Velika istočna kriza i Prvi srpsko-turski rat 1876. godine
Piše i fotografiše: Ana Stojković
Dr Dragan Aleksić
Dr Sofija Božić
Ljiljana Ćumura
Aleksinčani su, od 29. juna do 1. jula, imali nesvakidašnju priliku da u svom gradu prisustvuju radu međunarodnog naučnog skupa koji je održan na temu: Velika istočna kriza i Prvi srpsko-turski rat 1876. godine. Skupu je prisustvovalo 28 naučnika (svi sa naučnim ili visokoškolskim titulama) od kojih je 15 bilo iz inostranstva. Zaključujemo da Aleksinac nikada nije imao čast da bude domaćin ovako značajne naučne manifestacije.
Pukovnik
Dr Slobodan Đukić
Naučni skup je organizovan povodom 150 godina od izbijanja Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine, u kome su se glavni događaji odigrali upravo u našem kraju (proglas o objavi rata Turskoj 1876. godine pročitan je na Rujevici, najveća srpska pobeda bila je na Šumatovcu, u Deligradu je knez Milan proglašen za kralja, u Gornjem Adrovcu je poginuo pukovnik Rajevski, koji je Lavu Tolstoju poslužio kao uzor za grofa Vronskog u romanu Ana Karenjina, jednom od najznačajnijih dela svetske književnosti).
Dr Jasmina Ahmetagić
Inicijator skupa bio je naučnik, Dragan Aleksić, rodom iz Aleksinca.U organizaciji skupa učestvovala su četiri naučna instituta i aleksinački Centar za kulturu i umetnost.
Dr Kristina Miličić
Čitava organizacija skupa bila je na najvišem nivou, u šta smo se i sami mogli uveriti svojim prisustvom. Lepo odabran muzički program, u izvođenju hora „Šumatovac”, bio je primeren samoj temi skupa.
Hor ,,Šumatovac”
Na otvaranju se prisutnima obratio Sava Stambolić, šef kabineta ministra nauke i pohvalio značaj ovog skupa kako za očuvanje istorijskog sećanja tako i za očuvanje nacionalnog identiteta. S njim je za vreme ceremonije otvaranja bio i dr Ivica Đalović, specijalni savetnik ministra nauke. Kako je naglasio predstavnik Ministarstva, skup su finansirali Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija i Ministarstvo kulture.
Sava Stambolić, šef kabineta ministra nauke
U ime organizatora obratili su se dr Aleksandar Rastović, direktor Istorijskog instituta iz Beograda, i dr Dragan Aleksić, predsednik Organizacionog odbora naučnog skupa, inicijator i glavni protagonista ove naučne manifestacije. Dr Aleksić je istakao da je ovaj naučni skup posvećen jednom važnom datumu za istoriju srpskog naroda, datumu ulaska Srbije u rat s Turskom u kome je ostvarila svoje najvažnije nacionalne ciljeve: oslobodila je jedan deo neoslobođenih srpskih teritorija i, na Berlinskom kongresu dve godine kasnije,stekla punu nezavisnost.
Dr Dragan Aleksić
Učesnici skupa izlagali su svoje radove na srpskom i engleskom jeziku. Stručni sadržaj referata nećemo komentarisati, već ćemo to prepustiti kompetentnim kolegama iz odgovarajućih naučnih oblasti. Ono što nam je bilo posebno zanimljivo jeste to što su brojne teme bile posvećene kulturi sećanja i kolektivnom pamćenju, kao i pitanjima iz kulturne istorije koja osvetljavaju odjeke ovog rata u književnosti, poeziji, pozorištu i stvaralaštvu pisaca kao što su Tolstoj, Dostojevski, Pekić. Trećeg dana je organizator poveo sve učesnike u obilazak lokacija na kojima su se odigrali istorijski događaji razmatrani na skupu: Gornji Adrovac, manastir Sveti Roman i Deligrad.
Ljiljana Ćumura
Milena Miletić
Spoljni saradnik
Ana Stojković
Zooncoolion
Skup smo pratili mi, međunarodni portal Zooncoolion, dopisnica Politike i lokalni medij Radio Aleksinac
Ninoslav Miljković
Sa žaljenjem konstatujemo da događaj nisu pratili predstavnici regionalnih i domaćih medija. Takođe, skup nisu udostojili ni domaćini i veći broj zvaničnika aleksinačke lokalne samouprave, Vojske Srbije i Srpske pravoslavne crkve. Verovatno je razlog tome to, što ili nisu bili obavešteni, ili su imali važnije obaveze. Da li je ovo propust organizatora Centra za kulturu, ne znamo, ali znamo da su Aleksinčani imali bisere koji su bili rasuti pred palanačkim autističnim pijunima.
Lokalni ,,kralj” nije otvorio skup. Lokalni predsednik CK nje zatvorio skup. Otvorio, da.
Iz pouzdanih izvora znamo da ,,oco” Opštine Aleksinac nije došao jer skupu nije prisustvovao ministar Selaković.
Nadamo se da će Aleksinčani, zahvaljujući svojim posvećenim sugrađanima, imati priliku da ponovo prisustvuju veličanstvenom romantično – naučnom skupu koji kao da je režirao sam Sorentino, a ne naučnik, doktor istorijskih nauka, gospodin Dragan Aleksić. Zašto bi Aleksinac bio poznat samo po nesrećama, kada imamo izvanredne naučnike, patriote koji su napravili međunarodne naučne karijere kako na domaćoj tako i na svetskoj sceni? Retorikom naučnog plesa filmska magija na sceni dasaka treba biti zamenjena scenom prirodnog ambijenta neke crkve. Možda Ruske. Uz pratnju simfonijskog orkestra.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА И ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876. ГОДИНЕ
Алексинац, 29. јун – 1. јул 2026. Центар за културу и уметност Алексинац Aleksinac, 29 June – 1 July 2026
Институт за српску културу Приштина – Лепосавић Историјски институт Београд Институт за књижевност и уметност, Београд Институт за стратегијска истраживања Универзитета одбране Центар за културу и уметност Алексинац ПРОГРАМСКИ САВЕТ PROGRAM COUNCIL Академик Славенко Терзић, Српскa академијa наука и уметности Др Марија Јефтимијевић Михајловић, директор Института за српску културу Приштина – Лепосавић Проф. др Александар Растовић, директор Историјског института Београд Др Светлана Шеатовић, директор Института за књижевност и уметност, Београд Проф. др Драган Станар, директор Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране Милан Петровић, директор Центра за културу и уметност Алексинац Др Драган Алексић, Центар за културу и уметност Алексинац Academician Slavenko Terzić, Serbian Academy of Sciences and Arts Marija Jeftimijević Mihajlović, PhD, Director of the Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić Prof. Aleksandar Rastović, PhD, Director of the Institute of History Belgrade Svetlana Šeatović, PhD, Director of the Institute for Literature and Arts, Belgrade Prof. Dragan Stanar, PhD, Director of the Startegic Research Institute of the University of Defence Milan Petrović, Director of the Center for Culture and Arts Aleksinac Dragan Aleksić, PhD, Center for Culture and Arts Aleksinac 2 ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР ORGANIZING COMMITTEE Др Драган Алексић, председник, Центар за културу и уметност Алексинац Др Марија Јефтимијевић Михајловић, директор Института за српску културу Приштина – Лепосавић Проф. др Александар Растовић, директор Историјског института Београд Др Светлана Шеатовић, директор Института за књижевност и уметност, Београд Проф. др Драган Станар, директор Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране Проф. др Далибор Денда, пуковник, Институт за стратегијска истраживања Универзитета одбране Милан Петровић, директор Центра за културу и уметност Алексинац Др Софија Божић, Институт за новију историју Србије, Београд Проф. др Жељко Младеновић, Академија васпитачко-медицинских струковних студија, Алексинац Др Иван Бецић, Институт за српску културу Приштина – Лепосавић Милош Паовић, Центар за културу и уметност Алексинац Лидија Ракоњац, Центар за културу и уметност Алексинац Др Василије Драгосављевић, Историјски институт Београд, секретар Dragan Aleksić, PhD, President, Center for Culture and Arts Aleksinac Marija Jeftimijević Mihajlović, PhD, Director of the Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić Prof. Aleksandar Rastović, PhD, Director of the Institute of History Belgrade Svetlana Šeatović, PhD, Director of the Institute for Literature and Arts, Belgrade Prof. Dragan Stanar, PhD, Director of the Strategic Research Institute, University of Defence Prof. Dalibor Denda, PhD, Colonel, Strategic Research Institute, University of Defence Milan Petrović, Director of the Center for Culture and Arts Aleksinac Sofija Božić, PhD, Institute for Recent History of Serbia, Belgrade Prof. Željko Mladenović, PhD, Academy of Applied Preschool Teaching and Medical Studies, Aleksinac Ivan Becić, PhD, Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić Miloš Paović, Center for Culture and Arts Aleksinac Lidija Rakonjac, Center for Culture and Arts Aleksinac Vasilije Dragosavljević, PhD, Institute of History Belgrade, Secretary 3 П р о г р а м P r o g r a m Понедељак, 29. јун 2026. године, 14 сати / Monday, June 29, 2026, 2:00 PM Поздравнe речи на отварању скупа
Далибор Радичевић, председник Општине Алексинац
Представник Министарства културе Републике Србије
Др Драган Алексић, Центар за културу и уметност Алексинац Welcome Address at the Opening of the Conference
Dalibor Radičević, President of the Municipality of Aleksinac
Representative of the Ministry of Culture of the Republic of Serbia
