjaka Asenovo Kale koji se prostire na 1032. metara nadmorske visine i krečnjački vrh Staža (1071. metar nadmorske visine).
Izvor lekovite vode pod nazivom ,,Slonovo Dupe” nalazi se na samo nekoliko kilometara od Zvonačke banje i kažu da je dobar za bolesti očiju. Do izvora je potrebno hodati u patikama, jer put do njega podrazumeva spuštanje niz hridinu koja je urasla biljnom vegetacijom. Mesto je prirodni rezervat prirode zaštićen zakonom, jer se u njemu nalaze retke vrste ptica, zmija, žaba, vidra i daždevnjaka.
Čist vazduh kao i prirodne lepote kojima smo bili okruženi daju osećaj relaksiranosti i znatiželje za istraživanjem. Svež vazduh tokom noći milovao je naša lica koji je na ovih nesnosnih 40 stepeni u gradu svima nama bio i te kako neophodan.
Zvonačka Banja nalazi se na 630 metara nadmorske visine i ubraja se u najviše banje naše zemlje. Banja je specifična i po ruži vetrova koja se ovde nalazi. Ona je zbog svih ovih karakteristika pored banjskog lečilišta proglašena i klimatsko – vazdušnim lečilištem.
Zvonačka Banja je nastala zahvaljujući taloženju bigra iz banjske termo-mineralne vode koja je izuzetno bogata kalcijum-karbonatom. Poznato je da su lekoviti potencijali ovih prostora bili poznati čak i starim Rimljanima, jer su u toku građevinskih radova (1903. godine) otkriveni ostaci rimskog bazena kao i metalni novčići. Nisu samo Rimljani uživali u ovim lekovitim izvorima. Na području Zvonačke Banje to je nastavio da radi i naš narod sve do današnjih dana. Izgrađivanje, uređenje, razvoj banje bio je uvek u direktnoj vezi sa razvijenim rudarstvom u okolini ovog mesta. Prva značajna uređenja Zvonačke Banje odigrala su se davne 1912. godine.
Vasil Milošev, penzioner, bivše vojno lice, koga sam upoznala u Zvonačkoj Banji kaže za Zooncoolion da je Zvonačka Banja, zapravo, Rimska Banja jer potiče još iz doba Rimljana.
Vasil Milošev
,,Trgovci iz Dubrovačke Republika i Istanbula prolazili su kroz banju jer se ovde nalazio trgovački put. Prolazili bi kroz Asenovo Kale, a konje sa tovarom uvodili bi u bedem. Onda bi dolazili u Banju da se kupaju. Iznad bazena nalaze se i dva rimska kupatila. Pre 20 -tak godina meštani su napravili četvrtasta kupatila preko okruglih koja su tipična za rimsku arhitekturu” – dodaje Vasil.
Iznad bazena koji je okružen šumom gde sam i razgovarala sa Vasilom nalazi se ruinirani hotel ,,Mir.”
Hotel ,,Mir”
U prirodnom ambijentu šume i bazena slika ovog hotela je potpuno uznemiravajuća.
Vasil kaže da je hotel završen 1985. godine, ali nekoliko godina nije dobio upotrebnu dozvolu.
,,Kada je dobio upotrebnu dozvolu, radio je do neke 2005. godine dok ga u svoje ruke nije uzeo neki lokalni mafijaš. On je iznajmio hotel na 2-3 godine i kako nisu hteli da mu produže upotrebnu dozvolu potpuno je slomio hotel. Našao je vezu da uzme građevinsku dozvolu za doradu. Država mu nije dozvolila da hotel obnovi. On je onda tužio državu i dobio je na sudu. Od tada je hotel ruiniran. Bilo je reči da se on proda” – priča Vasil.
Zanimljivo je da je ruina ovog hotela sa apokaliptičnim prizorima porušenih zidova, poskidanih prozora, vrata i demontiranim instalacijama poslužila Nikoli Vranjkoviću kao scenografija za spot ,,Arsenije.” Na albumu ,,Teorija zavere” Nikole Vranjkovića našle su se samo četiri pesme među kojima je i pesma pod nazivom, ,,Arsenije.” Album je izašao u oktobru prošle godine.
Na moje pitanje šta se može videti od lokaliteta još, on Vasil dodaje da se na osam km nalazi i Manastir Poganovo.
Manastir Poganovo
Manastir Poganovo smešten je na levoj obali reke Jerme u blizini sela Poganovo. Stari naziv mesta kao i manastira bio je ,,Dobroševo.”
Inače, manastir pripada Eparhiji niškoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja.
Bugari su za vreme Drugog svetskog rata opljačkali manastir Poganovo i odneli ikonostas iz 1620. godine sa čudotvornom ikonom Bogorodice. Ikona je sačuvana i nalazi se u Sofijskom Narodnom muzeju.
Manastir je podignut krajem 14. veka (1395. godine). Osnovao ga je i podigao srpski plemić Konstantin Dejanović Dragaš, sestrić cara Dušana i posvetio Sv. Jovanu Bogoslovu.
Manastir Presvete Bogorodice Sukovo
U povratku, svratili smo i do Manastira Presvete Bogorodice Sukovo. Na desnoj obali reke Jerme, 18 km od Pirota, pod brdom je smešten manastirski kompleks koji obrazuju crkva, neveliko manastirsko groblje neposredno uz nju, veliki, nekada reprezentativan spratni konak severoistočno od crkve i manji konak u kome je smeštena zimska kapela. Novoizgrađeni konak i nekoliko ekonomskih zgrada formiraju skupinu na južnom prilazu crkve.
