– Zbog Basare, gospođo. Mnogo me zasmejava -kažem.
-Ne znam ko je to- odgovara.
– Gospođo, on je naš najčitaniji pisac, skoro pa Nobelovac. Jeste li čuli za Andrića?
Gospođa kaže da jeste, ali za Basaru nije čula.
Onda lepo okrenite zadnju stranu novina i shvatićete kako je vrckasto komičan dok piše.
Važi, malena. Hoćeš Winston? -pita.
Hoću.
– Opet je poskupeo.
Omg -mislim se.
Koliko je sada? -pitam
-450 dinara, konstatuje.
-Lele, majko. Kada ću da ih ostavim, ne znam.
-Dajte mi jednu kutiju.
Jbt, msm se, opet neki duvan da pušim. Svaku knjigu koju prodam ja kupim cigare.
De si netačna? -pitam se Koja je dijagnoza Stojković.
Dva stana u tom famoznom BG na vodi si popušila.
Možda mi ,,Oco” pokloni, sanjam. Mnogo je,,težak” sada.
Ja ću njemu da poklonim brod i knjigu.
Krenem po hleb.
Pošto leba danas?
-De si bre ti Dubaji, nema te.
Ma, imala sam udes.
Lele, kaže. Da li si dobro, dušo? -gleda me majčinski.
Dobro sam, a ruke ko u multiplex.
Nego, daj mi lebac.
120 dinara,i to je poskupelo.
Opaaaa -znači ugasili smo.
A kao oko nas neki zlatni tigrovi trče, voze…de si šuplja Stojković?
Moram kod trenera pod hitno da vidim koji br. majice da nosim. Da makar sa klupe se sklonim i uđem na teren.
Krenem ulicom, ona razvučena, iskopana, ….izbori će..opet ređaju cigle. Samo da završe što pre, ne mogu više patike nove da kupujem, majka me izdržava. Baš sramota. Zarađujem od knjiga i slika, ali za sada, nedovoljno za stan u Bg na vodi.
Bar da plivam u p.m, msm se. Do Akvarijusa mi treba novac za taxi.
Znači, nema Winston.
Onda do prodavnice po kupaći.
Do leta, septembra, izbori će se održati.
Jedni kraj s krajem, drugi u džipovima.
JA ni na roler više ne mogu da stanem od diska. Tri fakulteta, plus slikarstvo. Ugasila si Stojković.. Samo šetnja i taxi do dr.
Za tolko imam.
Sada imamo i kafić, pa tu pukla kanalizacija. Pa haos.
Vezali neko kuče, ni vodu mu ne daju.
Došao u mačkhaos. Jadan. Izbezumio se. A lep. Žuti pas. Predivan i preplašen. Menanžerija samo strelja.
Nego, samo da dočekamo avgust. Promociju romana,, Pomahnitalost i Ataraksija” u tom kafiću, ako ne izginem do tada.
Pre izbora, naravno.
Ja ću po ugledu na skupštinsku elitu da napravim štand i da delim i prodajem slike i knjige.
Nešto sam naučila do sada, kada već ne znam sa tolikim školama zašto sam samo ribica. Dok ,,okoreleštuke i dživdžani”, plaćaju 3 do 5 hiljada eura kod Pijuka za diplomu. Mož budeš šta hoćeš.
I onda te vladajući zaposle. Malo plakatice, malo mama direktor, pa nasleđivanje deteta na funkciju maminu pod uslovom da je kupilo diplomu. Jer nije tele telo da zuči. Eeee, Srbijo, jadna li ti majka.
I rade. Voze. Decu imaju.
Ja ni kučeta. Iglicu samo.
Mene je najviše strah da me te kozmetičarke – kupljeno dipomatašice bodu u kuk.
Zato moram u Portugal na lečenje. Zalepila sam.
Samo vidim mog omiljenog lika iz kafane kad mi kaže:
,,Aleksinac. Tri karte za Holivud..
Sada zbog kičme moram u Portugal na lečenje, ili ostado invalid.
Pa, ko kolko može, nek donira. Kada već ,,država” neće. Treba mi ,,samo” 30.000 eura da budem na rehabilitaciji 6 meseci.
Beskrajnoooo, hvala.
Živeo svet i mi u njemu.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Velika istočna kriza i Prvi srpsko-turski rat 1876. godine
Piše i fotografiše: Ana Stojković
Dr Dragan Aleksić
Dr Sofija Božić
Ljiljana Ćumura
Aleksinčani su, od 29. juna do 1. jula, imali nesvakidašnju priliku da u svom gradu prisustvuju radu međunarodnog naučnog skupa koji je održan na temu: Velika istočna kriza i Prvi srpsko-turski rat 1876. godine. Skupu je prisustvovalo 28 naučnika (svi sa naučnim ili visokoškolskim titulama) od kojih je 15 bilo iz inostranstva. Zaključujemo da Aleksinac nikada nije imao čast da bude domaćin ovako značajne naučne manifestacije.