Dragan Aleksić, PhD, Center for Culture and Arts Aleksinac ОТВАРАЊЕ СКУПА OPENING CEREMONY 4 ПРВА СЕДНИЦА FIRST SESSION Понедељак, 29. јун 2026. године, 14. 30 сати / Monday, June 29, 2026, 2:30 PM Пре се авајући: Александар Растовић, Арпад Хорњак Moderators: Aleksandar Rastović, Arpad Hornyak Далибор ДЕНДА ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА И ФОРМИРАЊЕ И РАД ГЛАВНОГ ЂЕНЕРАЛШТАБА СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1876. ГОДИНЕ Dalibor DENDA THE GREAT EASTERN CRISIS AND THE FORMATION AND WORK OF THE GENERAL STAFF OF THE SERBIAN ARMY IN 1876 Слободан ЂУКИЋ СРПСКИ ОФИЦИРИ У РАТУ 1876. ГОДИНЕ Slobodan ĐUKIĆ SERBIAN OFFICERS IN THE WAR OF 1876 Радомир Ј. ПОПОВИЋ МОБИЛИЗАЦИЈА ВОЈСКЕ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ ЗА РАТ ПРОТИВ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА 1876. ГОДИНЕ Radomir J. POPOVIĆ MOBILIZATION OF THE ARMY OF THE PRINCIPALITY OF SERBIA FOR THE WAR AGAINST THE OTTOMAN EMPIRE IN 1876 5 Каталин ШРЕК РАСПРАВЕ О СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ АУСТРОУГАРСКЕ У УГАРСКОМ ПАРЛАМЕНТУ: РЕФЛЕКСИЈЕ НА СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876. Katalin SCHREK DEBATES ON AUSTRO–HUNGARIAN FOREIGN POLICY IN THE HUNGARIAN PARLIAMENT: REFLECTIONS ON THE SERBIAN–TURKISH WAR OF 1876 Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n П а у з а / B r e a k П р о г р а м P r o g r a m Боривоје МИЛОШЕВИЋ ИЗМЕЂУ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ И ВОЈНЕ РЕАЛНОСТИ: БИТКА ЗА БИЈЕЉИНУ 1876. ГОДИНЕ Borivoje MILOŠEVIĆ BETWEEN THE IDEA OF FREEDOM AND MILITARY REALITY: THE BATTLE OF BIJELJINA IN 1876 Радован СУБИЋ ПОД ЗАСТАВОМ СРБИЈЕ. ХЕНРИ МАКИВЕР У СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ 1876. ГОДИНЕ Radovan SUBIĆ UNDER THE FLAG OF SERBIA: HENRY MACIVER IN THE SERBIAN–TURKISH WAR OF 1876 Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n 6 Aрпад ХОРЊАК БАЛКАН, СРБИЈА И СРБИ У МАЂАРСКОМ ЈАВНОМ МЊЕЊУ ТОКОМ СРПСКО- ТУРСКОГ РАТА 1876. Arpad HORNYAK THE BALKANS, SERBIA, AND THE SERBS IN HUNGARIAN PUBLIC OPINION DURING THE SERBIAN-TURKISH WAR OF 1876 Габор ДЕМЕТЕР НЕКЕ ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ: СПОНТАНЕ И ПРИНУДНЕ МИГРАЦИЈЕ, ПРОМЕНЕ ЕТНИЧКИХ ОБРАЗАЦА – ШТА НАС УЧЕ СТАТИСТИКА И КАРТЕ? Gábor DEMETER SOME DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES OF THE GREAT EASTERN CRISIS: SPONTANEOUS AND FORCED MIGRATION, CHANGING ETHNIC PATTERNS – WHAT DO STATISTICS AND MAPS TEACH US? ДРУГА СЕДНИЦА SECCOND SESSION Уторак, 30. јун 2026. године, 9.00 сати / Tuesday, June 30, 2026, 9:00 AM Пре се авајући: Марија Јефтимијевић Михајловић, Владислав Гриб Moderators: Marija Jeftimijevć Mihajlović, Vladislav Grib Владислав ГРИБ ПОУКЕ ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ 1875–1878. ЗА РУСЕ И СРБЕ Vladislav GRIB LESSONS OF THE GREAT EASTERN CRISIS (1875–1878) FOR RUSSIANS AND SERBS Ћиро ПАОЛЕТИ ИТАЛИЈАНСКО РАТНО ДОПИСНИШТВО СА СРПСКОГ ФРОНТА Ciro PAOLETTI ITALIAN WAR CORRESPONDENCE FROM THE SERBIAN FRONT Жарко ЛЕКОВИЋ ЦРНА ГОРА И ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876. ГОДИНЕ Žarko LEKOVIĆ MONTENEGRO AND THE FIRST SERBIAN–TURKISH WAR OF 1876 7 Весна МИЛОЈЕВИЋ ФУНКЦИОНИСАЊЕ ПОГРАНИЧНИХ КАРАНТИНА ТОКОМ РАТНИХ ДЕЈСТАВА ОД 1876. ДО 1878. Vesna MILOJEVIĆ THE FUNCTIONING OF BORDER QUARANTINES DURING THE WAR OPERATIONS FROM 1876 TO 1878 Доц. др Станчо СТАНЧЕВ, Тодор ДОЧЕВ УЧЕШЋЕ БУГАРА У СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ 1876. ГОДИНЕ Stancho Stanchev, PhD, Assistent Professor, Todor Dochev PARTICIPATION OF BULGARIANS IN SERBIAN-OTTOMAN WAR 1876 П р о г р а м P r o g r a m Василије ДРАГОСАВЉЕВИЋ СРПСКИ НАРОД У СПОЉНОПОЛИТИЧКИМ ПЛАНОВИМА PARTITO D’AZIONE УОЧИ И ТОКОМ ПРВОГ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА Vasilije DRAGOSAVLJEVIĆ THE SERBIAN PEOPLE IN THE FOREIGN POLICY PLANS OF THE PARTITO D’AZIONE ON THE EVE OF AND DURING THE FIRST SERBIAN–TURKISH WAR Петар ДРАГИШИЋ СРПСКА ИСТОРИОГРАФИЈА О ВАНБАЛКАНСКИМ АКТЕРИМА ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ Petar DRAGIŠIĆ SERBIAN HISTORIOGRAPHY ON NON-BALKAN ACTORS OF THE GREAT EASTERN CRISIS 8 Иван М. БЕЦИЋ ЗНАЧАЈ СРПСКОГ НАРОДНОГ ЗАЈМА ЗА ВОЈНУ СПРЕМУ СРБИЈЕ У РАТУ СА ОСМАНСКИМ ЦАРСТВОМ 1876–1878. Ivan M. BECIĆ THE SIGNIFICANCE OF THE SERBIAN NATIONAL LOAN FOR SERBIA’S MILITARY PREPAREDNESS IN THE WAR WITH THE OTTOMAN EMPIRE, 1876–1878 Софија БОЖИЋ ФЕНОМЕН СТРАХА У ПРВОМ СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ У СВЕДОЧЕЊИМА САВРЕМЕНИКА Sofija BOŽIĆ THE PHENOMENON OF FEAR IN THE FIRST SERBIAN–TURKISH WAR IN CONTEMPORARY TESTIMONIES Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n П а у з а / B r e a k Валентина ВУКОВИЋ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ И СЛИКЕ СРБИЈЕ КРОЗ ДНЕВНИКЕ И УМЕТНИЧКЕ ЗАПИСЕ ВАСИЛИЈА ПОЛЕНОВА Valentina VUKOVIĆ THE SERBIAN–TURKISH WAR AND IMAGES OF SERBIA THROUGH THE DIARIES AND ARTISTIC NOTES OF VASILIY POLENOV ТРЕЋА СЕДНИЦА THIRD SESSION Петар В. КРЕСТИЋ ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876. ГОДИНЕ У ПУБЛИЦИСТИЧКИМ ПРИЛОЗИМА ШАРЛА БЕТАНА Petar V. KRESTIĆ THE FIRST SERBIAN–TURKISH WAR OF 1876 IN THE JOURNALISTIC CONTRIBUTIONS OF CHARLES BÉTHUNE Драган АЛЕКСИЋ ПОГЛЕД НА СРПСКУ ВОЈСКУ У РАТУ 1876. ГОДИНЕ У ДНЕВНИКУ И ИЗВЕШТАЈИМА ФРАНЦУСКОГ КАПЕТАНА Д’ОРМЕСОНА Dragan ALEKSIĆ A VIEW OF THE SERBIAN ARMY IN THE WAR OF 1876 IN THE DIARY AND REPORTS OF FRENCH CAPTAIN D’ORMESSON Jasmina AHMETAGIĆ FROM MESSIANIC VISION TO IRONIC DEMYSTIFICATION: THE FIRST SERBIAN– TURKISH WAR IN THE WORKS OF DOSTOEVSKY, TOLSTOY, AND PEKIĆ 9 Уторак, 30. јун 2026. године, 15 сати / Tuesday, June 30, 2026, 3:00 PM Пре се авајући: Далибор Денда, Ћиро Паолети Moderators: Dalibor Denda, Ciro Paolleti Јасмина АХМЕТАГИЋ ОД МЕСИЈАНСКЕ ВИЗИЈЕ ДО ИРОНИЈСКЕ ДЕМИСТИФИКАЦИЈЕ: ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ У ДЕЛУ ДОСТОЈЕВСКОГ, ТОЛСТОЈА И ПЕКИЋА Др ҝҺҸӂϐϘИКЕТИЋ ϛϚϏϗϑϐϗϚϙϐϚϙϝϖϚϏϗϔϝϞό̛Ȫȣɀ́ ϙόϐϑҢόώόχόϏϚϐϔϙϑ ϔϛϜώϔϝϜϛϝКО-ТУРСКИ РАТ PhD Uroš D. Miketić THE VIEW OF THE LONDON TIMES ON THE EVENTS OF 1876 AND THE FIRST SERBIAN-TURKISH WAR Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n П р о г р а м P r o g r a m Небојша КУЗМАНОВИЋ ПЕСНИШТВО КАО СМРТНИ ЗАНОС: СЛУЧАЈЕВИ БОХУСЛАВА БЕЛЕ И АДОЛФА СВЕТОПЛУКА ОСВАЛДА Nebojša KUZMANOVIĆ POETRY AS A MORTAL ECSTASY: THE CASES OF BOHUSLAV BĚLA AND ADOLF SVĚTOPLUK OSVALD Бојан ЧОЛАК ПОЕТИЗАЦИЈА РАТА 1876: ИЗМЕЂУ ЕПСКОГ НАСЛЕЂА И САВРЕМЕНОГ ИСКУСТВА Bojan ČOLAK THE POETICIZATION OF THE WAR OF 1876: BETWEEN EPIC HERITAGE AND CONTEMPORARY EXPERIENCE Момир Н. НИНКОВИЋ ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ У ВОЈНОЈ ПЕРИОДИЦИ Momir N. NINKOVIĆ THE FIRST SERBIAN–TURKISH WAR IN MILITARY PERIODICALS Оља АРСЕНИЈЕВИЋ МЕДИЈИ И РАT: СРПСКА ШТАМПА У ФУНКЦИЈИ КОЛЕКТИВНОГ ПАМЋЕЊА (1876) Olja ARSENIJEVIĆ MEDIA AND WAR: THE SERBIAN PRESS IN THE FUNCTION OF COLLECTIVE MEMORY (1876) Раденко ШЋЕКИЋ „ВЕЉИ” РАТ КРОЗ КУЛТУРУ СЈЕЋАЊА: ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА НА СТРАНИЦАМА „ГЛАСА ЦРНОГОРЦА” Radenko ŠĆEKIĆ “THE GREAT” WAR THROUGH THE CULTURE OF MEMORY: THE GREAT EASTERN CRISIS ON THE PAGES OF “GLAS CRNOGORCA” 10 Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n П а у з а / B r e a k ЧЕТВРТА СЕДНИЦА FOURTH SESSION Ђорђе ЂУРИЋ ВИСОКОШКОЛСКА ОМЛАДИНА У ПРВОМ СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ
ГОДИНЕ: НЕКОЛИКО КАРАКТЕРИСТИЧНИХ ПРИМЕРА Đorđe ĐURIĆ HIGHER EDUCATION STUDENTS IN THE FIRST SERBIAN–TURKISH WAR OF 1876: SEVERAL CHARACTERISTIC EXAMPLES Оливера ДРАГИШИЋ УЛОГА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У СРПСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА 1876–1878. Olivera DRAGIŠIĆ THE ROLE OF THE NATIONAL THEATRE IN THE SERBIAN–TURKISH WARS OF 1876–1878 Бошко М. БРАНКОВИЋ ИЗМЕЂУ КОНТРОЛЕ, РЕПРЕСИЈЕ И ПРИЛАГОЂАВАЊА: ПОЛОЖАЈ СРПСКИХ ШКОЛА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ПРЕД УСТАНАК 1875–1878. ГОДИНЕ Boško M. BRANKOVIĆ BETWEEN CONTROL, REPRESSION, AND ADAPTATION: THE POSITION OF SERBIAN SCHOOLS IN BOSNIA AND HERZEGOVINA BEFORE THE UPRISING OF 1875–1878 Јована БЛАЖИЋ ПЕЈИЋ КИРЈЕЈЕВИ У СЛУЖБИ СРБА: ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ СРПСКО-РУСКИХ ВЕЗА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА Jovana BLAŽIĆ PEJIĆ RUSSIAN CLERGY IN THE SERVICE OF THE SERBS: A CONTRIBUTION TO THE HISTORY OF SERBIAN–RUSSIAN RELATIONS IN THE SECOND HALF OF THE 19TH CENTURY 11 Среда, 1. јул 2026. године, 9.00 сати / Wednesday, July 1, 2026, 9:00 AM Пре се авајући: Светлана Шеатовић, Раденко Шћекић Moderators: Svetlana Šeatović, Radenko Šćekić Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n П р о г р а м P r o g r a m Зоја БОЈИЋ ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ГОРЊЕМ АДРОВЦУ У КОНТЕКСТУ РУСКЕ САКРАЛНЕ АРХИТЕКТУРЕ У СРБИЈИ Zoja BOJIĆ THE HOLY TRINITY CHURCH IN GORNJI ADROVAC IN THE CONTEXT OF RUSSIAN SACRAL ARCHITECTURE IN SERBIA Ивана ЖЕНАРЈУ РАЈОВИЋ СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА РАТОВА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И НЕЗАВИСНОСТ (1876–1878) Ivana ŽENARJU RAJOVIĆ MEMORIALS OF THE WARS FOR LIBERATION AND INDEPENDENCE (1876–1878) Д и с к у с и ј а / D i s c u s s i o n Др Софија Божић З а к љ у ч н е н а п о м е н е / C o n c l u d i n g R e m a r k s Милан Петровић Р е ч н а з а т в а р а њ у с к у п а / C l o s i n g R e m a r k s a t t h e E n d o f t h e C o n f e r e n c e 12 Кристина МИЛИЧИЋ ВОЈНИ ИЗДАЦИ СРБИЈЕ У СРПСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА (1876–1878) Kristina MILIČIĆ MILITARY EXPENDITURES OF SERBIA IN THE SERBIAN–TURKISH WARS (1876–1878) Мср Лазар РАДАН ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875. И ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ M.A. Lazar Radan The Herzegovina Uprising of 1875 and the Beginning of the Great Eastern Crisis Среда, 1. 