Foto: Ana Stojković
Archive for Slikarstvo
Izložba Mile Borojević u galeriji Nikole Radoševića
Posted in KULTURA with tags art, beograd, Mila Borojević, Slikarstvo on May 26, 2026 by zooncoolionLirske ispovesti Zlatkovih akvarela
Posted in KULTURA with tags Akvarel, aleksinac, izložba, Slikarstvo, Zlatko Pavlović on May 9, 2026 by zooncoolionPiše i fotografiše: Ana Stojković
U galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu očekuje nas još jedna izložba.
Reč je o retrospektivnoj izložbi akvarela eminentnog aleksinačkog slikara čiji rad je uvršten u kulturno dobro. Zlatka Pavlovića.
Ova izložba obeležiće 60. godina rada jednog od najistaknutijih slikara sa prostora Južne Morave.
Zlatka nalazim u zabačenoj bašti kafane ,,Šumatovac” u Aleksincu. Susret je bio zakazan za dvanaest sati. Dočekao me je u poetskom i lepom raspoloženju, kao i uvek, iako je bilo oblačno i kišovito vreme. Nakon fotografisanja krenuli smo da razgovaramo i, naravno, otkrivamo šta nas to očekuje 13. maja u galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.
Zlatko Pavlović: Mala, ali velika svečanost. Za ljudski rod nova, za večnost mala. Obeležiću ovom retrospektivnom izložbom 60. godina od prve samostalne izložbe. Te davne ’66. godine postavljena je 29. aprila moja prva samostalna izložba, a sklonjena 13. maja. Bio sam četvrta godina Učiteljske škole, a postoji i zapis utisaka koji su pre godinu dana pronašli kada su čistili arhivu Pedagoške škole.
Ana Stojković: Kako je izgledala Vaša prva samostalna izložba?
Zlatko Pavlović: Predivna. Na izložbi su bile izložene skice, crteži, akvareli, unutrašnja preživljavanja. Tu su mi pomogle i koleginice. To je nekako sačuvano od zaborava. Posle sam se zaljubio u akvarele i tu tehniku.
Ana Stojković: Zašto ste se zaljubili u akvarele? Odakle ta potreba baš za ovom teškom slikarskom tehnikom?
Zlatko Pavlović: Ta potreba proističe iz odnosa prema ljudima. Prozračna je. Spoj vode, vazduha i oka. Pun doživljaj može da bude samo u akvarelu. Jer, to je nešto što je pesma u književnosti.
Ana Stojković: Kada već govorimo o pesmama ovde ispred mene se nalazi knjiga pod nazivom ,,Naslikati pesmu.” Da li će i ona biti promovisana na retrospektivnoj izložbi?
Zlatko Pavlović: Ne, ostaviće se taj taj trenutak za autorsko veče. Ovo nije jedina zbirka. Tu će biti predstavljeni i plakati sa mojih izložbi. To su moja unutrašnja preživljavanja. Te emocije, nemiri, titraji koje sam zapisivao. Ponekad bih to radio na poleđini slike, a ponekad na papiru. Oni su spoj slike i pesme. U predgovoru knjige sam baš objasnio kako je to naslikati pesmu.
Ana Stojković. Kako Vam uspeva da naslikate pesmu?
Zlatko Pavlović: Ta knjiga je ispoved. Ko ima malo osećaja za život, videće da sam se ja tu ispovedao.
Ana Stojković: Šta ste to ispovedali?
Zlatko Pavlović: Sve ono što je u meni i što sam preživljavao kod drugih. Ja sam i tu ljubav ispovedao. Preživljavanje i tuđih ljubavi, ne samo ono što je u meni. Ja sam samo za lepim tragao.
Ana Stojković: Da li Vi kroz svakodnevni život vidite samo lepe stvari ili i one ružne?
Zlatko Pavlović: Ja ih primećujem, ali ih vešto izbegavam. Sklonim se da slikam ili nešto da napišem ili sadim cveće. Biram društvo.
Ana Stojković: Kako izgleda Vaš dan kada slikate? Šta Vas inspiriše?