Pukovnik
Dr Slobodan Đukić
Naučni skup je organizovan povodom 150 godina od izbijanja Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine, u kome su se glavni događaji odigrali upravo u našem kraju (proglas o objavi rata Turskoj 1876. godine pročitan je na Rujevici, najveća srpska pobeda bila je na Šumatovcu, u Deligradu je knez Milan proglašen za kralja, u Gornjem Adrovcu je poginuo pukovnik Rajevski, koji je Lavu Tolstoju poslužio kao uzor za grofa Vronskog u romanu Ana Karenjina, jednom od najznačajnijih dela svetske književnosti).
Dr Jasmina Ahmetagić
Inicijator skupa bio je naučnik, Dragan Aleksić, rodom iz Aleksinca.U organizaciji skupa učestvovala su četiri naučna instituta i aleksinački Centar za kulturu i umetnost.
Dr Kristina Miličić
Čitava organizacija skupa bila je na najvišem nivou, u šta smo se i sami mogli uveriti svojim prisustvom. Lepo odabran muzički program, u izvođenju hora „Šumatovac”, bio je primeren samoj temi skupa.
Hor ,,Šumatovac”
Na otvaranju se prisutnima obratio Sava Stambolić, šef kabineta ministra nauke i pohvalio značaj ovog skupa kako za očuvanje istorijskog sećanja tako i za očuvanje nacionalnog identiteta. S njim je za vreme ceremonije otvaranja bio i dr Ivica Đalović, specijalni savetnik ministra nauke. Kako je naglasio predstavnik Ministarstva, skup su finansirali Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija i Ministarstvo kulture.
Sava Stambolić, šef kabineta ministra nauke
U ime organizatora obratili su se dr Aleksandar Rastović, direktor Istorijskog instituta iz Beograda, i dr Dragan Aleksić, predsednik Organizacionog odbora naučnog skupa, inicijator i glavni protagonista ove naučne manifestacije. Dr Aleksić je istakao da je ovaj naučni skup posvećen jednom važnom datumu za istoriju srpskog naroda, datumu ulaska Srbije u rat s Turskom u kome je ostvarila svoje najvažnije nacionalne ciljeve: oslobodila je jedan deo neoslobođenih srpskih teritorija i, na Berlinskom kongresu dve godine kasnije,stekla punu nezavisnost.
Dr Dragan Aleksić
Učesnici skupa izlagali su svoje radove na srpskom i engleskom jeziku. Stručni sadržaj referata nećemo komentarisati, već ćemo to prepustiti kompetentnim kolegama iz odgovarajućih naučnih oblasti. Ono što nam je bilo posebno zanimljivo jeste to što su brojne teme bile posvećene kulturi sećanja i kolektivnom pamćenju, kao i pitanjima iz kulturne istorije koja osvetljavaju odjeke ovog rata u književnosti, poeziji, pozorištu i stvaralaštvu pisaca kao što su Tolstoj, Dostojevski, Pekić. Trećeg dana je organizator poveo sve učesnike u obilazak lokacija na kojima su se odigrali istorijski događaji razmatrani na skupu: Gornji Adrovac, manastir Sveti Roman i Deligrad.
Ljiljana Ćumura
Milena Miletić
Spoljni saradnik
Ana Stojković
Zooncoolion
Skup smo pratili mi, međunarodni portal Zooncoolion, dopisnica Politike i lokalni medij Radio Aleksinac
Ninoslav Miljković
Sa žaljenjem konstatujemo da događaj nisu pratili predstavnici regionalnih i domaćih medija. Takođe, skup nisu udostojili ni domaćini i veći broj zvaničnika aleksinačke lokalne samouprave, Vojske Srbije i Srpske pravoslavne crkve. Verovatno je razlog tome to, što ili nisu bili obavešteni, ili su imali važnije obaveze. Da li je ovo propust organizatora Centra za kulturu, ne znamo, ali znamo da su Aleksinčani imali bisere koji su bili rasuti pred palanačkim autističnim pijunima.
Lokalni ,,kralj” nije otvorio skup. Lokalni predsednik CK nje zatvorio skup. Otvorio, da.
Iz pouzdanih izvora znamo da ,,oco” Opštine Aleksinac nije došao jer skupu nije prisustvovao ministar Selaković.
