Predstava „Uobražena Margareta“ prema tekstu i u režiji Miodraga Dinulovića, odigrana je pred aleksinačkom publikom. Mališani su mogli pogledati priču o pohelpi, inatu i gordosti.
Scenogarfiju i kostime potpisuje Ana Kolbjanova, asistent reditelja JE Tanja Krčmarik, kompozitor Aleksandar Spasić, dok je dizajn svetla radio Radomir Stamenković.
U predstavi igraju: Nataša Pejić, Petra Dimitrijević, Suzana Grujić, Ivan Janković, Filip Radivojević i Mina Cocić.
O ČEMU JE OVA PRIČA?
REČ REDITELJA
U jednoj dalekoj zemlji, preko sedam gora i sedam mora, živela je najuobraženija devojka na svetu, koja je odbila svakoga ko je nju prosio za ženu. I ta uobražena Margareta odbiće, verovali ili ne, čak i jednog Kralja, samo zbog toga što na licu ima nekoliko bubuljica. No, da li je ovo samo priča o jednoj uobraženoj devojci ili o svima onima koji su nekoga svesno povredili svojom gordošću, pohlepom ili tvrdoglavim inatom? Da li je ovo priča o tome da su pokajanje i oproštaj moguće lekovito rešenje, a da je u pozorištu zaista sve moguće?
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Rodoljublje je luksuz koji retko ko može da priušti za vreme rata
Piše: Ana Stojković
Predstava ,,Centrala za humor“ prema tekstu Đorđa Kostića, a u režiji Olje Đorđević izvedena je na daskama aleksinačkog pozorišta kao druga po redu u okviru festivala Praizvedbe.
Višestruko nagrađivan tekst mladog pisca i dramaturga vrca pomalo vulgarnim humorom dok smeh ne preraste u dramsku neprijatnost izazvanu spolja. Nonšalantno igranje na sceni, dosetke tokom priprema predstave, razgovori glavnih junaka koketiraju sa stvarnošću i publikom na liberalan način sve dok sloboda javne reči ne bude sankcionisana početkom Drugog svetskog rata i novim okolnostima.
Naime, glumci tadašnjeg Narodnog pozorišta u Beogradu priključuju se pozorištu pod nazivom ,,Centrala za humor.“
Deo glumačkog ansambla odlazi u rat, deo nastavlja saradnju sa Nemcima, dok jedan deo ni po koju cenu ne pristaje na rad sa okupatorom. Ljubinka Bobić, glumica, bira poslove čišćenja stanova jer je, prema njenim rečima, ,,rodoljublje luksuz koji retko ko može da priušti za vreme rata.“
Njene kolege i prijatelji Žanka Stokić, Mirko Milisavljević i Nikola Popović bili su stavljeni pred isti čin – da li igrati ili ne?
Tri fronta među glumcima u novonastaloj situaciji.
Vođa nacističkog pokreta, Adolf Hitler u predstavi je obučen u roze suknjicu. Ekscentrični glumac ,,Centrale za humor” obasipa ga rečima i obigrava oko njega odeven u šal od belog luka. Urnebesno komičan čin rediteljke koja se na sceni poigrava sa okupatorom.
Prema rečima dramaturškinje, Jefimije Sekulović, autor nas navodi da taktilno osetimo punokrvnost likova koji su zaista postojali i morali u strahu da biraju pozornicu ili mrak – pun stomak ili rat. On, naravno, nikako ne odstupa od istine i kontroverznog pitanja umetničke etike, ali i ne zaboravlja da su mnogi glumci zabavljali publiku u „Centrali“ ili „Narodnom pozorištu“ tokom rata, a 27. novembra 1944. godine Tanić i Cvetković bili su streljani. Bez suđenja – zbog „Centrale za humor“ i pod navodnom optužbom za saradnju sa okupatorom.
Žanka Stokić, jedna od vodećih glumica u predstavi, ulazi u igru sa okupatorom jer kako kaže, zajedno sa kolegama vodi dilemski rat na sceni igrajući svakakve uloge ne bi li preživela. Od detinjstva.
Ta dilema, igrati ili ne u situaciji u kakvoj su se našli koštala ih je života nakon završetka Drugog svetskog rata.
Jedan od glumaca koji je tokom rata izabrao partizansku borbu u šumi, čita im svima presude i omalovažava postojanje dodeljujući im na kraju uloge čistača pozorišta i smrt.