Zlatko Pavlović: Postoje dva emotivna naboja. Jedan je kada je nešto lepo kao, na primer, ljubav. Ne samo prema ženama jer je ljubav univerzalna za sve. I kada mi je mnogo teško. Spremam više tekstova koje ću u nekom trenutku otpremiti u knjigu. Zvaće se ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese.” Tu sam pisao recimo o vama, ali Vam nikada neću pomenuti ime. Mislim da sam u najvećem mraku uradio najbolja dela.
Ana Stojković: Koliko zbirki pesama je iza Vas?
Zlatko Pavlović: Dve zbirke su u kompletu. Jedna je u rukopisu pod nazivom “Doživeti sreću”, zbirka poetskih zapisa. Ova druga je ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese”, dakle rukopis koji čeka svoju objavu.
Ana Stojković: Da se vratimo na slike. Koliko samostalnih izložbi ste imali do sada?
Zlatko Pavlović: Ovo će biti 48. samostalna izložba. Imao sam i preko 100 kolektivnih izložbi.
Ana Stojković: Gde ste sve izlagali u inostranstvu?
Zlatko Pavlović: Francuska, Švajcarska, Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska i Grčka. U 38. zemalja sveta se nalaze moje slike. Od Švedske do Malezije. Kako se to desilo, ja ne znam. Ambasade 14. zemalja imaju moje slike. Belgijska ambasada, Švajcarska, ambasada u Lisabonu, Atini…
Ana Stojković: Prenesite nam najlepša iskustva sa neke izložbe.
Zlatko Pavlović: Francuska je Francuska. Pariz je Pariz. Ali moram Vam reći nešto neverovatno. Ja sam amater. Sve je prolazilo kroz komisiju. Bilo je žiriranja. Nikada me niko nije pitao da li sam završio Likovnu akademiju. Samo me je jedna osoba pitala, dok sam izlagao u kući Đure Jakšića, u čijoj sam klasi profesora bio. Ja sam odgovorio: ,,Ja sam u klasi Velibora Bibe Đorđevića, Jovice Solunovića i Mome Mirkovića.” Kaže ona ,,Nikad čula”, a ja kažem ,,To su bili moji nastavnici.”
Ana Stojković: Vaš rad je neprocenjiv i uvršten je u kulturno dobro naše države.
Možete li mi reći koje godine se to desilo?
Zlatko Pavlović: To je bilo 2010. ili 2011. godine kada sam dobio i priznanje kraljevskog Univerziteta za širenje kulture u evropskoj uniji. Jedno veliko priznanje. Dobio sam priznanje i na Fruškoj gori gde sam bio član likovne kolonije.
Ana Stojković: Na koje priznanje ili nagradu ste izuzetno ponosni?
Zlatko Pavlović: Imam oko stotinak zahvalnica i priznanja i jednu nagradu. Znak Biblioteke je moj, takođe znak Lipovca, znak ustanove ,,Lane.” Imam jednu anegdotu. Kada sam dobio opštinsku nagradu za doprinos kulturi i umetnosti, u mojoj ulici se pravila kanalizacija i nisam imao novac.Ja sam od nagrade uložio novac i platio priključak za kanalizaciju. Nagrada je iznosila oko 20-ak hiljada dinara, a priključak je bio oko 18.000 dinara.
Ana Stojković: Koliko dugo ste član ULUA?
Zlatko Pavlović: ,,Ja sam jedan od osnivača tog udruženja. Sve je počelo davne 1983. godine. Tu je bio Paja Nasković, pokojni Vlada Kostić, Bata Krstić, pomagali su nam još neki umetnici. Ja sam bio toliko srećan što se to radi i od radosti popio neku. I u sali Doma kulture sede svi koje sam nabrojao. Pozovu me i ja dođem i kažu mi da treba da održimo osnivačku skupštinu. Ja na kraju osnivačke skupštine počnem da recitujem.
Ja sam radio logistiku, uglavnom, bio asistent. To je sve počelo preko sindikata kada sam pobeđivao na takmičenjima gde su moje slike sa još jednim fotografom dolazile i do Beograda. Moram da kažem da sam mnoga dela poklonio.
Ana Stojković: Za one koji ne znaju recite nam nešto o Vašem humanitarnom radu.