Nadamo se da će Aleksinčani, zahvaljujući svojim posvećenim sugrađanima, imati priliku da ponovo prisustvuju veličanstvenom romantično – naučnom skupu koji kao da je režirao sam Sorentino, a ne naučnik, doktor istorijskih nauka, gospodin Dragan Aleksić. Zašto bi Aleksinac bio poznat samo po nesrećama, kada imamo izvanredne naučnike, patriote koji su napravili međunarodne naučne karijere kako na domaćoj tako i na svetskoj sceni? Retorikom naučnog plesa filmska magija na sceni dasaka treba biti zamenjena scenom prirodnog ambijenta neke crkve. Možda Ruske. Uz pratnju simfonijskog orkestra.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
U galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu očekuje nas još jedna izložba.
Reč je o retrospektivnoj izložbi akvarela eminentnog aleksinačkog slikara čiji rad je uvršten u kulturno dobro. Zlatka Pavlovića.
Ova izložba obeležiće 60. godina rada jednog od najistaknutijih slikara sa prostora Južne Morave.
Zlatka nalazim u zabačenoj bašti kafane ,,Šumatovac” u Aleksincu. Susret je bio zakazan za dvanaest sati. Dočekao me je u poetskom i lepom raspoloženju, kao i uvek, iako je bilo oblačno i kišovito vreme. Nakon fotografisanja krenuli smo da razgovaramo i, naravno, otkrivamo šta nas to očekuje 13. maja u galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.
Zlatko Pavlović: Mala, ali velika svečanost. Za ljudski rod nova, za večnost mala. Obeležiću ovom retrospektivnom izložbom 60. godina od prve samostalne izložbe. Te davne ’66. godine postavljena je 29. aprila moja prva samostalna izložba, a sklonjena 13. maja. Bio sam četvrta godina Učiteljske škole, a postoji i zapis utisaka koji su pre godinu dana pronašli kada su čistili arhivu Pedagoške škole.
Ana Stojković: Kako je izgledala Vaša prva samostalna izložba?
Zlatko Pavlović: Predivna. Na izložbi su bile izložene skice, crteži, akvareli, unutrašnja preživljavanja. Tu su mi pomogle i koleginice. To je nekako sačuvano od zaborava. Posle sam se zaljubio u akvarele i tu tehniku.
Ana Stojković: Zašto ste se zaljubili u akvarele? Odakle ta potreba baš za ovom teškom slikarskom tehnikom?
Zlatko Pavlović: Ta potreba proističe iz odnosa prema ljudima. Prozračna je. Spoj vode, vazduha i oka. Pun doživljaj može da bude samo u akvarelu. Jer, to je nešto što je pesma u književnosti.
Ana Stojković: Kada već govorimo o pesmama ovde ispred mene se nalazi knjiga pod nazivom ,,Naslikati pesmu.” Da li će i ona biti promovisana na retrospektivnoj izložbi?
Zlatko Pavlović: Ne, ostaviće se taj taj trenutak za autorsko veče. Ovo nije jedina zbirka. Tu će biti predstavljeni i plakati sa mojih izložbi. To su moja unutrašnja preživljavanja. Te emocije, nemiri, titraji koje sam zapisivao. Ponekad bih to radio na poleđini slike, a ponekad na papiru. Oni su spoj slike i pesme. U predgovoru knjige sam baš objasnio kako je to naslikati pesmu.
Ana Stojković. Kako Vam uspeva da naslikate pesmu?
Zlatko Pavlović: Ta knjiga je ispoved. Ko ima malo osećaja za život, videće da sam se ja tu ispovedao.
Ana Stojković: Šta ste to ispovedali?
Zlatko Pavlović: Sve ono što je u meni i što sam preživljavao kod drugih. Ja sam i tu ljubav ispovedao. Preživljavanje i tuđih ljubavi, ne samo ono što je u meni. Ja sam samo za lepim tragao.
Ana Stojković: Da li Vi kroz svakodnevni život vidite samo lepe stvari ili i one ružne?
Zlatko Pavlović: Ja ih primećujem, ali ih vešto izbegavam. Sklonim se da slikam ili nešto da napišem ili sadim cveće. Biram društvo.
Ana Stojković: Kako izgleda Vaš dan kada slikate? Šta Vas inspiriše?
Zlatko Pavlović: Postoje dva emotivna naboja. Jedan je kada je nešto lepo kao, na primer, ljubav. Ne samo prema ženama jer je ljubav univerzalna za sve. I kada mi je mnogo teško. Spremam više tekstova koje ću u nekom trenutku otpremiti u knjigu. Zvaće se ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese.” Tu sam pisao recimo o vama, ali Vam nikada neću pomenuti ime. Mislim da sam u najvećem mraku uradio najbolja dela.
Ana Stojković: Koliko zbirki pesama je iza Vas?