Jer, kako kaže, nije isto jesti kavijar i piti šampanjac sa okupatorom, dok je on bio na frontu.
Pucanj iza scene bio je simboličan čin streljanja glumaca nakon biranja da svoje uloge tokom rata odigraju na sceni.
Poezija se piše srcem. U tihim, samačkim noćima kada inspiracija dolazi izazvana. Unutrašnjim doživljajem sveta. Ona produbljuje naš duboki svet satkan od emocija. Od reči, dugačkih plaža, azurne boje mora, školjki, ali i iluzija prema određenim muškarcima.
Bar ovako doživljavam Mirjanu Bobić Mojsilović koja je sa ponosom rekla na pesničkoj večeri održanoj u Aleksincu da je pesmu ,,Ljubomora“ napisala tipu koji je ostavio.
Onda mu je kroz stihove sasula sve u lice i na taj način otrgla osećanje iz nje koje je imala prema njemu.
Tako je napisala i pesmu ,,Obećao si mi“ koju je recitovala za kraj.
,,Tako je sve bilo dogovoreno
Da će sve biti šareno poput gužve
Na nekom pristaništu u avgustu
Na kraju leta
I da će biti vina i menueta
Rumbe, sambe, menueta
I da će sve biti ludo poput krupne kiše
Na uživom danu
Poput rascopane lubenice
Čije srce mi kvasi lice
Poput vetra na moru“
U tropskoj avgustovskoj noći u dvorištu Zavičajnog muzeja, Mirjana je svojim produhovljenim i umetničkim stvaralaštvom obasipala našu pažnju govoreći stihove.
Lepršave, nežne, ženstvene, satkane od svile i izleta u Botaničkoj bašti, jasne, razumljive, prepune letnjih avantura i salse, mogućnostima izlazaka sa potencijalnim ljubavima, dosadu zbog istih kada je orkestar već počeo da svira, nepregledne duševne ponore žene koja je rođena da bude princeza, ali koja sama slika sve što joj se dešava.
Obučena u crnu, elegantnu haljinu, uz pratnju klavira, nizala je stihove teatralno izvodeći pesme kao prvi, drugi ili treći čin.
Između činova, govorila je dosetke iz života i podsetila nas je da su mnoge mlade generacije čitajući njene knjige počele da pišu.
Njeni stihovi satkani su od njenog unutrašnjeg doživljaja sveta, odnosima i vezama, proživljenom stvarnošću mora, brodova, isprepletani lirskim izrazom romantične naracije.
U njenim stihovima svaka se žena može prepoznati. Stihovi oslikani rečima baš kao i njene maštovite slike obojene morskim motivima.
Motivima ljubavi, ženske snage, ljubomore, razočaranja, uspona i padova.
Dok slušate Mirajaninu poeziju pod svetlima pozornice, vidite energičnu i maštovitu ženu u koju bi se svaki muškac romantičnog srca odmah zaljubio.
Na kraju njene pesme dolazimo do kulminacije stvarnosti koja bi nosila naziv ,,Ja znam da sam sve ovo sama naslikala.“
Mirjana je svojim prisustvom u letnje avgustovske večeri unela romantična platna u stihovima. Prodrmala je učmalost večeri, opojila nas nadahnućem, inspirisala za nove reči i tumačenja.
Donela je mir i nemir i preispitivanje duše.
Donela je mogućnost retrospektive svačijeg života. Tonalitetom, naracijom, pojavom kao i suštinski značajnim stihovima.
Stihovima jedne prave ,,ženske domaćiće“, slikarke, pesnikinje i književnice.
U toku je 58. Sajam knjiga u Nišu koji je svečano otvoren 11. decembra u niškoj hali Čair.
Sajam je otvorila naša istaknuta književnica, Ljiljana Habjanović Đurović.
Sajam će za posetioce biti otvoren do ponedeljka, 18. decembra.
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Nišu učestvuje nešto manje od 60 najrenomiranijih domaćih izdavača.
Organizator ovogodišnjeg Sajma knjiga je niški kulturni centar. Organizatori kažu da su se ove godine potrudili da dovedu naše najveće i najznačajnije izdavačke kuće, sa izdanjima iz oblasti lepe književnosti, umetnosti, svih naučnih i tehničkih oblasti.
I ove godine prisutni su štandovi sa rečnicima i udžbenicima stranih jezika, izdanjima za decu i antikvarnim knjigama, naučno – popularnim enciklopedijskim izdanjima.