Zlatko Pavlović :Najskuplja slika koja je bila na aukciji za pomoć izbeglom narodu je bila u Kraljevu. Prodata je devedesetih godina za 600 maraka. To je najskuplje vrednovana moja slika. U humanitarne svrhe sam, ne znam, koliko slika poklonio. Ja nikada nisam hteo da se hvalim tim, ali sam srećan što su pare otišle tamo gde je bilo najpotrebnije. Svaka vrsta pomoći koju su dobila deca, škola ili ja bila je upućena donacijama.
Ana Stojković: Kako opisujete Vaš umetnički rad?
Zlatko Pavlović: To su moje lirske ispovesti preko akvarela.
Bilo me je sramota da u ovim godinama pišem ljubavne ispovesti jednog akvarela. Mržnju takođe izaziva ljubav.
Uživam kada slikam. Najlepše se osećam kada slikam.
Ana Stojković: Da li je na Vaš rad uticao neki slikarski pravac ili određeni umetnik ?
Zlatko Pavlović: Prvu umetničku strelu sam dobio u trećem razredu osnovne škole, na svetskom takmičenju crteža umetnika, kada sam dobio treću nagradu. Nagrada se sastojala od jednog bloka, drvene boje i jedne četkice. Osoba koja je najviše uticala na mene je bio Grujica Lazarević čuveni slikar. On mi je udario šamar ljubavi za akvarel. Rekao je: ,,Pred tobom je budućnost samo sa akvarelima.”
SLOVO O AUTORU
Zlatko Pavlović je rođen 28. jula 1947. u Aleksincu. Svoje likovne radove prvi put je izložio 1963. godine, kao učenik sedmog razreda osnovne škole, a prvu samostalnu izložbu imao je 1966. godine u čitaonici biblioteke u Aleksincu (Tisin dućan). Do sada je učestvovao na preko šezdeset kolektivnih i priredio četrdesetpet samostalnih izložbi, od toga osam u inostranstvu. Likovna dela su u kolekcijama, domovima i galerijama 38. država sveta od Švedske, Novog Zelanda, Malezije, Australije, do Južnoafričke republike i 14 ambasada.
Ilustrovao je petnaest knjiga i autorizovao deset zaštitnih znakova. Autor je osam murala, likovni urednik više časopisa, autor biblioteke i istraživača zavičajnog odeljenja. Dobitnik je priznanja posebnog priznanja Narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je Opštinske nagrade (2006) iz oblasti kulture i umenosti i Plakete SO Aleksinac za poseban doprinos u oblasti umetnosti i kulture 2013. godine i Međunarodnog priznanja za izuzetan rad u oblasti kulture i umetnosti Univerziteta Krajole iz Rumunije. Dobitnik je više od šezdeset priznanja za kulturno – umetnički rad.
Zlatkovi akvareli su večiti zapisi o Aleksincu, Moravi, Moravici, Brđanci i okolini sa tematskim izložbama:
- Moravo, ljubavi moja
- Mostovi Aleksinca nekad i sad
- Aleksinac koga više nema
- Mlinovi i vodenice aleksinačkog pomoravlja
- Lepota zavičaja i okoline
- Biblioteka i čitališta
- Škole i školske biblioteke Aleksinca
OTP BANKA:
Broj Žiro računa: 325930070548544149
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Promocija romana ,,Pomahnitalost i ataraksija” autorke Ane Stojković održana u OŠ ,,Ljupče Nikolić”
Posted in KULTURA with tags aleksinac, Ana Stojković, Književnost, Ljupče Nikolić, Nadrealizam, OŠ, Pisanje, Pomahnitalost i ataraksija, Slikarstvo, Tok svesti on February 24, 2026 by zooncoolion
Šesti tiraž knjige pomahnitalo odlazi knjigoljupcima
Piše: Redakcija
Foto: Milorad Marsenić
Promocija romana ,,Pomahnitalost i ataraksija” autorke i multimedijalne umetnice, Ane Stojković, održana je u prostorijama OŠ ,,Ljupče Nikolić ” sa početkom od 18 sati.
Promociju je vodila novinarka Milena Miletić.