Zlatko Pavlović: Dve zbirke su u kompletu. Jedna je u rukopisu pod nazivom “Doživeti sreću”, zbirka poetskih zapisa. Ova druga je ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese”, dakle rukopis koji čeka svoju objavu.
Ana Stojković: Da se vratimo na slike. Koliko samostalnih izložbi ste imali do sada?
Zlatko Pavlović: Ovo će biti 48. samostalna izložba. Imao sam i preko 100 kolektivnih izložbi.
Ana Stojković: Gde ste sve izlagali u inostranstvu?
Zlatko Pavlović: Francuska, Švajcarska, Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska i Grčka. U 38. zemalja sveta se nalaze moje slike. Od Švedske do Malezije. Kako se to desilo, ja ne znam. Ambasade 14. zemalja imaju moje slike. Belgijska ambasada, Švajcarska, ambasada u Lisabonu, Atini…
Ana Stojković: Prenesite nam najlepša iskustva sa neke izložbe.
Zlatko Pavlović: Francuska je Francuska. Pariz je Pariz. Ali moram Vam reći nešto neverovatno. Ja sam amater. Sve je prolazilo kroz komisiju. Bilo je žiriranja. Nikada me niko nije pitao da li sam završio Likovnu akademiju. Samo me je jedna osoba pitala, dok sam izlagao u kući Đure Jakšića, u čijoj sam klasi profesora bio. Ja sam odgovorio: ,,Ja sam u klasi Velibora Bibe Đorđevića, Jovice Solunovića i Mome Mirkovića.” Kaže ona ,,Nikad čula”, a ja kažem ,,To su bili moji nastavnici.”
Ana Stojković: Vaš rad je neprocenjiv i uvršten je u kulturno dobro naše države.
Možete li mi reći koje godine se to desilo?
Zlatko Pavlović: To je bilo 2010. ili 2011. godine kada sam dobio i priznanje kraljevskog Univerziteta za širenje kulture u evropskoj uniji. Jedno veliko priznanje. Dobio sam priznanje i na Fruškoj gori gde sam bio član likovne kolonije.
Ana Stojković: Na koje priznanje ili nagradu ste izuzetno ponosni?
Zlatko Pavlović: Imam oko stotinak zahvalnica i priznanja i jednu nagradu. Znak Biblioteke je moj, takođe znak Lipovca, znak ustanove ,,Lane.” Imam jednu anegdotu. Kada sam dobio opštinsku nagradu za doprinos kulturi i umetnosti, u mojoj ulici se pravila kanalizacija i nisam imao novac.Ja sam od nagrade uložio novac i platio priključak za kanalizaciju. Nagrada je iznosila oko 20-ak hiljada dinara, a priključak je bio oko 18.000 dinara.
Ana Stojković: Koliko dugo ste član ULUA?
Zlatko Pavlović: ,,Ja sam jedan od osnivača tog udruženja. Sve je počelo davne 1983. godine. Tu je bio Paja Nasković, pokojni Vlada Kostić, Bata Krstić, pomagali su nam još neki umetnici. Ja sam bio toliko srećan što se to radi i od radosti popio neku. I u sali Doma kulture sede svi koje sam nabrojao. Pozovu me i ja dođem i kažu mi da treba da održimo osnivačku skupštinu. Ja na kraju osnivačke skupštine počnem da recitujem.
Ja sam radio logistiku, uglavnom, bio asistent. To je sve počelo preko sindikata kada sam pobeđivao na takmičenjima gde su moje slike sa još jednim fotografom dolazile i do Beograda. Moram da kažem da sam mnoga dela poklonio.
Ana Stojković: Za one koji ne znaju recite nam nešto o Vašem humanitarnom radu.
Zlatko Pavlović :Najskuplja slika koja je bila na aukciji za pomoć izbeglom narodu je bila u Kraljevu. Prodata je devedesetih godina za 600 maraka. To je najskuplje vrednovana moja slika. U humanitarne svrhe sam, ne znam, koliko slika poklonio. Ja nikada nisam hteo da se hvalim tim, ali sam srećan što su pare otišle tamo gde je bilo najpotrebnije. Svaka vrsta pomoći koju su dobila deca, škola ili ja bila je upućena donacijama.
Ana Stojković: Kako opisujete Vaš umetnički rad?
Zlatko Pavlović: To su moje lirske ispovesti preko akvarela.
Bilo me je sramota da u ovim godinama pišem ljubavne ispovesti jednog akvarela. Mržnju takođe izaziva ljubav.
Uživam kada slikam. Najlepše se osećam kada slikam.
Ana Stojković: Da li je na Vaš rad uticao neki slikarski pravac ili određeni umetnik ?