7. 2026. Обилазак знаменитих локација из Првог српско-турског рата – Руска Црква у Горњем Адровцу, Манастир Св. Роман и Делиград. СПИСАК УЧЕСНИКА LIST OF PARTICIPANTS Др Драган Алексић (Центар за културу и уметност, Алексинац, Србија) Dragan Aleksić, PhD (Center for Culture and Arts, Aleksinac, Serbia ) Др Оља Арсенијевић (Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Србија) Olja Arsenijević, PhD (Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić, Serbia) Др Јасмина Ахметагић (Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Србија) Jasmina Ahmetagić, PhD (Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić, Serbia) Др Иван М. Бецић (Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Србија) Ivan M. Becić, PhD (Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić, Serbia) Др Јована Блажић Пејић (Историјски институт Београд, Србија) Jovana Blažić Pejić, PhD (Institute of History Belgrade, Serbia) Др Зоја Бојић (Институт за књижевност и уметност, Београд, Србија) Zoja Bojić, PhD (Institute for Literature and Arts, Belgrade, Serbia) Др Софија Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, Србија) Sofija Božić, PhD (Institute for Recent History of Serbia, Belgrade, Serbia) Проф. др Бошко М. Бранковић (Универзитет у Бањој Луци, Филозофски факултет, Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина) Prof. Boško M. Branković, PhD (University of Banja Luka, Faculty of Philosophy, Banja Luka, Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina) Др Валентина Вуковић (Институт за књижевност и уметност, Београд, Србија) Valentina Vuković, PhD (Institute for Literature and Arts, Belgrade, Serbia) Проф. др Владислав Гриб (Московски универзитет „А.С.Грибоедов”, Москва, Русија) Prof. Vladislav Grib (Moscow University “A.S. Griboedov”, Moscow, Russia) Др Габор Деметер (Истраживачки центар за хуманистичке науке ЕЛТЕ, Будимпешта, Мађарска) Gábor Demeter, PhD (ELTE Research Centre for the Humanities, Budapest, Hungary) Проф. др Далибор Денда, пуковник (Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране, Београд, Србија) Prof. Dalibor Denda, PhD, Colonel (Strategic Research Institute, University of Defence, Belgrade, Serbia) Др Оливера Драгишић (Институт за новију историју Србије, Београд, Србија) Olivera Dragišić, PhD (Institute for Recent History of Serbia, Belgrade, Serbia) Др Петар Драгишић (Институт за новију историју Србије, Београд, Србија) Petar Dragišić, PhD (Institute for Recent History of Serbia, Belgrade, Serbia) Др Василије Драгосављевић (Историјски институт Београд, Србија) Vasilije Dragosavljević, PhD (Institute of History Belgrade, Serbia) Проф. др Слободан Ђукић (Универзитет одбране, Београд, Србија) Prof. Slobodan Đukić, PhD (University of Defence, Belgrade, Serbia) 13 Тодор Дочев, Генерал-мајор (Бугарска национална комисија за војну историју) Todor Dochev, Major General (Bulgarian national commission of Military History) Проф. др Ђорђе Ђурић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду, Србија) Prof. Đordje Đurić, PhD (Faculty of Philosophy, University of Novi Sad, Serbia) Др Ивана Женарју Рајовић (Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Србија) Ivana Ženarju Rajović, PhD (Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić, Serbia) Др Небојша Кузмановић (Архив Војводине, Нови Сад, Србија) Nebojša Kuzmanović, PhD (Archives of Vojvodina, Novi Sad, Serbia) Др Петар В. Крестић (Историјски институт Београд, Србија) Petar V. Krestić, PhD (Institute of History Belgrade, Serbia) Др Урош Д. Микетић (Косовска Митровица) PhD Uroš D. Miketić (Kosovska Mitrovica) Др Кристина Миличић (Историјски институт Београд, Србија) Kristina Miličić, PhD (Institute of History Belgrade, Serbia) Др Весна Милојевић (Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Србија) Vesna Milojević, PhD (Institute for Serbian Culture Priština – Leposavić, Serbia) Проф. др Боривоје Милошевић (Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци, Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина) Prof. Borivoje Milošević, PhD (Faculty of Philosophy, University of Banja Luka, Banja Luka, Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina) Др Момир Н. Нинковић (Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране, Београд, Србија) Momir N. Ninković, PhD (Strategic Research Institute, University of Defence, Belgrade, Serbia) Др Ћиро Паолети (Војно-историјска комисија, Рим, Италија) Ciro Paoletti, PhD (Military-Historical Commission, Rome, Italy) Др Радомир Ј. Поповић (Историјски институт, Београд, Србија) Radomir J. Popović, PhD (Institute of History Belgrade, Serbia) Проф. др Радован Субић (Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци, Бања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина) Prof. Radovan Subić, PhD (Faculty of Philosophy, University of Banja Luka, Banja Luka, Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina) Др Арпад Хорњак (Истраживачки центар за хуманистичке науке ЕЛТЕ, Будимпешта, Мађарска) Arpad Hornyak, PhD (ELTE Research Centre for the Humanities, Budapest, Hungary) Др Бојан Чолак (Институт за књижевност и уметност, Београд, Србија) Bojan Čolak, PhD (Institute for Literature and Arts, Belgrade, Serbia) Др Каталин Шрек (Историјски институт, Универзитет у Дебрецену, Мађарска) Katalin Schrek, PhD (Institute of History, University of Debrecen, Debrecen, Hungary) Др Раденко Шћекић (Историјски институт, Универзитет Црне Горе, Подгорица, Црна Гора) Radenko Šćekić, PhD (Historical Institute, University of Montenegro, Podgorica, Montenegro) СПИСАК УЧЕСНИКА LIST OF PARTICIPANTS 14 Др Жарко Лековић (Историјски институт, Универзитет Црне Горе, Подгорица, Црна Гора) Žarko Leković, PhD (Historical Institute, University of Montenegro, Podgorica, Montenegro) Мср Лазар Радан, докторанд (Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду) M.A. Lazar Radan, PhD candidate (Faculty of Philosophy, University of Novi Sad) Доц. др Станчо Станчев (Бугарска национална комисија за војну историју) Stancho Stanchev, PhD, Assistent Professor (Bulgarian national commission of Military History) ОБАВЕШТЕЊЕ INFORMATION Седнице се одржавају у Центру за културу и уметност Алексинац (Ул. Душана Тривунца бр. 15, 18220 Алексинац). Време саопштења ограничено је на 10 минута, а време за дискусију на 5 минута. The sessions will be held at the Center for Culture and Arts Aleksinac (15 Dušana Trivunca Street, 18220 Aleksinac). The exposition time is set to 10 minutes, and the discussion time to 5 minutes. Реализацију међународног научног скупа ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА И ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876. ГОДИНЕ помогли су: Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије, Министарство културе Републике Србије и Центар за културу и уметност Алексинац The organization of the international scientific conference
Viši kustosi muzeja Rudničko-takovskog kraja (Gornji Milanovac), Ana Ranković i Aleksandar Marušić, autori su izložbe „Naša sugrađanka kraljica Draga: između slave i anateme.“ Izložba je svoju prvu postavku imala 2020. godine u matičnom muzeju u Gornjem Milanovcu. Tokom proteklih pet godina, izložba je imala više gostujućih postavki širom Srbije. Ovu zanimljivu izložbu, posvećenu supruzi poslednjeg vladara iz dinastije Obrenović žitelji Aleksinca će imati prilike da pogledaju tokom novembra.
Izložba je otvorena 12. novembra u Domu omladine, a postavka će trajati do 21. novembra 2025. godine.
Po nazivu izložbe, može se pogrešno zaključiti da je kraljica Draga deo svog kratkog ali burnog životnog veka provela u Aleksincu. Bez obzira što se naziv zapravo odnosi na Gornji Milanovac i predeo oko planine Rudnik, ljubitelji nacionalne istorije iz našeg grada i okoline ne bi trebalo biti razočarani predstavljenim sadržajem. Izložba je sastavljena od vise starih fotografija, umetničkih slika, knjiga, pisama i raznih ličih predmeta (naočare, štapovi, čase, šolje za kafu…) koji su pripadali kraljici Dragi, kao i njenim najbližim srodnicima iz porodice Milićević-Lunjevica, kao i dinastiji Obrenović. Pored toga, tu su članci koje je Draga оbjavljivala u domaćim časopisima (ženski list „Domaćica“) , zatim članci koji govore o njoj, njenom drugom suprugu kralju Aleksandru, svekru kralju Milanu i svekrvi kraljici Nataliji.
