Lirske ispovesti Zlatkovih akvarela
Piše i fotografiše: Ana Stojković
U galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu očekuje nas još jedna izložba.
Reč je o retrospektivnoj izložbi akvarela eminentnog aleksinačkog slikara čiji rad je uvršten u kulturno dobro. Zlatka Pavlovića.
Ova izložba obeležiće 60. godina rada jednog od najistaknutijih slikara sa prostora Južne Morave.
Zlatka nalazim u zabačenoj bašti kafane ,,Šumatovac” u Aleksincu. Susret je bio zakazan za dvanaest sati. Dočekao me je u poetskom i lepom raspoloženju, kao i uvek, iako je bilo oblačno i kišovito vreme. Nakon fotografisanja krenuli smo da razgovaramo i, naravno, otkrivamo šta nas to očekuje 13. maja u galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.
Zlatko Pavlović: Mala, ali velika svečanost. Za ljudski rod nova, za večnost mala. Obeležiću ovom retrospektivnom izložbom 60. godina od prve samostalne izložbe. Te davne ’66. godine postavljena je 29. aprila moja prva samostalna izložba, a sklonjena 13. maja. Bio sam četvrta godina Učiteljske škole, a postoji i zapis utisaka koji su pre godinu dana pronašli kada su čistili arhivu Pedagoške škole.
Ana Stojković: Kako je izgledala Vaša prva samostalna izložba?
Zlatko Pavlović: Predivna. Na izložbi su bile izložene skice, crteži, akvareli, unutrašnja preživljavanja. Tu su mi pomogle i koleginice. To je nekako sačuvano od zaborava. Posle sam se zaljubio u akvarele i tu tehniku.
Ana Stojković: Zašto ste se zaljubili u akvarele? Odakle ta potreba baš za ovom teškom slikarskom tehnikom?
Zlatko Pavlović: Ta potreba proističe iz odnosa prema ljudima. Prozračna je. Spoj vode, vazduha i oka. Pun doživljaj može da bude samo u akvarelu. Jer, to je nešto što je pesma u književnosti.
Ana Stojković: Kada već govorimo o pesmama ovde ispred mene se nalazi knjiga pod nazivom ,,Naslikati pesmu.” Da li će i ona biti promovisana na retrospektivnoj izložbi?
Zlatko Pavlović: Ne, ostaviće se taj taj trenutak za autorsko veče. Ovo nije jedina zbirka. Tu će biti predstavljeni i plakati sa mojih izložbi. To su moja unutrašnja preživljavanja. Te emocije, nemiri, titraji koje sam zapisivao. Ponekad bih to radio na poleđini slike, a ponekad na papiru. Oni su spoj slike i pesme. U predgovoru knjige sam baš objasnio kako je to naslikati pesmu.
Ana Stojković. Kako Vam uspeva da naslikate pesmu?
Zlatko Pavlović: Ta knjiga je ispoved. Ko ima malo osećaja za život, videće da sam se ja tu ispovedao.
Ana Stojković: Šta ste to ispovedali?
Zlatko Pavlović: Sve ono što je u meni i što sam preživljavao kod drugih. Ja sam i tu ljubav ispovedao. Preživljavanje i tuđih ljubavi, ne samo ono što je u meni. Ja sam samo za lepim tragao.
Ana Stojković: Da li Vi kroz svakodnevni život vidite samo lepe stvari ili i one ružne?
Zlatko Pavlović: Ja ih primećujem, ali ih vešto izbegavam. Sklonim se da slikam ili nešto da napišem ili sadim cveće. Biram društvo.
Ana Stojković: Kako izgleda Vaš dan kada slikate? Šta Vas inspiriše?
Zlatko Pavlović: Postoje dva emotivna naboja. Jedan je kada je nešto lepo kao, na primer, ljubav. Ne samo prema ženama jer je ljubav univerzalna za sve. I kada mi je mnogo teško. Spremam više tekstova koje ću u nekom trenutku otpremiti u knjigu. Zvaće se ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese.” Tu sam pisao recimo o vama, ali Vam nikada neću pomenuti ime. Mislim da sam u najvećem mraku uradio najbolja dela.
Ana Stojković: Koliko zbirki pesama je iza Vas?
Zlatko Pavlović: Dve zbirke su u kompletu. Jedna je u rukopisu pod nazivom “Doživeti sreću”, zbirka poetskih zapisa. Ova druga je ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese”, dakle rukopis koji čeka svoju objavu.
Ana Stojković: Da se vratimo na slike. Koliko samostalnih izložbi ste imali do sada?
Zlatko Pavlović: Ovo će biti 48. samostalna izložba. Imao sam i preko 100 kolektivnih izložbi.
Ana Stojković: Gde ste sve izlagali u inostranstvu?
Zlatko Pavlović: Francuska, Švajcarska, Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska i Grčka. U 38. zemalja sveta se nalaze moje slike. Od Švedske do Malezije. Kako se to desilo, ja ne znam. Ambasade 14. zemalja imaju moje slike. Belgijska ambasada, Švajcarska, ambasada u Lisabonu, Atini…
Ana Stojković: Prenesite nam najlepša iskustva sa neke izložbe.
Zlatko Pavlović: Francuska je Francuska. Pariz je Pariz. Ali moram Vam reći nešto neverovatno. Ja sam amater. Sve je prolazilo kroz komisiju. Bilo je žiriranja. Nikada me niko nije pitao da li sam završio Likovnu akademiju. Samo me je jedna osoba pitala, dok sam izlagao u kući Đure Jakšića, u čijoj sam klasi profesora bio. Ja sam odgovorio: ,,Ja sam u klasi Velibora Bibe Đorđevića, Jovice Solunovića i Mome Mirkovića.” Kaže ona ,,Nikad čula”, a ja kažem ,,To su bili moji nastavnici.”