Zlatko Pavlović: Prvu umetničku strelu sam dobio u trećem razredu osnovne škole, na svetskom takmičenju crteža umetnika, kada sam dobio treću nagradu. Nagrada se sastojala od jednog bloka, drvene boje i jedne četkice. Osoba koja je najviše uticala na mene je bio Grujica Lazarević čuveni slikar. On mi je udario šamar ljubavi za akvarel. Rekao je: ,,Pred tobom je budućnost samo sa akvarelima.”
SLOVO O AUTORU
Zlatko Pavlović je rođen 28. jula 1947. u Aleksincu. Svoje likovne radove prvi put je izložio 1963. godine, kao učenik sedmog razreda osnovne škole, a prvu samostalnu izložbu imao je 1966. godine u čitaonici biblioteke u Aleksincu (Tisin dućan). Do sada je učestvovao na preko šezdeset kolektivnih i priredio četrdesetpet samostalnih izložbi, od toga osam u inostranstvu. Likovna dela su u kolekcijama, domovima i galerijama 38. država sveta od Švedske, Novog Zelanda, Malezije, Australije, do Južnoafričke republike i 14 ambasada.
Ilustrovao je petnaest knjiga i autorizovao deset zaštitnih znakova. Autor je osam murala, likovni urednik više časopisa, autor biblioteke i istraživača zavičajnog odeljenja. Dobitnik je priznanja posebnog priznanja Narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je Opštinske nagrade (2006) iz oblasti kulture i umenosti i Plakete SO Aleksinac za poseban doprinos u oblasti umetnosti i kulture 2013. godine i Međunarodnog priznanja za izuzetan rad u oblasti kulture i umetnosti Univerziteta Krajole iz Rumunije. Dobitnik je više od šezdeset priznanja za kulturno – umetnički rad.
Zlatkovi akvareli su večiti zapisi o Aleksincu, Moravi, Moravici, Brđanci i okolini sa tematskim izložbama:
29. Književni susreti ,,Gordana Brajović” počeli su danas podizanjem zastave i maskenbalom za decu. Dve marionete zabavljale su mališane uz muziku, a učesnici susreta bili su dečaci i devojčice iz predškolske ustanove ,,Lane.”
Književni susreti ,,Gordana Brajović” je manifestacija za decu koja se od 1998. godine održava u Aleksincu u sećanje na Gordanu Brajović, pisca za decu i novinara.
Ova prestižna kulturna manifestacija angažuje nadarene pojedince u svet pisane reči uz veliki trud njihovih nastavnika.
O tome svedoči i veliki broj nagrada i priznanja koja su poneli iz Aleksinca.
Konkurs objavljuje medijski pokrovitelj kompanija Novosti i već četrnaest godina animira poznata imena: Mira Alečković, Dušan Trifunović, Dragan Lukić, Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić i mnogi drugi.
Mnogi od njih nisu više živi, ali zato pristižu novi koji otvaraju nove svetove imaginacije našoj publici.
Kruna manifestacije je zbornik nagrađenih učeničkih radova i njegovo promovisanje kao i predstavljanje najtalentovanijeg pisca za tu godinu.
Neka od nagrađenih imena su: Jovica Tišma, Danica Bogojević, Dragan Hamović, Boško Lomović i mnogi drugi.
Šesti tiraž knjige pomahnitalo odlazi knjigoljupcima
Piše: Redakcija
Foto: Milorad Marsenić
Promocija romana ,,Pomahnitalost i ataraksija” autorke i multimedijalne umetnice, Ane Stojković, održana je u prostorijama OŠ ,,Ljupče Nikolić ” sa početkom od 18 sati.
Promociju je vodila novinarka Milena Miletić.
Autorka se na početku promocije zahvalila nastavnici informatike Vesni Milenković, kao i direktoru škole Aleksandru Ranđeloviću jer su je pozvali i omogućili održavanje promocije u školi gde je, kako je rekla, bila nekadašnji đak i sticala prva saznanja. Roman ,,Pomahnitalost i ataraksija” je prema rečima autorke ugledao svetlost dana pod okriljem izdavačke kuće ,,Talija” iz Niša, marta 2024. godine i ovo je šesto izdanje knjige. Ana je naglasila da knjiga uveliko obilazi ceo svet kao i gradove u Srbiji. Milena Miletić, koja je publiku vodila kroz roman, rekla je da Ana već godinama uređuje svoj portal Zooncoolion i neumoran je hroničar kulture. Pritom piše, slika i fotografiše.