Mnogobrojne prikazane fotografije govore o svakodnevnom životu, ali i značajnim događajima iz srpske istorije u kojima je Draga sudelovala posredno ili neposredno. Posebno mesto na izložbi zauzima poseta kralja Aleksandra i kraljice Drage njenom rodnom kraju 1901. godine, kada je vladarskom paru darovan izuzetno vredan poklon, „Takovski dvorac“, sagrađen narodnim kulukom na inicijativu tadašnje načelnika Rudničkog okruga Šurdilovića.
Posetioci izložbe će se susreti sa duhom vremena tadašnje Srbije. U mladoj Kneževini, a zatim Kraljevini Srbiji, nad institucijom braka pomno je bdelo više faktora: država, crkva i lokalna zajednica. Iako nije bio do kraja sekularizovan, brak je bio institucija pod budnim okom građanske javnosti. Pogotovo ako je u pitanju dinastički brak. Karađorđevići su sa svojim suprugama su živeli u relativnoj harmoniji, što je podrazumevalo odsustvo skandala u javnosti. Za razliku od konkurentske dinastije, Obranovići su od samih početaka imali burne i nestabilne brakove. Afere i skandali su ubrzali kraj dinastije Obrenović, a ženidba kralja Aleksandra sa udovicom češkog inžinjera Mašina, Dragom, bila je poslednji ekser u mrtvački kovčeg nesrećne vladarske porodice.
Draginja Milićević, u našoj istoriji upamćena kao kraljica Draga, rodila se 1866. godine u Gornjem Milanovcu. Srbija nije imala plemstvo, ali je Dragin otac Pantelija pripadao samoj eliti tadašnjeg srpskog društva. Činovnici su od doba ustavobranitelja sačinjavali gornje slojeve društva, a Pantelija Milićević Lunjevica je zauzimao mesta načelnika Jaseničkog, Šabačkog i Rudičkog okruga. Dragin deda Nikola je bio jedan od učesnik Drugog srpskog ustanka, pobratim kneza Miloša i dalji srodnik kneginje Ljubice. Po selu ispod Rudnika iz koga su poticali Milićevići su stekli nadimak Lunjevice.
Srbija je u to vreme bila pretežno agrarna zemlja, u kojoj je preko 90% stanovništva živelo na selu i bilo nepismeno. Kako je pripadala društvenoj eliti, Draga je imala priliku da se obrazuje. Nakon završene osnovne škole, Draga je upisana na Višu žensku školu u Beogradu, kojom je upravljala Katarina Milovuk, pionirka borbe za ženska prava u Kraljevini Srbiji.
Školovanje Drage Milićević je prekinuto sa nepunih 17 godina, kada je posle očeve smrti morala da se uda za rudarskog inžinjera češkog porekla Svetozara Mašina. Udaja nije omela Dragu srpskoj javnosti pokaže svoje intelektualne sposobnosti. Bavila se pisanjem novinskih članaka, priča i prevođenjem sa ruskog, francuskog i nemačkog. Svoje tekstove objavljene u ženskom listu „Domaćica“ potpisivala je pod pseudonimom Rudničanka, a prevode skraćenicom D. S. M. (Draginja Svetozara Mašina). Kako je njen muž radio na rudarskim i građevinskim poduhvatima širom Srbije, Draga je često menjala mesto boravka.
Draga je u svojoj dvadesetoj godini ostala udovica, nakon naprasne muževljeve smrti. Dragin bivši dever, pukovnik Aleksandar Mašin je kasnije za bratovljevu smrt krivio Dragino neverstvo, a to mišljenje je prihvatila i beoradska čaršija. Zahvaljujući autorskim tekstovima iz „Domaćice“ i članstvu u Beogradskom ženskom društvu, Draga se upoznala sa svojom budućom svekrvom kraljicom Natalijom. Draga je postala kraljičina dvorska dama. Sa svojim budućim suprugom, deset godina mlađim Aleksandrom Obrenovićem se upoznala prilikom jedne svečanosti u Kladovu, a prava ljubav se rasplamsala u Bijaricu, letovalištu na francuskoj atlanskoj obali gde je kraljica Natalija živela u vili nakon razvoda od kralja Milana.
Bivši supružnici Natalija i Milan Obrenović koji se gotovo se ni u čemu nisu slagali, bili su jednoglasni da Draga nikako nije dostojna statusa supruge njihovog sina kralja Aleksandra. Isti stav delila je i beogradska čaršija. Uprkos protivljenju porodice i mnogih značajnih političara iz Liberalne i Napredne stranke, Aleksandar se verio sa Dragom i ubrzo oženio. Sam čin sklapanja braka jednog vladara sa građankom (morganatski brak) za mnoge je bio skandal. Novi skandali su se ređali kao na traci, od kojih je najviše odjeknula neuspešna trudnoća koju je javnost protumačila kao Draginu obmanu naivnog Aleksandra. Za političke klackalice u vidu čestih smena vlade, ustavnih promena, državnih udara, kao i pogoršanje odnosa sa Austro-Ugarskom i Rusijom, često je optuživana kraljica Draga, koja je navodno imala negativan uticaj na svog mnogo mlađe supruga.
U noći između 28. i 29. maja po julijanskom kalendaru grupa oficira iza kojih su stajale vrhuške Liberalne i Naprednjačke stranke, nekada izuzetno nastrojene proobrenovićevski, upala je u Konak, dvor na mestu današnjeg Pionirskog parke u Beogradu, gde je obitavao kraljevski par. Cilj je bilo kraljeubistvo i promena vladajuće dinastije. Oficire je predvodio mladi kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, kasniji pionir srpske vojnoobaveštajne službe, ali je posle njegovog ranjavanja akciju u svoje ruke preuzeo bivši Dragin dever, pukovnik Aleksandar Mašin. Pod komandom osvetnički nastrojenog Mašina, oficiri su zverski ubili Dragu i njenog supruga Aleksandra. Bio je to tragični kraj dinastije Obrenović.
Izložba „Naša sugrađanka kraljica Draga: između slave i anateme“, autora Ana Ranković i Aleksandra Marušića je pravi vremeplov kroz šaroliku i turbulentnu istoriju Srbije na razmeđu 19. i 20. stoleća.
Devetnaesti decembar Srbi tradicionalno obeležavaju slavljenjem porodične slave Sv. Nikola. Ovaj svetac poznat je još pod imenima Nikola Miriklijski, Nikola Čudotvorac i simbolizuje sveca u tradicionalnim srpskim crkvama.
U hrišćanstvu se poštuje kao čudotvorac, u istočnom hrišćanstvu kao zaštitnik putnika, zatvorenika i siromašnih, a u zapadnom hrišćanstvu kao zaštitnik svih slojeva društva, naročito dece.
U Srbiji mu je je posvećeno oko 1.120 crkava, te je po broju hramova njemu podignutih na drugom mestu kod pravoslavnih Srba.
Hrišćani veruju da je Sv. Nikola čudotvorac i da se mnoga čuda dešavaju od njegovih čudotvornih moštiju iz kojih neprestano izbija sveto miro kojim se leče bolesnici. Sveti Nikola danas pomaže svojim čudesnim moćima svakome ko mu se obrati za pomoć u bolesti, nemoći i duševnoj patnji. Uz pomoć njegove molitve slepima se vraća vid, hromi prohodaju, a gluvima se vraća čulo sluha.
Sv. Nikola okuplja ukućane koji slave u toploj i porodičnoj atmosferi uz prijatelje, a slavski obrasci obeležavaju se različito od jednog kraja Srbije do drugog iako je crkva propisala kako se slavi slava.
Uglavnom se proslavlja u domaćinstvima uz molitvu i zdravice, „lomljenje“, sečenje slavskog kolača, zavisno od krajeva i nasleđa – od jednog pripremljenog kolača pa do četiri namenjena za svaki dan koji se slavi.
Domaćin zajedno sa kolačarom ili komšijom na dan sv. Nikole nosi u crkvu kolač na dan praznika i tamo ga seče sa sveštenikom. Uz slavski kolač priprema se i žito. Slavska sveća pali se do podneva, a na kolač se u južnim i jugozapadnim delovima Srbije stavlja trokraka mala sveća. Za Nikoljdan se priprema bogata posna trpeza shodno statusu domaćinstva, a gosti donose darove shodno mogućnostima.
Veruje se da bi nerotkinje trebalo uputiti molitvu sv. Nikoli za buduće potomstvo, a negde je zabranjeno obavljanje ženskih ručnih radova na ovaj dan.
Kako je sv. Nikola i zaštitnik dece, postoji običaj da se na dan kada se slavi ovaj svetac, daruju deca orasima, jabukama i slatkišima. Dok deca spavaju, tokom noći bi ih Sveti Nikola darivao, stavljajući poklone u cipele ili pokraj prozora. Deca bi za taj dan očistila svoje cipele i stavila ih pored kreveta kako bi ujutru dočekala poklone od Svetog Nikole u njima.
Na jugu Srbije se na ovaj dan tradicionalno prave kolači u obliku ptice. Zajedno sa pogačom i vinom, nose se u crkvu na osveštenje molitvom i vinom.
Sveti Nikola Čudotvorac je takođe i esnafska slava, odnosno zaštitnik zanata, lađara, splavara, ribara i vodeničara.
Dositej Obradović je 1783. godine tokom boravka u nemačkom gradu Lajpcigu objavio prvi deo svog najznačajnijeg spisa „Život i priključenija“. Ova autobiografija velikog srpskog prosvetitelja predstavlja prekretnicu u kulturnoj istoriji Srba jer iskazuje težnju da se prostonarodni govor proglasi književnim jezikom. Austrijske vlasti su 1779. godine pokušale da reformišu srpski književni i liturgijski jezik, ali u nedostatku podobnih reformatora odustaju od takve namere već 1785. godine. Stvaraoci poput Dositeja, u srpsku sredinu se unose zapadnoevropske ideje, od kojih se zbog revolucionarnog karaktera podozrevalo u konzervativnoj Habzburškoj monarhiji. Zato Austrijanci nastavljaju da tolerišu ruskoslovenski jezik Karlovačke mitropolije i knjige koje redovno pristižu iz carstva Romanovih.
U godini kada je Dositej objavio „Život i priključenija“, na samoj periferiji Habzburške monarhije, u selu Sjeničak, na Kordunu, rodio se prvi veliki reformator srpskog jezika Sava Mrkalj. Četiri godine kasnije, u Tršiću, na teritoriji Osmanskog carstva, svet je ugledao Vuk Stefanović Karadžić, koji će pobrati svu slavu koja je morala pripasti Savi Mrkalju. Poput većine tadašnjih siromašnih Srba-Krajišnika, porodica Save Mrkalja je živela u više nego skromnim kućama u kojima je preko zime svoje utočište nalazila čak i stoka sa pašnjaka. U vreme ratova, ubogi krajiški seljaci su postajali vojska habzburških careva pred kojom je drhtala čitava Evropa od Dunava do Baltika.