Ana Stojković: Vaš rad je neprocenjiv i uvršten je u kulturno dobro naše države.
Možete li mi reći koje godine se to desilo?
Zlatko Pavlović: To je bilo 2010. ili 2011. godine kada sam dobio i priznanje kraljevskog Univerziteta za širenje kulture u evropskoj uniji. Jedno veliko priznanje. Dobio sam priznanje i na Fruškoj gori gde sam bio član likovne kolonije.
Ana Stojković: Na koje priznanje ili nagradu ste izuzetno ponosni?
Zlatko Pavlović: Imam oko stotinak zahvalnica i priznanja i jednu nagradu. Znak Biblioteke je moj, takođe znak Lipovca, znak ustanove ,,Lane.” Imam jednu anegdotu. Kada sam dobio opštinsku nagradu za doprinos kulturi i umetnosti, u mojoj ulici se pravila kanalizacija i nisam imao novac.Ja sam od nagrade uložio novac i platio priključak za kanalizaciju. Nagrada je iznosila oko 20-ak hiljada dinara, a priključak je bio oko 18.000 dinara.
Ana Stojković: Koliko dugo ste član ULUA?
Zlatko Pavlović: ,,Ja sam jedan od osnivača tog udruženja. Sve je počelo davne 1983. godine. Tu je bio Paja Nasković, pokojni Vlada Kostić, Bata Krstić, pomagali su nam još neki umetnici. Ja sam bio toliko srećan što se to radi i od radosti popio neku. I u sali Doma kulture sede svi koje sam nabrojao. Pozovu me i ja dođem i kažu mi da treba da održimo osnivačku skupštinu. Ja na kraju osnivačke skupštine počnem da recitujem.
Ja sam radio logistiku, uglavnom, bio asistent. To je sve počelo preko sindikata kada sam pobeđivao na takmičenjima gde su moje slike sa još jednim fotografom dolazile i do Beograda. Moram da kažem da sam mnoga dela poklonio.
Ana Stojković: Za one koji ne znaju recite nam nešto o Vašem humanitarnom radu.
Zlatko Pavlović :Najskuplja slika koja je bila na aukciji za pomoć izbeglom narodu je bila u Kraljevu. Prodata je devedesetih godina za 600 maraka. To je najskuplje vrednovana moja slika. U humanitarne svrhe sam, ne znam, koliko slika poklonio. Ja nikada nisam hteo da se hvalim tim, ali sam srećan što su pare otišle tamo gde je bilo najpotrebnije. Svaka vrsta pomoći koju su dobila deca, škola ili ja bila je upućena donacijama.
Ana Stojković: Kako opisujete Vaš umetnički rad?
Zlatko Pavlović: To su moje lirske ispovesti preko akvarela.
Bilo me je sramota da u ovim godinama pišem ljubavne ispovesti jednog akvarela. Mržnju takođe izaziva ljubav.
Uživam kada slikam. Najlepše se osećam kada slikam.
Ana Stojković: Da li je na Vaš rad uticao neki slikarski pravac ili određeni umetnik ?
Zlatko Pavlović: Prvu umetničku strelu sam dobio u trećem razredu osnovne škole, na svetskom takmičenju crteža umetnika, kada sam dobio treću nagradu. Nagrada se sastojala od jednog bloka, drvene boje i jedne četkice. Osoba koja je najviše uticala na mene je bio Grujica Lazarević čuveni slikar. On mi je udario šamar ljubavi za akvarel. Rekao je: ,,Pred tobom je budućnost samo sa akvarelima.”
SLOVO O AUTORU
Zlatko Pavlović je rođen 28. jula 1947. u Aleksincu. Svoje likovne radove prvi put je izložio 1963. godine, kao učenik sedmog razreda osnovne škole, a prvu samostalnu izložbu imao je 1966. godine u čitaonici biblioteke u Aleksincu (Tisin dućan). Do sada je učestvovao na preko šezdeset kolektivnih i priredio četrdesetpet samostalnih izložbi, od toga osam u inostranstvu. Likovna dela su u kolekcijama, domovima i galerijama 38. država sveta od Švedske, Novog Zelanda, Malezije, Australije, do Južnoafričke republike i 14 ambasada.
Ilustrovao je petnaest knjiga i autorizovao deset zaštitnih znakova. Autor je osam murala, likovni urednik više časopisa, autor biblioteke i istraživača zavičajnog odeljenja. Dobitnik je priznanja posebnog priznanja Narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je Opštinske nagrade (2006) iz oblasti kulture i umenosti i Plakete SO Aleksinac za poseban doprinos u oblasti umetnosti i kulture 2013. godine i Međunarodnog priznanja za izuzetan rad u oblasti kulture i umetnosti Univerziteta Krajole iz Rumunije. Dobitnik je više od šezdeset priznanja za kulturno – umetnički rad.
Zlatkovi akvareli su večiti zapisi o Aleksincu, Moravi, Moravici, Brđanci i okolini sa tematskim izložbama:
- Moravo, ljubavi moja
- Mostovi Aleksinca nekad i sad
- Aleksinac koga više nema
- Mlinovi i vodenice aleksinačkog pomoravlja
- Lepota zavičaja i okoline
- Biblioteka i čitališta
- Škole i školske biblioteke Aleksinca
Leave a Reply