,,Ana je napisala zanimljivu knjigu, pravu ljubavnu priču s dosta tema onih večno bitnih nama ljudima, na veoma neobičan način i teškim stilom. I da kroz priču o prastarim bogovima, preživelim kroz milenijume i sve promene ljudskih verovanja i saznanja, kaže nekoliko istina o ljudskom rodu – celovito biće ima dve polovine, dve strane, a suština svega je u traganju i ravnoteži. Naslov knjige, oba izraza, i pomahnitalost i ataraksija navode na jednu od tri ključne poruke romana. Ravnotežu kao osnovu celovitosti, a samim tim i sreće. Jer suprotno od mahnitosti je duševni mir, potpun, stanje bez strasti.
Ti junaci su Ahtamatulus, dirigent u potrazi za ravnotežom između smrthih zahteva tela i duše i uzvišenih umetničkih potreba, Anastazija, očito balerina i Jelena, sporedni lik putenog karaktera” – rekla je Milena. ,,Ahtamatulus i Anastazija bi mogli biti Adam i Eva, a Jelena Lilit. Međutim, ja sam ih zamišljala kao mitološka bića. Ahtamatulus sve vreme kontemplira nad nebom i zvezdama i mogao bi se uporediti sa Astrejem, grčkim božanstvom zvezda i planeta, a Anastazija sa Eojom, boginjom vetrova.
Beogradsko pozorište ,,Boško Buha” na dečijem festivalu ,,Zipo” u Aleksincu predstavilo se izvođenjem pozorišnog komada “Hajdi.”
Prema motivima čuvenog romana Johane Špiri, Milene Depolo piše tekst, dok Đurđa Tešić režira ovaj predivan pozorišni komad koji nosi snažan duh devojčice pod imenom Hajdi.
Devojčicu Hajdi igra Mia Jovanović, njenu drugaricu Klaru Milica Sužnjević, dečaka Petra Uroš Jovčić, dok deku o kome zapravo Hajdi brine tokom cele predstave igra Nemanja Oliverić.
Jelena Trkulja, Boba Latinović ,(u alternaciji sa Katarinom Gojković), Nemanja Oliverić, naizmenično igraju po nekoliko likova.
Rediteljka Đurđa Tešići izjavila je nakon puštanja komada na scenu da je ,,Hajdi” nežna priča o devojčici koja ostaje bez roditelja i jako mlada oseća da život ume da bude grub i da nas stavi u naizgled nerešive situacije. “
,,Ipak, radost u njenom srcu nije nestala ni u najtežim trenucima jer je Hajdi, kako kaže jedan od pripovedača u predstavi, u svemu videla nešto lepo”, dodala je Đurđa Tešić.
Ovo je prvi put da se radi predstava po “priči o lepoti duše, o lepoti prirode kao večne i nesebične utešiteljke i o snazi prijateljstva koja može da dovede do toga da se i čuda događaju” – rekla je Tešić.
Predstava je rađena “po principu storytelling-a”, jer je Milena Depolo želela da stvorimo osećanje kao kad su nam čitali bajke kad smo bili mali.
Na ovoj predstavi prema rečima članova ansabla radilo se godinu dana zbog poznatih epidemioloških mera, obzirom na to da je premijenro izvođenje predstave bilo 19. juna 2021. godine.
Napomenula je da je čudno što se na domacoj sceni tek sada
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Žiri 13. festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu koji je radio u sastavu: Miloš Krstović, glumac, predsednik, Miroslav Radonjić, teatrolog, član i Milivoje Mlađenović, teatrolog, član na završnoj sednici održanoj 27. novembra 2025. godine
ZAKLJUČIO JE
da je izbor predstava u takmičarskom programu, uokviren u tematsku celinu „Drama kao biografija, biografija kao drama“, koji je načinio selektor Nebojša Bradić, celovit, ujednačen i vrednosno relevantan korpus prvoizvedenih pozorišnih ostvarenja u Srbiji. Sva ostvarenja su aktuelna i po meri stvarnosti u kojoj egzistiramo.
Sagledavajući umetničke domete predstava u takmičarskoj selekciji, Žiri je doneo sledeće
ODLUKE
da se Specijalna nagrada dodeli autorskoj ekipi i glumačkom ansamblu Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar za scenski efektno rasvetljavanje biografije Nikole Pašića, izuzetne ličnosti iz srpske istorije.
da se nagrada „Dušan Duka Jovanović“ za najbolju mladu glumicu dodeli SARI SIMOVIĆ za ulogu Milke Glumičić u predstavi ĐUKA, tekst Milica Konstantinović, režija Ana Tomović, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin. Sara Simović istančanim glumačkim sredstvima, upečatljivo oživljava lik mlade žene u stešnjenoj, patrijarhalnoj sredini.
da se nagrada za najboljeg glumca dodeli VOJINU ĆETKOVIĆU za više uloga u predstavi MOJE POZORIŠTE, tekst i režija Boris Liješević, Atelje 212 Beograd. Gradeći različite karaktere u igri u kojoj se prepliću sećanja i snoviđenja, Vojin Ćetković je izuzetno vešto otelotvorio fragmente autentičnih pojava u autobiografskoj i autoironičnoj predstavi Borisa Liješevića.