Mršavi, bolešljivi i bledunjavi Sava Mrkalj se nikako nije uklapao u našu uobičajenu predstavu Srbina iz Vojne Krajine. Ćutljiv i povučen, Sava je svoju sreću umesto, u kasrani ili na njivi, potražio u školi. Završio je Klerikalnu školu 1799. godine, posle koje je mogao da radi kao učitelj u osnovnoj četvorogodišnjoj školi. Prvo zaposlenje je našao u Gospiću. Ipak, ovaj posao nije doneo sreću mladom učenjaku. Plata je bila neredovna i zasnivala se na pogodbi sa meštanima, koji su bili vezani za pušku i motiku više nego za knjigu. Učenici, koji su neretko bili nekoliko godina mlađi od svog učitelja pravili su metež na časovima, tako da nastava nije donosila nikakve rezultate. Sava je posle samo dve školske godine napustio mesto učitelja i nastavio je svoje školovanje u zagrebačkoj Arhigimnaziji.
U godini kada su srpski ustanici izvojevali pobedu nad sultanovom vojskom kod Ivankovca (1805), Sava Mrkalj je položio završni ispit iz logike, istorije filozofije i matematike. Sledeće godine (1806), kada Karađorđe odnosi dve blistave pobede na Mišaru i Deligradu, Mrkalj konačno završava Arhigimnaziju uspešno položenim ispitom iz metafizike, hidrotehnike i arhitekture. Od ukupno stotinu svršenih arhigimnazijalaca, Sava Mrkalj je bio prvi po uspehu. Bio je to veliki uspeh za mladića koji je u Zagreb došao sa društvene margine. Sava nije bio jedini Srbin pravoslavne vere među diplomcima, ali se zbog svog niskog socijalnog statusa nikako nije uklopio u buržujski Zagreb. Mrkaljevom školovanju ipak nije bio kraj. Svoje obrazovanje je 1807. godine nastavio u Pešti, gde je studirao filozofiju i matematiku. Tokom studija u Pešti, zbližio se sa studentima medicine Dimitrijem Frušićem i Dimitrijem Davidovićem, koji će 1813. godine pokrenuti „Novine serbske“. Dimitrije Frušić je izgleda već u to vreme bio u kontaktu sa dvorskim bibliotekarom Jernejom Kopitarom. Habzburški dvor je već godinama tražio mlade i talentovane Srbe koji bi reformisali književni jezik i udaljili ga od ruskih uzora. Kroz druženje sa Frušićem, kod Mrkalja sazreva ideja da se slavjanoserbski jezik zameni prostonarodnim govorom. Ipak, Mrkalj nije održavao kontakte sa Kopitarom, kao što će to raditi Vuk Karadžić. Uzdajući se u svoje znanje i sposobnosti, Mrkalj se otisnuo u nemirne vode jezičke reforme sam i bez ičije zaštite.
Nakon sticanja zvanja doktora slobodnih veština i filozofije, Sava Mrkalj se posvetio problemu reforme srpskog književnog jezika. Odlično poznavanje matematike dalo je Savinom filološkom radu dodatnu sistematičnost i preciznost. Od klasičnih jezika poznavao je latinski, starogrčki i hebrejski, a od „živih“ jezika pored svog maternjeg, služio se nemačkim, mađarskim, francuskim, italijanskim i naravno, ruskim jezikom. Nije isključeno da je poznavao engleski i turski. U godini kada su srpski ustanici zaustavili turski prodor kod Varvarina (1810), Sava Mrkalj je objavio svoje najznačajnije filološko delo „Salo debeloga jera libo azbukopotres“. Radi se o maloj brošuri, od svega 18 stranica, ali sa sadržajem koji je uneo veliki preokret u srpskoj pismenosti. Naslov je bio sarkastičan. Na početku svoje knjižice Mrkalj odaje priznanje Dositeju Obradoviću, Pavlu Solariću, Atanasiju Stojkoviću i Savi Tekeliji koji su u svojim spisima učinili pionirske korake u reformi jezika i pravopisa. Srpski književni jezik je i danas zasnovan na Mrkaljevim zapažanjima, predlozima i rešenjima. U svom radu Mrkalj polazi od teorijskih osnova koje preuzima iz spisa engleskog filozofa Džona Loka, začetnika empirijske teorije spoznaje i filozofije jezika. Od nemačkog filologa Johana Kristofa Adelunga, Mrkalj preuzima ortografsku maksimu „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Ovo načelo, koje deca kao pesmicu pamte od prvog razreda, pogrešno se pripisuje Vuku Karadžiću. Do Save Mrkalja, nije bilo jasno koliko znakova postoji u azbuci koju koriste Srbi. Smatralo se da ih ima između 41 i 46 (neki znakovi nisu imali glasovnu vrednost, već samo brojčanu). Mrkalj je smatrao da u srpskom jeziku postoji 29 glasova. Glas Џ nije postojao u Mrkaljevoj viziji reforme jezika. U Mrkaljevoj azbuci, 25 glasova je imalo svoja odgovarajuća slova, dok su za glasove Ђ, Ћ, Љ и Њ pronađenja rešenja dodavanjem mekog znaka Ь iza d, t, l i n (Д Ь, Т Ь, Л Ь, Н Ь). Vuk Karadžić je kasnije samo izmenio način pisanja ova 4 slova, stvarajući od njih jedan znak. Vuk je za slova Љ и Њ samo upotrebio ligature spajanjem dva znaka koja je predložio Mrkalj. Vukova slova Ћ и Ђ su nastala od slova đerv, koja je postojalo u srednjem veku , odnosno u srpskoj redakciji staroslovenskog. Zapravo, još je Dositej Obradović upotrebljavao Ћ. Kasnije Vukovo Џ je prauzeto iz rumunske varijante ćirilice, dok je Mrkaljevo I, Vuk modifikaovao u J, po uzoru na latinicu. Sasvim je jasno da je ono što nazivamo Vukovom reformom, zapravo reforma Save Mrkalja. Mrkalj je pre Vuka definisao fonološki sistem srpskog jezika, uveo Adelungovo načelo piši kao što govoriš i reformisao azbuku. Mrkalj se oštro obračunao sa dotadašnjom srpskom azbukom i književnim jezikom. Posebno se obrušio na slovo debelo jer ( Ъ ), koje je spadalo u grupu ćiriličnih slova koja nisu imala nikakvu glasovnu vrednost u srpskom jeziku. Ovo slovo je bilo rudimentni organ srednjovekovlja i nije postojala potreba za njim. U kritici slova Ъ ogleda se Savin smisao za humor i satiru, ali i njegov talenat za filologiju.
„Salo debeloga jer libo azbukopotres“ je izazvao oštre reakcije u Karlovačkoj mitropoliji. Od dolaska ruskog učitelja Maksima Suvorova (1726) srpska crkva u Habzburškoj monarhiji je kao svoj liturgijski jezik koristila ruskoslovenski, dok je srpska građanska elita govorila slavjanoserbskim koji je bio hibrid ruskoslovenskog i narodnog jezika. Mitropolit Stefan Stratimirović se okrutno obrušio na Mrkaljevu reformu. Smatrao je da Mrkalj želi da odvoji Srbe od Rusa i pravoslavne vere. Ovaj stav je bio licemeran, budući da je vrh Karlovačke mitropolije bio organski vezan za katoličku habzburšku državu. Sam mitropolit Stratimirović je bio član masonske lože Konkordija koja je okupljala mnoge istaknute ličnosti tadašnje Austrije, uključujući i rimokatoličke biskupe. Koristeći svoje veze u Beču i Pešti, mitropolit je uspeo da izdejstvuje zabranu Mrkaljeve knjižice. Tako je habzburška država obustavila tobožnji pokušaj pokatoličavanja Srba.
Suočen sa velikim otporom u krugovima srpske elite Mrkalj posustaje. Potpuno usamljen, odlučio je da se povuče u manastir. Bila je to svojevrsna kapitulacija na samom početku rata. Mitropolit Stratimirović Savu Mrkalja šalje u manastir Gomirje (Ravni Kotari), koje je u to vreme bio najzapadniji srpski manastir. Arhimandrit manastira je bio budući karlovački mitropolit Josif Rajačić, koji je još u to vreme pripadao istoj masonskoj loži kao i Stevan Stratimirović. Sava Mrkalj postaje monah Julijan, ali ne nalazi mir u manastiru. Kaluđerska bratija na čelu sa Rajačićem se grubo odnosi prema novom monahu. Polupismenim kaluđerima je smetalo Mrkaljevo svetovno obrazovanje i njegova jezička reforma. Neki monasi mu zajedljivo predlažu da se obesi konopcem namazanim salom debelog jer suočen sa neprijateljskom sredinom, Mrkalj napušta manastir 1813. godine i postaje lutajući učitelj. Za Mrkalja takav posao nije predstavljao poniženje. I slavni Dositej Obradović se izdržavao na takav način pre dolaska u Karađorđevu Srbiju. Bilo je to u vreme kada su Turci pokorili Srbiju i ugušili Prvi srpski ustanak.
Mrkalj je bio neverovatno povučen i osetljiv čovek, sa određenim problemima u komunikaciji sa okolinom. Ćutao je slušajući sitne provokacije i neslane šale na svoj račun, ali kada bi mu prekipelo postajao je naglo agresivan. Vremenom je počeo da pokazuje znake nervne rastrojenosti. Posledica duševne bolesti je bio i njegov spis „Palinodija debelom jeru“ iz 1817. godine, u kome se odrekao svoje jezičke reforme. U to vreme Vuk Karadžić je već glavna perjanica srpske jezičke reforme, iza koje stoji Jernej Kopitar. Zbog svoje bolesti, Mrkalj gubi kontakte sa poznanicima i sa stvarnošću. Često je dolazio u sukobe sa svojim učenicima. Nakon što je nožem ubo nekog nastavnika crtanja kome je davao časove latinskog završio je u zatvoru (1826). Policijskim i sudskim organima je bilo jasno da je incident bio posledica Savine nervne rastrojenosti. Na kraju, Savu Mrkalja zatvaraju u duševnu bolnicu u Beču u kojoj ostaje sve do svoje smrti (1833).
Vuk Karadžić nikada nije krio da samo nastavlja Mrkaljevo delo. U svojoj „Pismenici serbskoga jezika…” iz 1814. godine, Vuk naglašava da boljeg rešenja za srpsku azbuku nema od onog koje je predložio Sava Mrkalj. Time se Vuk postavio kao nastavljač Mrkaljevog dela. Gordi i sujetni Vuk Karadžić to svakako nije učinio bez instrukcija Jerneja Kopitara, koji ga je u pisanju „Pismenicе…” uputio na Mrkaljeva rešenja. Zbog toga je izraz „Vukova reforma“ istorijski neutemeljena i netačna. Vuk i Sava Mrkalj su se upoznali još tokom 1807. u Pešti i održavali su prepisku sve do 1817. godine, kada je Sava psihički oboleo. Kasnije, Vuk je posećivao Mrkalja u duševnoj bolnici u Beču, odajući priznanje njegovom radu.