Primetni su sajamski popusti na svakom štandu, jer su se izdavači potrudli da omoguće kupcima priuštive cene.,
Cene knjiga kreću se od 200 do 7000. dinara.
,,Posebnu pažnju usmerićemo na decu i mlade i podsticanje njihovog interesovanja za knjigu. Imali smo poseban ,,Dečiji dan“ u sredu 13. decembra koji je sadržao celodnevni književni program za mlade i najmlađe čitaoce i ljubitelje knjige, književne susrete sa poznatim dečijim piscima, nove sadržaje Sajma kao i niže cene“ – kažu organizatori niškog kulturnog centra.
Cena ulaznice za sajam knjiga iznosi 150 dinara i 100 dinara za grupne posete.
Zanimljivo je da i ove godie organizatori dele nagrade posetiocima.
Potrebno je napisati vaše ime i prezime i broj telefona na poleđini ulaznice i ubaciti ulaznicu u kutiju na izlazu.
Izvlačenje nagrada će biti na Belami televiziji, u popodnevnoj smeni, par dana nakon zatvaranja sajma.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Trećeg dana festivala Prvoizvedenih predstava na scenu je stupilo Narodno pozorište iz Pirota sa predstavom ,,Strah jedna topla ljudska priča”, prema motivima dela nemačkog autora Franca Ksavera Kreca, kao autorski projekat reditelja Igora Vuka Torbice. Strah. Racionalan i iracionalan. Oba su prisutna. Na sceni je petoro vrata. Pet stanova u kojima žive ljudi koji se, iako su nadomak jedan drugoga, ne poznaju. U jednom stanu živi bračni par – Žuća i Nata. U drugom živi Saška. U trećem živi mladi vanbračni par – Laki i Danica. U četvrtom živi Danijela. U petom živi Aleksandar. Tokom jednog susreta na hodniku Aleksandar, inspirisan italijanskim filmom ,,Jedan izuzetan dan”, obraća se svojim komšijama pitanjem da li osećaju strah. Susedi, ne poznajući jedni druge, bivaju iznenađeni njegovim pitanjem i govore da se ne plaše. Čega bi se plašili? Predlaže da bi bilo lepo da se upoznaju s obzirom da žive na istom spratu, u istoj zgradi. To ne nailazi na odobravanje. Ljudi ulaze u svoje stanove. Ostaju Saška, strastveni pušač, i Aleksandar. Komunikacija spontano kreće. Glasovi Saške i Aleksandra na hodniku izazivaju znatiželju ostalih koji se polako primiču.
Do tada stranci, komuna sa istog sprata počinje da se druži. Iznose se stolice, stolovi, piće. Razgovor, običan, teče. Zbližava se. Slavi se rođendan. Torta na stolu. Jedan sprat postaje jedna kuća. Svih pet stanova postaju zajednički. Utrčavaju, istrčavaju iz njih. Kod koga je slobodno kupatilo, čiji mikser je ispravan, ko ima sastojke za kolače, ko će podeliti račune… Bliski su. Njih sedmoro. Otvaraju lične priče. Saška živi sama. Fina dama. Mnogo voli da puši cigarete. Dnevno ispuši dve pakle. Nekada i tri. Pola plate joj odlazi na duvan. Pronađen joj je čvorić na dojci. Moraće na operaciju ako se poveća. Za svaki slučaj, ključeve od stana daje Aleksandru. Laki i Danica su se upoznali u Pošti. Radili su na istom mestu. Onda je Laki ostao bez posla. Od tada je prošlo tri godine. Pokušavaju da zasnuju porodicu. U stanu koji je Danica nasledila od tetke. Laki slučajno vidi kontraceptivne pilule u njenoj torbi. Prepiru se.
Potom izvinjavaju jedan drugom. Žuća ima šezdeset i dve godine. Aleksandar se čudi kako je penzioner. Govori mu da je firma otišla u stečaj. Da je morao da ode u invalidsku penziju. Ne seća se pod kojom šifrom. Dugo mu je trebalo da se navikne da ne radi. Kako bi sprečio samotnost izlazio je u park ispred zgrade i čitao. Majke sa decom su ga odbojno posmatrale. Rekao im je da se ne plaše. Da je on policajac u civilu. Onda su ga njihovi muževi prebili. Danijela drži radnju mešovite robe. Radnja dobro posluje. Živi sama. Tiha žena. Ima biljke ispred stana. Aleksandar je sredovečni čovek. Živi sam. Novinar i pisac. Kratak roman je odavno napisao, ali stupce za novine nije skoro. On je pokretač međusobnog upoznavanja. Potreba čoveka da podeli prostor i vreme. Krajnje prirodno.