Autorka se na početku promocije zahvalila nastavnici informatike Vesni
Milenković, kao i direktoru škole Aleksandru Ranđeloviću jer su je pozvali i
omogućili održavanje promocije u školi gde je, kako je rekla, bila nekadašnji đak i
sticala prva saznanja.
Roman ,,Pomahnitalost i ataraksija” je prema rečima autorke ugledao svetlost dana
pod okriljem izdavačke kuće ,,Talija” iz Niša, marta 2024. godine i ovo je šesto
izdanje knjige.
Ana je naglasila da knjiga uveliko obilazi ceo svet kao i gradove u Srbiji.
Milena Miletić, koja je publiku vodila kroz roman, rekla je da Ana već godinama
uređuje svoj portal Zooncoolion i neumoran je hroničar kulture. Pritom piše, slika
i fotografiše.
,,Ana je napisala zanimljivu knjigu, pravu ljubavnu priču s dosta tema onih večno
bitnih nama ljudima, na veoma neobičan način i teškim stilom.
I da kroz priču o prastarim bogovima, preživelim kroz milenijume i sve promene
ljudskih verovanja i saznanja, kaže nekoliko istina o ljudskom rodu – celovito biće
ima dve polovine, dve strane, a suština svega je u traganju i ravnoteži.
Naslov knjige, oba izraza, i pomahnitalost i ataraksija navode na jednu od tri
ključne poruke romana. Ravnotežu kao osnovu celovitosti, a samim tim i sreće.
Jer suprotno od mahnitosti je duševni mir, potpun, stanje bez strasti.
Ti junaci su Ahtamatulus, dirigent u potrazi za ravnotežom između smrthih zahteva
tela i duše i uzvišenih umetničkih potreba, Anastazija, očito balerina i Jelena,
sporedni lik putenog karaktera” – rekla je Milena.
,,Ahtamatulus i Anastazija bi mogli biti Adam i Eva, a Jelena Lilit.
Međutim, ja sam ih zamišljala kao mitološka bića. Ahtamatulus sve vreme
kontemplira nad nebom i zvezdama i mogao bi se uporediti sa Astrejem, grčkim
božanstvom zvezda i planeta, a Anastazija sa Eojom, boginjom vetrova.
OTP BANKA:
Broj Žiro računa: 325930070548544149
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Mario Maskareli
Posted in KULTURA with tags Mario Maskareli, Slikarstvo on August 26, 2024 by zooncoolion
Ove godine je navršeno 28 godina od smrti velikog crnogorskog slikara, grafičara i scenografa Maria Maskarelija.
Slikarstvo Marija Maskarelija prošlo je kroz nekoliko faza. Od slikanja na staklu, ekspresivne apstrakcije, do slika ekspresivne realnosti. No, bez obzira na kolebanje u stvaralaštvu, ovaj umetnik je razapet između književnosti i slikarstva, imaginarnog i stvarnog, umetnosti i života. U svom stvaralaštvu, pokušao je da sve to pomiri, ostajući pri tome esteta.
Slikao je i grafike, ilustracije, bavio se i scenografijom, unutrašnjim dizajnom, kao i organizovanjem kulturnih dogadjaja.
Za poznavaoce Maskarelijevog slikarstva njegova rana grafička faza pravo je iznenađenje. U njoj umetnik pokazuje izuzetnu maštovitost, tehničko umeće, a u nekim radovima izuzetno modernistički pristup temama.
Na žalost, naše kulturne institucije i istoričari umetnosti nisu Mariu Maskareliju dali zasluženo mesto na crnogorskoj likovnoj sceni, niti više od dve-tri rečenice.
Maskareli nije bio samo slikar, bavio se mnogim drugim aktivnostima; između ostalog, on je tvorac scenografije za kultnu Beketovu predstavu “Čekajući Godoa”, koja je prvi put izvedena u Beogradu 1956. godine. Jedan je od organizatora i realizatora Skadarlije, organizator i inicijator prve Pijace slika u Umetničkom paviljonu “Cveta Zuzorić.”