Od Julske revolucije u Francuskoj (1830) na polju likovne umetnosti i književnosti počinje da dominira realizam. Realizam XIX stoleća predstavlja evorpski fenomen povezan sa buržoaskim revolucijama i usponom građanske klase. U duhu revolucija koje izbijaju širom Evrope, realizam promoviše socijalne teme. Pisci realizma predstavljaju svoje junake kao društvena, intelektualna, ali i psihološka bića. U doba realizma posebno se ističu pisci koji stvaraju na francuskom (Balzak, Stendal,Dode,Flober), ruskom (Turgenjev, Gogolj, Gončarov, Dostojevski, Tolstoj) i engleskom (Takeri, Dikens i dr.)
Srpski realizam je iznedrio mnoge značajne pisce. Začeci realizma kod Srba se javljaju u delima Jovana Sterije Popovića tridesetih godina XIX veka, ali punu afirmaciju ovaj književni pravac dobija konačnom pobedom Vukove jezičke reforme, tj. posle odluke Koste Cukića (1868), ministra kneza Mihaila, da se u Kneževini Srbiji i zvanično uvede nova reformisana azbuka i ortografija. Za realizam u srpskoj književnosti sa velikim žarom su se zalagali političari i publicisti koji su sledili socijalističke ideje: Svetozar Marković, a kasnije Pera Todorović. Od posebne važnosti predstavlja teorijski spis Pere Todorovića iz 1882. godine „Uništenje estetike“ u kome se ovaj lider Narodne radikalne stranke obračunava sa srpskim romantizmom promovišući realizam, u kome vidi revolucionarni potencijal. Bilo je to doba žestokih obračuna između kralja Milana Obrenovića sa radikalima, koji su u to doba bili ideološki bliski ruskim narodnjačkim socijalistima. U drugoj polovini XIX veka u Srbiji se posebno ističu stvaraoci realizma među kojima dominiraju Laza Lazarević, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Stevan Sremac, Svetolik Ranković i drugi.
Značajno mesto u srpskom realizmu predstavlja Laza Lazarević (1851-1891). Kao sin šabačkog trgovca Laza Lazarević predstavlja tipičnu sliku mladog pripadnika srpske građanske klase druge polovine XIX veka. Finansijski obezbeđen, Lazin otac Kuzman je bio u mogućnosti da se pretplati na razne knjige koje su izlazile u Srbiji i na prostoru Srpske Vojvodine u Habzburškoj monarhiji. Tako je mladi Lazarević od rane mladosti imao priliku da zavoli pisanu reč, za razliku od seljačkih sinova koje očevi zbog poljskih radova nisu želeli da šalju ni u četvorogodišnju školu. Ipak, kao student prava na Velikoj Školi u Beogradu, Laza Lazarević postaje sledbenik socijaliste Svetozara Markovića. Kada je na beogradskoj Velikoj Školi osnovano udruženje „Pobratimstvo“ (1867), među čijim članovima se širio socijalizam, L. Lazarević postaje njegov sekretar. Tokom studentskih dana u časopisu „Vila“ objavljuje prevode odlomaka iz romana „Šta da se radi“. U pitanju je bilo svojevrsno Sveto pismo ruskih narodnjačkih socijalista, nastalo iz pera Nikolaja Černiševskog. Srpski socijalisti su ovaj roman koji je Černiševski napisao tokom svoje robije više cenili od dela Karla Marksa i Fridriha Engelsa.
Upravo zbog revolucionarnih ideja, koje su jasno isticale protivljenje važećem moralu i aktuelnom državnom poretku, Ministarstvo prosvete isprva odbija Lazarevićev zahtev da kao državni pitomac studira medicinu u inostranstvu. Umesto stipendije, ministarstvo je mladog pravnika vezalo za sebe, dodelivši mu mesto praktikanta nakon završenih studija prava. Pošto se nesuđeni revolucionar pokazao kao lojalan, ministrarstvo prosvete na kraju ipak uslišava Lazine želje i šalje ga kao državnog pitomca na studije medicine u Nemačku. Studije medicine u Berlinu Lazarević je za kratko prekinuo zbog ratova za nezavisnost Srbije (1876-1878), u kojima je služio kao bolničar, odnosno pomoćnik vojnog lekara. Na osnovu traumatičnih iskustava sa teškim ranjenicima, Laza Lazarević kasnije piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“. Ratni prekid nije omeo Lazu da uspešno okonča svoje studije 1879. godine. Na osnovu studentskih i podstanarskih iskustava u Berlinu, Lazarević će kasnije napisati pripovetku „Švabica“ u kojoj opisuje ljubav prema studentkinji muzike Ani Gutjar, ćerci svog stanodavca.
Godinu dana pre Lazinog diplomiranja u Berlinu, u istom gradu kongres velikih evropskih sila dodeljuje nezavisnost Srbiji, koja je do tada bila samo vazalna kneževina, odnosno privilegovana provincija Osmanskog carstva. Potvrdu uspeha i mladi lekar i njegova još mlađa otadžbina dobili su na istom mestu.
Posle povratka iz Nemačke mladi Lazarević postaje lekar u Beogradu, da bi mu 1881. godine država dodelila funkciju prvog lekara Opšte državne bolnice. Mladi lekar i nesuđeni revolucionar je ovo rukovodeće mesto zaslužio rodbinskim vezama sa porodicom Hristić koja je u vreme dinastije Obrenovića imala veliki uticaj. Otac porodice i Lazin tast bio je Filip Hristić, prečanski Srbin iz Sr. Mitrovice, koji je poput mnogih svojih zemljaka iz Srema, Banata i Bačke našao svoje mesto u državnoj upravi u vreme dinastije Obrenović. Hristić je služio sve vladare dinastije Obrenović, osim kneza Milana I koji je vladao dvadesetak dana tokom 1839. godine. Značajnu ulogu Lazin tast je stekao u vreme druge vladavine kneza Mihaila, kada prvo postaje ministar unutrašnjih poslova, a kasnije predsednik vlade. Iste funkcije obavljaće povremeno i kod kraljeva Milana i Aleksandra. Obrenovići su se aktivirali u političku službu uvek tokom kritičnih trenutaka po svoju vlast. U obrenovićevskom taboru stari Hristić je važio za čoveka koji vadi kestenje iz vatre. Najzaslužniji je za hapšenje atentatora na kneza Mihaila (1868), kao i za gušenje Timočke bune (1883).
U svojoj tazbini Laza Lazarević se najbolje slagao sa bratom svoje supruge Poleksije, Kostom Hristićem. Laza i Kosta su bili prijatelji još iz vremena studija na Velikoj Školi. Gajili su istu ljubav prema kniževnosti, ali radovi Koste Hristića nisu dosegli nivo pripovedaka Laze Lazarevića. Ipak, njegovi „Zapisi starog Beograđanina“ objavljeni dvedesetih godina XX veka predstavljaju značajan istorijski izvor za poznavanje srpskog društva XIX stoleća. Sin Koste Hristića je bio čuveni kompozitor Stevan Hristić, kome je Laza Lazarević bio teča.
Iako nikada nije postao revolucionar već pripadnik najužeg kruga srpske buržoaske elite, Laza lazarević je sa svojih devet pripovedaka uneo revolucionarne promene u srpsku književnost. Naime, on je tvorac srpske psihološke pripovetke. Čitajući dela ruskih realista, prvenstveno Gogolja i Turgenjeva, Lazarević je izgradio svoj istančani stil i veštinu građenja fabule i likova. Prva publikovana Lazina pripovetka je „Zvona crkve u N.“, objavljena u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. Ovu pripovetku danas znamo pod mnogo poznatijim naslovom, koji je dobila kasnije („Рrvi put sa ocem na jutrenje“). U ovoj priči pratimo trgovca Mitra, tipičnog predstavnika tadašnje srpske buržoazije i strogog domaćina, koji se iznenada odao poroku kockanja. Na kraju, Mitar uspeva da se popravi i da se vrati na svoj stari put domaćina i porodičnog čoveka. Ovaj zaokret na naki način oslikava Lazin životni put, tokom kog se pisac odriče destruktivnih ideja posvećujući se porodici i poslu. Usledile su pripovetke objavljene 1880. godine: „Školska ikona“ i „U dobar čas hajduci“. Usledila je umetnički najoblikovanija Lazina pripovetka „Na bunaru“ (1881). Iste godine objavljen je „Verter“. U godini kada je Srbija postala Kraljevina (1882) objavljena je pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“, danas možda i najpoznatije Lazino delo, koje se bavi teškim položajem invalida iz srpskoturskih ratova i nemarnim odnosom države za čiju nezavisnost su se borili. Poslednje dve objavljene Lazine pripovetke su „Vetar“ (1889) i „On zna sve“ (1890). Za ovu pripovetku Lazarević je dobio posebnu nagradu Srpske kraljevske akademije.
Na kraju, ostaje neobjavljena Lazarevićeva pripovetka „Švabica“, koju smo već spomenuli u ovom tekstu. Zapravo, radi se o pripovetci koju je Laza po mišljenju nekih istraživača započeo kao svoje prvo književno delo. Pripovetka je kasnijih godina dopisivana i prerađivana, ali nikada nije objavljenja. Pronađena je tek posle prerane piščeve smrti 1892. godine. Kao pripadnik srpske građanske klase koja je držala do morala i skladnih bračnih odnosa, Laza se suzdržao da objavi delo u kome se javljaju odblesci njegovih studentskih ljubavnih epizoda.
Laza Lazarević je ovaj svet napustio prerano, sa nepunih 40 godina života. Lečeći teške bolesnike, zaradio je tuberkulozu od koje u to vreme nije bilo spasa. U sećanju siromašnih Beograđana, koje je besplatno lečio, ostao je upamćen kao „Sirotinjska Majka“. Iako je dospeo do položaja ličnog lekara kralja Milana i člana srpske kraljevske akademije, dosta vremena je provodio lečeći najsiromašnije Beograđane koji nisu imali novca za lekove. Njegov prerani odlazak predstavlja veliku štetu za srpsku književnost, budući da nije doživeo godine u kojima pisci stvaraju svoja najzrelija dela. Možda bi Laza Lazarević napisao i neki psihološki roman.
Kako bi došli do Narodnog muzeja morate se popeti do Lazarevog grada. Stare ruševine nekadašnje kneževe prestonice navode vas na pomisao o istoriji, vladavini kneza Lazara o čemu svedoči i zapis u potpisu jedne povelje izdate 1387. godine u kome stoji:
,,U slavnome gradu gospodstva mi Kruševcu”.
Hladniji vazduh koji struji vašim telom dok gledate u spomenik knezu Lazaru,ostavio bi vas na klupama koje se nalaze ispred spomenika do večeri. Na samo nekoliko koraka od spomenika nalazi se Narodni muzej koji sakuplja, čuva i štiti i izaže kulturna dobra i ostatke materijalne kulture zavičaja.
Pristojna cena ulaznice od 200 dinara omogućava svakom prolazniku ili namerniku da pogleda eksponate muzeja.