da se nagrada „Olga Ivanović“ za najbolju glumicu dodeli GORDANI ĐURĐEVIĆ DIMIĆ za ulogu Đuke u predstavi ĐUKA, tekst Milica Konstantinović, režija Ana Tomović, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin. Gordana Đurđević Dimić suvereno je vladala scenskim prostorom i oblikovala celokupnu radnju i atmosferu predstave zasnovane na malo poznatim detaljima o životu velikog naučnika Nikole Tesle.
da se nagrada za najbolju režiju dodeli MARKU TORLAKOVIĆU za režiju predstave MATI, tekst Svetlana Slapšak, Kruševačkog pozorišta. Rediteljski postupak Marka Torlakovića kompleksan je, inventivan i nadasve maštovit. On je uspeo da sve elemente nekonvencionalne drame Svetlane Slapšak ujedini u uzbudljivo, intrigantno i duboko emotivno pozorišno ostvarenje.
da se nagrada za najbolju predstavu dodeli KRUŠEVAČKOM POZORIŠTU za predstavu MATI. Vizuelno raskošna i ekspresivna povest koja preispituje sudbinu celokupnog naroda, države, ali i porodice, ispričana iz ženske perspektive, u kritičkom dijalogu sa današnjicom, uzdiže se do velike metafore o vekovnom stradanju na balkanskim prostorima.
da se nagrada „Slobodan Selenić” za najbolji dramski tekst dodeli ĐORĐU KOSIĆU za dramu CENTRALA ZA HUMOR. Žanrovski heterogen, jezičko-stilski izbrušen komad o mentalitetsko-karakternim crtama nekih od najznačajnijih glumaca Narodnog pozorišta u Beogradu, postavlja važna etička pitanja umetničkog angažmana u traumatičnim i ratnim vremenima.
Sve odluke o nagradama su donete jednoglasno.
Miloš Krstović Miroslav Radonjić Milivoje Mlađenović
Nagradu publike sa prosečnom ocenom 4,7 osvojio je ansambl predstave “Đuka” Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Zrenjanin
Futuristička režija dekonstrukcije kosovskog mita utkana u dodir modernog
Piše: Ana Stojković
Predstava ,,Mati” pobednica Viminacijum Festa u kojem su učestvovali dramski umetnici iz zemlje i regiona, odigrana je na daskama aleksinačkog pozorišta u okviru 13. Festivala praizvedbe.
Ansambl koga čine glumci: Biljana Nikolić, Jovana Đorić, Marija Marić, Ema Petrović, Jelena Vukićević, Natalija Jović, Stevan Zdravić, Ivan Blagojević i Ivan Ćirić odneli su na ovom prestižnom festivalu nagradu “Viminacijum maximus.”
Kostime i scenografiju kreirala je Irina Somborac, dok je za scenski govor bila zadužena Nataša Ilić.
Po motivima teksta ,,Kosovski mit” Svetlane Slapšak reditelj Marko Torlaković radi adaptaciju teksta, autorsku muziku, kao i scenografiju.
Iako su se uhvatili stavljanja na scenu jako kompleksne istorijske dekonstrukcije ,,Kosovskog mita” prožetog sadašnjim pitanjem istog, reditelj hrabro spaja nespojivo.
U ispovestima glumaca reditelj pokušava da na jedan moderan način izrežira tekst Svetlane Slapšak, prateći istorijat porodice Hrebeljanović unoseći elemente današnjice i svakodnevnog života aktera Kosovskog boja koji su bili državnici i diplomate nakon istog.
Prošlost i budućnost u sadašnjem trenutku kada smo svedoci večitog balansiranja Srbije među stranim silama.
Predstavljena i izrežirana atmosfera na dvoru kneginje Milice koja nakon Kosovskog boja ostaje bez muža Lazara i diplomatskim odnosima balansira između turskog vazalstva jer udaje ćerku za sultana, anketiranoj publici se nije dopala.
Prema podeljenom mišljenu publike u jednoj od ispovesti glumca, naš narod je predstavljen kao genocidan.
Mišljenja su jako podeljena, te smo na kraju pitali doktora istorije, Dragana Aleksića, šta on misli o predstavi kao neko ko ovu tematiku drži u malom prstu.
,,Sinoćna predstva ,,Mati” reditelja Marka Torlakovića je neuspeli pokušaj dekonstrukcije ,,Kosovskog mita.” Početak je obećavajući. Poziva se na istorijske sadržaje, na tumačenje Petra Tomca, vojnog istoričara. Neumesno je bilo da se osvrće da li je on bio Hrvat jer je on bio vojni istoričar 50-tih i 60-tih godina.
