Rodoljublje je luksuz koji retko ko može da priušti za vreme rata
Piše: Ana Stojković
Predstava ,,Centrala za humor“ prema tekstu Đorđa Kostića, a u režiji Olje Đorđević izvedena je na daskama aleksinačkog pozorišta kao druga po redu u okviru festivala Praizvedbe.
Višestruko nagrađivan tekst mladog pisca i dramaturga vrca pomalo vulgarnim humorom dok smeh ne preraste u dramsku neprijatnost izazvanu spolja. Nonšalantno igranje na sceni, dosetke tokom priprema predstave, razgovori glavnih junaka koketiraju sa stvarnošću i publikom na liberalan način sve dok sloboda javne reči ne bude sankcionisana početkom Drugog svetskog rata i novim okolnostima.
Naime, glumci tadašnjeg Narodnog pozorišta u Beogradu priključuju se pozorištu pod nazivom ,,Centrala za humor.“
Deo glumačkog ansambla odlazi u rat, deo nastavlja saradnju sa Nemcima, dok jedan deo ni po koju cenu ne pristaje na rad sa okupatorom. Ljubinka Bobić, glumica, bira poslove čišćenja stanova jer je, prema njenim rečima, ,,rodoljublje luksuz koji retko ko može da priušti za vreme rata.“
Njene kolege i prijatelji Žanka Stokić, Mirko Milisavljević i Nikola Popović bili su stavljeni pred isti čin – da li igrati ili ne?
Tri fronta među glumcima u novonastaloj situaciji.
Vođa nacističkog pokreta, Adolf Hitler u predstavi je obučen u roze suknjicu. Ekscentrični glumac ,,Centrale za humor” obasipa ga rečima i obigrava oko njega odeven u šal od belog luka. Urnebesno komičan čin rediteljke koja se na sceni poigrava sa okupatorom.
Prema rečima dramaturškinje, Jefimije Sekulović, autor nas navodi da taktilno osetimo punokrvnost likova koji su zaista postojali i morali u strahu da biraju pozornicu ili mrak – pun stomak ili rat. On, naravno, nikako ne odstupa od istine i kontroverznog pitanja umetničke etike, ali i ne zaboravlja da su mnogi glumci zabavljali publiku u „Centrali“ ili „Narodnom pozorištu“ tokom rata, a 27. novembra 1944. godine Tanić i Cvetković bili su streljani. Bez suđenja – zbog „Centrale za humor“ i pod navodnom optužbom za saradnju sa okupatorom.
Žanka Stokić, jedna od vodećih glumica u predstavi, ulazi u igru sa okupatorom jer kako kaže, zajedno sa kolegama vodi dilemski rat na sceni igrajući svakakve uloge ne bi li preživela. Od detinjstva.
Ta dilema, igrati ili ne u situaciji u kakvoj su se našli koštala ih je života nakon završetka Drugog svetskog rata.
Jedan od glumaca koji je tokom rata izabrao partizansku borbu u šumi, čita im svima presude i omalovažava postojanje dodeljujući im na kraju uloge čistača pozorišta i smrt.
Jer, kako kaže, nije isto jesti kavijar i piti šampanjac sa okupatorom, dok je on bio na frontu.
Pucanj iza scene bio je simboličan čin streljanja glumaca nakon biranja da svoje uloge tokom rata odigraju na sceni.