Po ulasku u muzej zateći će vas unikatno rađenje marame, notesi i torbe koje ni malo nisu jeftine. Njihove cene kreću se od 3500 do 7000 dinara. Odmah pored su magnetići za frižidere po pristupačnoj ceni od 250 dinara na kojima piše Srbija. Napokon da nađem magnetić na kome piše ime naše zemlje i uvrstim ga u svoju kolekciju magnetića koji su uglavnom iz stranih zemalja.
Stalna postavka Narodnog muzeja Kruševac obuhvata hronološki opseg od praistorije, preko antike i srednjeg veka, kroz razdoblje turske prevlasti i obnove srpske državnosti, sve do sredine XX veka.
Organizovana je u dva nivoa reprezentativnog muzejskog zdanja, raspoređena je na 583 m2 izložbenog prostora.
Odabrani eksponati kao i sama postavka svedoče o kulturnom i istorijskom razvoju kruševačkog kraja vodeći posetioce hronološki i slikovito kroz istorijska razdoblja.
U prizemlju, stalna postavka obuhvata hronološki raspon od praistorije sve do početka XX veka. Postavka ima za cilj da kroz reprezentativni materijal prirodnjačke i arheološke građe ilustruje i približi svakodnevni život u neolitu, bronzanom i gvozdenom dobu i antičkom periodu.
Kao tematske celine, predstavljena su tri moravska grada – Kruševac, Stalać i Koznik, s posebnim akcentom na Kruševački grad te period vladavine kneza Lazara.
Na slikovit način postavka u prizemlju pruža osvrt na Kosovski boj, kao i period Stefana Lazarevića.
Izložbeni prostor na spratu sačinjavaju dve celine. Prva obuhvata stalnu postavku, dok drugu čini Svečana sala, prostor namenjen realizaciji tematskih izložbi kako Narodnog muzeja Kruševac tako i drugih muzejskih ustanova.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Efes je bio drevni lučki grad čije se dobro očuvane ruševine nalaze u današnjoj Turskoj. Grad se nekada smatrao najvažnijim grčkim gradom i najvažnijim trgovačkim centrom u regionu Mediterana. Tokom istorije, Efes je preživeo višestruke napade i mnogo puta menjao ruke između osvajača. Bio je leglo rane hrišćanske evangelizacije i ostaje važno arheološko nalazište i odredište hrišćanskog hodočašća.
Nalazi se blizu zapadne obale današnje Turske gde se Egejsko more susreće sa nekadašnjim ušćem reke Kajstros, oko 80 kilometara južno od Izmira.
Drevni grad Efes je omiljena destinacija turista koji posećuju Tursku zbog ruševina koje oduzimaju dah i značajnog istorijskog i verskog značaja.
Rimska vladavina doprinela je slavi i značaju Efesa, ali se prekretnica dogodila kada je lokalni savet progonio mnoge građane koji su se okrenuli novoj religiji.
Biblijski likovi poput Pavla, Jovana i Device Marije takođe su posetili grad.
Mnogi istoričari veruju da je sveti Jovan svoje jevanđelje napisao dok je bio u Efesu, a kada je Bogorodica bila na samrti, odneo ju je na zelena brda Seldžuka, iznad Efesa i položio na počinak. Rimokatolička crkva bdi nad njenim svetilištem, primajući stotine posetilaca dnevno.
Efes je takođe bio jedan od sedam crkava otkrovenja kao što se pominje u Biblijskom Novom zavetu. Sadrži obimne kolekcije ruševina uključujući grob svetog Jovana, Avgustovu kapiju, Hadrijanov hram i Partenon.
Veliko pozorište antičkog Efesa
Delo antičke arhitekture u Efesu koje oduzima dah je i Veliko pozorište. Podignuto je na padini planine Pion i ima kapacitet da primi 25.000 ljudi. Apostol Pavle ga je koristio da propoveda Jevanđelje Efežanima i osudi pagansko bolosluženje.
To je takođe bilo mesto političkih, verskih i filozofskih diskusija, gladijatorskih borbi, predstava i koncerata. Ipak, najpoznatiji događaj tiče se nemira kod Artemide. U ranim danima hrišćanstva, mnogi ljudi koji se nisu preobratili još uvek su obožavali bogove a jedna od njih bila je Artemida, boginja plodnosti.
Dimitrije je bio kujundžija koji je prodavao Artemide, ali zbog propovedanja sv. Pavla, njegova prodaja je opadala. Podstakao je gomilu koja se okupila u pozorištu zahtevajući priznanje Artemidi. Prijatelji svetog Pavla su ga molili da ode iz skupštine jer nisu bili raspoloženi da slušaju, ali ih je gradski službenik smirio i pozvao da poštuju zakon protestujući pred sudom.
Glavna Mermerna ulica je više od puta koji vodi od Velikog pozorišta do Celzijusove biblioteke. Prepuna zanimljivih istorijskih artefakata, uključujući reklamu za bordel i gravirana pisma careva i biste poznatih ličnosti u istoriji.
Mermerna ulica vodi svoje poreklo od 1. veka iako je bila otvorena samo za pešake sve do 5. veka kada je popločana mermernim blokovima tako da su i pešaci i kočije mogli da je koriste.
Rimske kuće sa terasama u Efesu
Iako drevne ruševine Efesa imaju mnogo istorijskih znamenitosti kojima se mogu pohvaliti, najslavnije su rimske kuće sa terasama. Prostirale su se na padini planine Bubul i pripadale bogatim građanima koji su koristili robove da čiste i održavaju njihove besprekorne domove. Unutrašnji podni i zidni mozaici su razlog zašto su zauzeli centralno mesto i prikazuju čudesni artefakt načina življenja bogatih ljudi.
Celzijusova biblioteka
Smeštena na kraju glavne ulice veličanstvena Celzijusova biblioteka bila je jedna od tri velike biblioteke drevnog sveta. Sa 12.000 svitaka predstavljala je vrhunac u društvenom životu filozofa i kreativnih zanatlija.
Izgrađena je u čast istoimenog rimskog senatora, a ispod nje se nalazila i njegova grobnica. Upravo zbog obimnih restauratorskih radova koji su se odvijali osam godina 70-tih godina, možemo videti samo prednju fasadu biblioteke jer ju je zemljotres u 3. veku srušio.
Celzijusova biblioteka prikazuje koliko je mudrost bila važna za Rimljane, što ih je navelo da čuvaju informacije u javnim zgradama širom svog carstva. Znanje im je bilo jako neophodno te su jako dobro isplanirali arhitekturu i temelj.
Državna Agora iz 4. veka izgrađena pod vlašću Aleksandra Velikog bila je poslovna prestonica gde su se šefovi država sastajali da razgovaraju o poslovnim pitanjima. Ruševine koje sada stoje nisu prvobitna struktura već ostaci obnovljene Agore naporima Faustine, žene Marka Aurelija.
Sarkofag od terakote koji je pronađen sugeriše da je nekropola postojala i u 6. i 7. veku pre nove ere.
Osim nekropole, otkriveni rezervoar vode snabdevao je Efes vodom.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Period između Majskog prevrata (1903) i početka Prvog svetskog rata (1914) se u istoriografiji smatra zlatnim dobom srpskog parlamentarizma. Odlazak autoritarnih Obrenovića sa istorijske scene otvorio je široke perspektive demokratije u Kraljevini Srbiji. Narodna skupština je posle Majskog prevrata prvo vratila na snagu demokratski ustav iz 1888. ,pa tek onda izabrala novog vladara (Petra I Karađorđevića), čime je obezbeđena republikanska atmosfera u državi. Događaji iz 1903. godine koji su započeli sa Martovskim nemirima u Beogradu nesumnjivo navode na zaključak da se radi o svojevrsnoj buržoaskoj revoluciji koja je dovela do uspostavljanja ustavne parlamentarne monarhije.
Burna 1903. godina je na političku scenu Srbije izbacila novu političku opciju: Srpsku socijaldemokratsku stranku. Srpske socijaldemokrate su svoje „vatreno krštenje” imale četiri meseca pre formalnog osnivanja stranke u Martovskim nemirima. Vlada kralja Aleksandra Obrenovića na čelu sa generalom Cincar-Markovićem je donela odluku da zanatski pomoćnici moraju nositi legitimacije sa ličnim podacima. Ova odluka je izazvala nezadovoljstvo među beogradskom omladinom. Uz zanatske pomoćnike koji su svoj protestni skup zakazali za nedelju 23. mart 1903. stali su gimnazijalci i studenti Velike škole. Dogovor o izlasku na ulice postigli su klub studenata socijalista na čelu sa Dimitrijem Tucovićem i klub studenata nacionalista na čelu sa Ljubom Čupom Jovanovićem. U demonstracijama je stradalo 6, a povređeno 25 osoba. Žandarmerija je pohapsila preko 120 lica. Tucović i Jovanović su pobegli preko Save u Austro-Ugarsku. Organizatori su pretrpeli neuspeh, a kralj Aleksandar Obrenović je nemire na ulicama iskoristio za izvođenje dva državna udara u toku samo jednog časa. Krv koja je prolivena na ulicama Beograda ohrabrila je zaverenike iz redova vojske i krupne buržoazije (vrhuške Napredne i Liberelne stranke) da krenu u realizaciju svoje zavere protiv poslednjeg Obrenovića, njegove supruge i najbližih saradnika dinastije.
Nakon atentata na poslednjeg Obrenovića i uspostavljanja demokratske vlasti, stvorili su se uslovi za organizovanje Srpske socilajdemokratske stranke. Zahvaljujući zagarantovanim slobodama štampe i udruživanja obnovljene su Radničke novine preko kojih je upućen poziv za osnivački kongres stranke. Kao partijski program usvojen je prerađeni tekst „Erfutskog programa“ nemačkih socijaldemokrata koji su napisali Kaucki i Bernštajn 1891. godine. Osnovu programa čine zahtevi za poboljšanje položaja radnika: osmočasovni radni dan, opšte pravo glasa, ukidanje poreskog cenzusa od 15 dinara, pravedno oporezivanje, sloboda štampe, ženska prava, besplatno lečenje i besplatna pravna pomoć. Nije insistirano na revolucionarnom osvajanju vlasti, ali je isticano da će u budućnosti buržoazija biti razvlašćena prelaskom sredstava za proizvodnju u ruke radničke klase. Program koji je odbacio mogućnost nasilnog prevrata je omogućavao legalno učešće srpskih socijaldemokrata u političkom životu Kraljevine Srbije.
Strankom je upravljao Izvršni odbor koji su činila dva predsednika i dva sekretara. Prvi predsednici su bili Dragiša Lapčević i Nikola Veličković, a sekretari Kosta Jovanović i Radovan Dragović. Najistaknutiji rukovodilac stranke sve do svoje prerane smrti (1905/1906) bio je Radovan Dragović, koji je, pored stranačke funkcije, zauzimao mesto urednika glavnog stranačkog glasila „Radničke novine“ i nastavnika na Partijskoj školi. Da marksizam ima svoje svetitelje – mučenike Dragović bi sigurno bio kanonizovan, jer je njegova biografija ideološki bila besprekorna. Zbog nedostatka novca je napustio gimnaziju i postao je stolarski pomoćnik. Neformalno intelektualno usavršavanje ,međutim, nije ostavio po strani. Oko sebe je okupio nekoliko svojih zemljaka iz užičkog kraja od kojih je najznačajniji bio Dimitrije Tucović.