Problem počinje kada se istorijska istina, koja se neminovno zbog nedostatka izvora meša sa svetom, pokuša da se dekonstruiše i da se da lično viđenje, konkretno sa Bajazitom i njegovom suprugom i ćerkom kneginje Milice, Oliverom.
Takođe, poziva se na komad jednog engleskog režisera iz sedamnaestog veka, savremenika Vilijema Šekspira, koji je tu vezu video kao ljubavnu, iako je ta veza bila neprimerena i predstavljala je politički brak.
Majka je udala ćerku za ubicu njenog oca i svog muža. Englesko tumačenje je da je tu nastala ljubav, što je u istoriji nepoznato. Drugo, osavremenjavanje i povezivanje ,,Kosovskog mita”, događaja oko Kosovskog boja i događaja s kraja 14. veka pokušano je da se nadoveže na događaje iz perioda iz 1999. godine. Taj deo je potpuno neuspešan jer mi ne vidimo poruku” – kaže za naš portal doktor Aleksić.
Na kraju, ostaje na publici da malo više pažnje posveti proučavanju istorije srpskog naroda te donese konačan sud o samoj predstavi. Futurističkoj režiji dekonstrukcije kosovskog mita utkanoj u dodir modernog.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Rodoljublje je luksuz koji retko ko može da priušti za vreme rata
Piše: Ana Stojković
Predstava ,,Centrala za humor“ prema tekstu Đorđa Kostića, a u režiji Olje Đorđević izvedena je na daskama aleksinačkog pozorišta kao druga po redu u okviru festivala Praizvedbe.
Višestruko nagrađivan tekst mladog pisca i dramaturga vrca pomalo vulgarnim humorom dok smeh ne preraste u dramsku neprijatnost izazvanu spolja. Nonšalantno igranje na sceni, dosetke tokom priprema predstave, razgovori glavnih junaka koketiraju sa stvarnošću i publikom na liberalan način sve dok sloboda javne reči ne bude sankcionisana početkom Drugog svetskog rata i novim okolnostima.
Naime, glumci tadašnjeg Narodnog pozorišta u Beogradu priključuju se pozorištu pod nazivom ,,Centrala za humor.“
Deo glumačkog ansambla odlazi u rat, deo nastavlja saradnju sa Nemcima, dok jedan deo ni po koju cenu ne pristaje na rad sa okupatorom. Ljubinka Bobić, glumica, bira poslove čišćenja stanova jer je, prema njenim rečima, ,,rodoljublje luksuz koji retko ko može da priušti za vreme rata.“
Njene kolege i prijatelji Žanka Stokić, Mirko Milisavljević i Nikola Popović bili su stavljeni pred isti čin – da li igrati ili ne?
Tri fronta među glumcima u novonastaloj situaciji.
Vođa nacističkog pokreta, Adolf Hitler u predstavi je obučen u roze suknjicu. Ekscentrični glumac ,,Centrale za humor” obasipa ga rečima i obigrava oko njega odeven u šal od belog luka. Urnebesno komičan čin rediteljke koja se na sceni poigrava sa okupatorom.
Prema rečima dramaturškinje, Jefimije Sekulović, autor nas navodi da taktilno osetimo punokrvnost likova koji su zaista postojali i morali u strahu da biraju pozornicu ili mrak – pun stomak ili rat. On, naravno, nikako ne odstupa od istine i kontroverznog pitanja umetničke etike, ali i ne zaboravlja da su mnogi glumci zabavljali publiku u „Centrali“ ili „Narodnom pozorištu“ tokom rata, a 27. novembra 1944. godine Tanić i Cvetković bili su streljani. Bez suđenja – zbog „Centrale za humor“ i pod navodnom optužbom za saradnju sa okupatorom.
Žanka Stokić, jedna od vodećih glumica u predstavi, ulazi u igru sa okupatorom jer kako kaže, zajedno sa kolegama vodi dilemski rat na sceni igrajući svakakve uloge ne bi li preživela. Od detinjstva.
Ta dilema, igrati ili ne u situaciji u kakvoj su se našli koštala ih je života nakon završetka Drugog svetskog rata.
Jedan od glumaca koji je tokom rata izabrao partizansku borbu u šumi, čita im svima presude i omalovažava postojanje dodeljujući im na kraju uloge čistača pozorišta i smrt.
Jer, kako kaže, nije isto jesti kavijar i piti šampanjac sa okupatorom, dok je on bio na frontu.
Pucanj iza scene bio je simboličan čin streljanja glumaca nakon biranja da svoje uloge tokom rata odigraju na sceni.