A onda u komunu ulazi Milan. Mesar. Dobavljač od koga Danijela kupuje meso. Nema krov nad glavom. Sazivaju kućni red i demokratski glasaju da li može da se useli u Danijelin stan. Privremeno. Glasanje se završilo potvrdom. Naizgled, Milan je krupan čovek nenametljive prirode. Stidljivo se upoznaje sa komšilukom. Domaćinski mu nude stolicu. Komšije navijaju da Danijela i on ostvare romantičan odnos. Od gotovo nečujnog pridošlice Milan postaje autoritativan. Prema Danijeli se ophodi vlastodržački. U Aleksandru nalazi saborca za ideju koja mu pada na pamet. Ne smeju napuštati domove. Napolju je strašno zlo. To je upravo onaj strah koji je podstaknuo Aleksandra da se komšije zbliže. Neće ići na posao. Javiće da otvaraju bolovanje. Danijela će jedina raditi i donositi im potrepštine. Moraju da dišu kao jedan u prilikama koje su grozomorne. Sve zalihe novca će predati njemu. On će biti bankar. Kada zaključe bolovanje uzeće neplaćeno odsustvo. Nada se da će do Uskrsa biti svršeno sa zlom koje vlada. Nata želi da pravi kolač. Milan joj govori kako je neprimereno praviti kolač u tom trenutku. Žuća pita Milana da mu da novac. Potreban mu je radi nečega. Radi čega? Skoro plačno odgovara mu da su mu potrebne pelene. Pati od inkontinencije. Milan ispija pivo i govori Nati da odvede Žuću u stan. Nata je medicinska sestra. Kuvaće suprugu čajeve, supice. Ne sme da izlazi iz stana. Potrebna mu je nega. Danica manično jede. Laki podiže glas na nju zbog čega ga Milan baca na pod i tera da simulira psa. Saške nema u stanu. Rekla je Aleksandru da će, možda, otputovati. Milan traži ključeve od stana. U njega odvodi Danicu. Tako prolaze dani, nedelje, meseci. Uskrs sviće. Izlaze da jedni drugima čestitaju. Danijela je ofarbala jaja. Radosni su. Konačno će moći u svet. Ali, ne. Milan govori kako je napolju i dalje strahotno. Moraju biti u svojim nastambama. Neodređeno. Mila Danijela udara šakama o sto i vrišteći se odupire tome. Ne pristaje da bude zatočena, iako jedina izlazi van. Protivi se diktaturi čoveka koga je dovela u “porodicu”. Napušta svečanost. Milan ulazi za njom. Nekoliko trenutaka kasnije izlazi krvavih ruku. Oduzetost. Neverica. Strah. Ko je sledeći? Igor Vuk Torbica upotrebio je štivo nemačkog autora Franca Ksavera Kreca i oblikovao ga pečatom trenutka. Prema Torbicinim rečima delo je nastajalo iz dana u dan. Glumci nisu znali odmah o kakvom delu je reč. Bio je strog u traženju da što grotesknije ispričaju momenat u kome žive. Živimo. Predstava je postavljena na scenu u sezoni 2019 – 2020. Tema straha, psihosomatskog, titrala je Torbicinim ličnim i profesionalnim krvotokom. Priča o ljudima kakvih ima svuda i osećaj koji skriveno ili transparentno počiva u njima. U nama. Svet je zločinačko mesto. Ne treba biti deo njega. U njemu caruju zveri. Dom, skrovište, ognjište je sigurno mesto. Dok smo na tom mestu zaštićeni smo od svih neprilika. Jedan sprat, zgrada, naselje, selo, grad, država to je zajednica. U prilikama koje su ružne, nakaradne, lešinarske mora se biti jedno. Nema istupanja. Nema individualnog diskursa. Nema pobune. Zna se da se pobunjenici ekskomuniciraju ili ubiju. U svakom slučaju, budu sklonjeni. Odlična alegorija Torbice na godine koje živimo. Vizionarski ,,Strah jedna topla ljudska priča” nastaje u sezoni u kojoj će izbiti pandemija. Ljudska vrsta će se izolovati u kućama čekajući da strahota prođe. Kraj se ne nazire već se nova (ne)normalnost stvara u kome i dalje polumrtvi od straha bauljamo hodnicima života.