Dimitrije Tucović
Zbog toga su stranku u svakodnevnom govoru ponekad nazivali Užička partija. Iz Užica i okoline poreklom su bili: Dimitrije Tucović, Dragiša Lapčević, Dušan Popović, Živko Topalović i drugi. Do svoje prerane smrti, Dragović je bio svojevrsni apostol marksizma u Srbiji.
Grupa okupljena oko Dragovića je iz stranke već istisnula opoziciju okupljenu oko Jovana Skerlića, koji su naginjali izvornom učenju prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića (1846-1875). U suštini Skerlićevci su bili protiv organizovanja partije i isticanja klasne svesti proletarijata. Dragović je uspeo da ih odstrani 1904. godine, pa je Skerlić sa pristalicama prešao u Samostalnu radikalne stranku Ljube Davidovića i Ljube Stojanovića.
Srpska socijaldemokratska stranka se još na osnivačkom kongresu distancirala od učenja ranih srpskih socijalista predvođenih Svetozarom Markovićem, jer one nisu bile u skladu sa kodifikovanim marksizmom Prve i Druge internacionale. Markovićev nekanonski socijalizam je bio prilagođen srpskom agrarnom društvu. Umesto radničke klase koja nije postojala u Srbiji, Marković se okrenuo seljaštvu i stvaranju zadruga. Svetozar Marković je bio upoznat sa delima Karla Marksa i Fridriha Engelsa, ali su njegova glavna inspiracija bili ruski narodnjački socijalisti. Ponajviše Nikolaj Černiševski svojim romanom „Šta da se radi” i Pjotr Lavrov Arnoldi „Istorijskim spisima“. Markovićeva koncepcija narodne države organizovane po principima ogromne seljačke zadruge bila je odbačena.
Veći deo ideja Svetozara Markovića je ugrađen u program Samostalne radikalne stranke, koja se 1904. godine odvojila od Pašićevih radikala. Samostalna radikalna stranka je bila glavni konkurent starim radikalima u borbi za vlast, dok su srpski socijalisti računali na uzano glasačko telo. Socijaldemokrati su imali svoju ciljnu grupu: radnike u gradovima. U to vreme svega nekoliko gradova u Srbiji je imalo više od 10.000 stanovnika (Beograd, Niš, Požarevac, Leskovac, Šabac). Industrija je postojala u tragovima. Tek će Carinski rat (1906-1911) doneti razvoj lake industrije, čime će se broj industrijskih radnika povećati. U Beogradu se početkom XX veka javlja jedna apsurdna situacija. Jedan od najbrojnijih radničkih sindikata je bio Sindikat poljoprivrednih radnika, koji je okupljao baštovane koji su sređivali dvorišta gospodskih kuća.
Za razliku od Svetozara Markovića, koji je verovao da Srbija može preskočiti kapitalističku fazu razvoja i direktno ući u socijalizam, srpski socijaldemokrati s početka XX veka su bili svesni da ne mogu težiti osvajanju vlasti u agrarnoj zemlji u kojoj je proletarijat na nivou statističke greške. Srbija je bila i dalje raj za siromašne seljake, bez ikakvih uslova za revoluciju i uspostavljanje diktature proletarijata, jer seljaci nisu proleteri. Zato srpski socijaldemokrati nisu želeli da budu brana razvoju kapitalizma u svojoj zemlji, jer se njegovom ekspanzijom stvarala pretpostavka neke buduće revolucije. Kao proizvod kapitalizma pojaviće se radnička klasa, čijim sazrevanjem će se ostvariti uslovi za uspostavljanje socijalizma.
Kao što su se distancirali od ruskog narodnjaštva upakovanog u Markovićeve ideje, srpski socijalisti su se ogradili i od Lenjinovog boljševizma. Iste godine kada su se srpski socijaldemokrati udružili, ruski su se podelili na boljševike i menjševike na kongresu u Londonu. Razdor je uneo Vladimir Uljanov (Lenjin) koji je oko sebe okupio većinu delegata u Londonu, obrazovavši revolucionarne boljševike. Lenjinov program je definisan još 1902. godine kada je u brošuri „Šta da se radi“ (isti naslov kao roman Černiševskog) optužio radničku klasu za oportunizam i ispoljavanje buržoaskih navika. Lenjin se okrenuo stvaranju zavereničkih grupa revolucionara i nasilju. Po mišljenju srpskih socijaldemokrata, ovo je bio put u anarhiju i odstupanje od izvornih načela koja su istakli Marks i Engels. Na izborima za Skupštinu Kraljevine Srbije socijaldemokrate su dobijale 1 ili 2 poslanika. Prvi izabrani poslanik socijaldemokrata (septembra 1903) je Mihailo Ilić, lekar iz Kragujevca. Na tim izborima, prvim posle Majskog prevrata, stranka je dobila nešto preko 2600 glasova.
Do poslednjih izbora pred Prvi svetski rat, 1912. godine, broj glasača koji su podržali socijaldemokrate se udesetostručio, ali je stranka i dalje imala najviše do dva poslanika u Skupštini (rastao je broj glasača i drugih stranaka). Pitanje je kakav bi rezultat partija ostvarila na izborima 1914. godine, koji zbog izbijanja Prvog svetskog rata, nisu nikada održani. Za poslanika je najčešće biran Dragiša Lapčević koji je u očima poslanika iz drugih stranaka izgledao kao partijski lider socijaldemokrata, mada je to bilo daleko od istine.
Dragiša Lapčević
Nakon smrti Radovana Dragovića decembra 1905. januara 1906. stranka zapada u krizu. U periodu od 1906. do 1908. godine polovina članova je napustila partiju, uglavnom zbog plaćanja članarine, što dovoljno govori o klasnoj svesti radničke klase u Srbiji. Prepolovljena stranka je ipak zadržala parlamentarni status, nudeći drugačiji program od dve radikalske partije. U vreme Aneksione krize (1908), glavnu ulogu u partiji preuzima Dimitrije Tucović. Tucović je javnosti postao poznat još u Martovskim nemirima 1903. godine, kada je održao vatreni govor na Kalemegdanu. Zahvaljujući svojoj velikoj energiji, Tucović je u radovima istoričara prevazišao partiju kojoj je pripadao.
U periodu između Dragovićeve smrti i Aneksione krize, Tucović je boravio u Berlinu na doktorskim studijama. Na kongresu 1908. godine, Tucović je izabran za sekretara, urednika „Radničkih novina“ i teorijskog lista „Borba“. Pod njegovim uticajem 1909. godine korigovan je naziv političke organizacije (umesto reči „stranka“, ubačena je „partija“).
Dolazak Tucovića na čelo partije poklopio se sa raspravom o Zakonu o radnjama. Ova rasprava se vodila dugo, od 1908. do 1912. godine. Svoj doprinos Tucović je dao brošurom „Zakon o radnjama i socijalna demokratija“. U svom kratkom ali dragocenom radu, Tucovic je istakao potrebu zaštite radnika od eksploatacije, pogotovo ako su u pitanju stariji ljudi, žene i deca. Zahtevao je ukidanje prekovremenog rada i krivičnu odgovornost poslodavca u nesrećnim slučajevima. Tucović je otvorio pitanja uvođenja inspekcije rada, privrednog suda i radničke komore. U pitanju je bio čitav niz institucija koje bi štitile radnike od samovolje kapitalista. Sa Tucovićevom brošurom bila je upoznata čitava javnost, i ona je uticala na stavove poslanika dveju radikalskih stranaka, koje su bile daleko snažnije od socijaldemokrata.
Tucović je na javnost izvršio pritisak ne kao stranački lider, već kao mladi intelektualac širokih evropskih shvatanja, koji pored svog obrazovanja nije imao dlake na jeziku. Još pre usvajanja zakona u Skupštini 1912. godine država je osnovala privredne sudove i radničku komoru. Prekovremeni rad je onemogućen, ali radno vreme je bilo duže od 8 sati. Osmočasovno radno vreme je bilo omogućeno jedino deci.
Tucović je u periodu 1908 – 1912 pokazao koliko vredi u politici i koliko je dragocen za društvo Kraljevine Srbije. Ipak, postoji jedna mračna crta u njegovoj političkoj delatnosti. Oko sebe nije trpeo intelektualce i zatvorio im je vrata partije. Ovaj manir zapažamo kasnije kod jugoslovenskih komunista i stranačkih lidera srpskih partija nakon 1991. godine. Jaz između stranačog vođstva i intelektualaca kod socijaldemokrata je zapažen prilikom izbacivanja Skerlićevaca iz stranke (1904). Stečenu lidersku poziciju Tucović nije nameravao nikome da prepusti. Kako su se približavali Balkanski ratovi partija se približila krutom centralizmu.
Stav Srpske socijaldemokratske partije prema nacionalnom pitanju i dalje izaziva kontroverze. Partija se zalagala za balkansku (kon)federaciju, što je bio stav srpskih socijalista još iz doba Svetozara Markovića. U organizaciji srpskih socijaldemokrata u Beogradu je organizovana Balkanska konferencija na Božić 1909/1910. godine. U tekstu koji je povodom Balkanske konferencije objavljen u „Borbi“, Tucović je istakao da u balkanskim državama gospodare „bećarski režimi“ koji se parazitski održavaju potpirivanjem nacionalne mržnje. Balkan ispresecan granicama Tucovića podseća na odrpanu odeću sa zakrpama. Zbog svoje podeljenosti Balkan je laka meta za kolonijalne sile koje na prostoru jugoistočne Evrope traže resurse za svoju industriju. Tucović smatra da Balkan ima dovoljno prirodnih bogatstava da kao konfederativna država ima svoju zaokruženu privredu.
Dvojica poslanika SSDP u Skupštini (Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović) su glasala protiv ratnih kredita (1914), što predstavlja presedan u Evropi, budući da su socijaldemokrate u drugim zemljama odobrile svojim vladama zaduživanja u svrhu nabavke naoružanja. Uprkos antiratnoj kampanji koju je vodila njegova partija, Dimitrije Tucović se odazvao vojnom pozivu. Stradao je u Kolubarskoj bici, novembra 1914. godine na Vrače brdu.
Prvi svetski rat je okončao jednu kratku, ali značajnu epohu u sprskoj istoriji. U tom periodu SSDP se pojavila kao odraz evropskih stremljenja srpskih intelektualaca, koji su i pored privredne zaostalosti svoje države pratili zapadne trendove. Nesrazmera između težnji Srbije da sustigne Evropu i stvarnih mogućnosti se najbolje ogleda u istoriji SSDP u periodu između 1903. i 1914. godine. Parlamentarna demokratija omogućena ustavom iz 1888/1903. pokazala je nepripremljenost srpskog društva za ovakav oblik vladavine. Slobode koje je ustav omogućio zemlji bez industrije i radničke klase, donele su partiju koja je za svoj cilj imala uspostavljanje socijalističkog poretka. Energija Dimitrija Tucovića je nadvisila snagu partije, ali nije mogla nadoknaditi njene nedostatke.