Poznatu Beogradsku kafanu “Ima dana” u Skadarliji, šestdesetih godina prošlog veka osmislio je Maskareli. Ovaj restoran je sagradio arhitekta Uglješa Bogunović na mestu stare stambene kuće u kojoj su živeli pesnici (Tin Ujević), pevači, slikari, boemi i buntovnici, a enterijer i dušu mu uredio i dao akademski slikar i najveći savremeni boem Mario Maskareli, oslikavši svoje prethodnike (stanare i redovne posetioce), čime je skrenuo pažnju mnogih, pa je angažovan širom bivše Jugoslavije na mnogim projektima.
Maskareli kroz svoja dela ilustruje poeziju i majstorski pretapa stihove Vaska Pope “Stećak”, Miodraga Pavlovića “Kanon” i Vlajka Stajića “Pesma za Majdu”, kao i brojne ilustracije za Hemingvejevu prozu.
Maskareli je rođen na Cetinju 20. oktobra 1918. godine. Gimnaziju i Akademiju za Likovne umetnosti završio je u Beogradu 1950. godine u klasi Nedeljka Gvozdenovića gde je pohađao specijalni kurs grafike kod profesora Boška Karanovića.
Prvi put je izlagao 1948. godine. Od 1950 do 1951. godine radio je u školi za primenjenu umetnost u Herceg Novom.
Bio je član grupe Samostalni i Beogradske grupe ,,Lada”.
Njegove ,,Kompozicije” iz 1954. godine najviše približava tokovima moderne i pokazuje svoje ogromne potencijale grafičara i mislioca.
Mario Maskareli je preminuo 26. avgusta 1996. u Risnu.
Modernost i Nacija u zlatnom ramu Nadežde Petrović
Posted in KULTURA with tags GSLU, Nadežda Petrović, Slikarstvo on January 13, 2024 by zooncoolionPiše i Fotografiše : Ana Stojković
Slika,, Ostrvo ljubavi” uramljena u pozlati, prostirala se duž desnog zida Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu. Jak kolorit i ekspresivni potezi bojom odaju impresivan pejzaž zagasito plave boje.
Muškarac i žena prikazani na slici simboli su muškog i ženskog principa. Slikajući vodu kao jedan od elemenata početka stvaranja sveta, a groblje u gornjem delu slike kao kraj, Nadežda ciljano zaokružava početak i kraj čovekog života. Esencija erotske privlačnosti dvoje ljubavnika začeta u pećini, koja iako simbol tame, u Nadeždinom simboličkom periodu slikarstva, najverovatnije predstavlja matericu. Onu u kojoj se kao kristali pojavljuju i drugi ljudi koji će u zajedničkom ljubavnom zanosu stvoriti novu kosmogoniju i fantaziju života. Materijalizovani kroz Nadeždine četkice oni predstavljaju simbole ljubavi i zavođenja. Paralelnost simbola od materice do ljubavne esencije dovode gledaoca do paralelnih univerzuma početka i kraja. Nadežda tamnoplavom bojom nedvosmisleno ukazuje na mogućnost beskraja kako u ljubavi tako i u beskonačnim mogućnostima samog života, začetak kao plod, a groblje kao konačno ishodište svake rođene individue. Ona nas poziva da gledajući ovu sliku razmislimo šta je najbitnije u životu. Da li je to eros od kog sve počinje ili tanatos koga večito prati bol i tuga. Nadežda nas skrivenom simbolikom ogromne pećine podseća da se upravo u tom zagasitom, tajnovitom delu prirodnog izvora zemljine kore, dešava rađanje baš kao što i materica sutradan iznedri novi život.
U različitim analizama Nadeždinog simboličkog perioda, konceptualne i formalne osnove slikarstva koje je umetnica stekla u Minhenu, poimane su kao ogledalo širih umetničkih stremljenja složene minhenske kulture, a iscrpna istraživanja slikarskog opusa iz minhenskog školovanja ističu se simbolizmom u likovnom opusu Nadežde Petrović.
Na ostalim slikama koje su bile izložene u Galeriji Savremene umetnosti u Nišu bilo je moguće videti još ,,četiri” Nadežde. Ova začetnica moderne u srpskom slikarstvu javnosti je poznata kroz četiri faze slikarskog stvaralaštva: minhensku, srbijansku, parišku i ratnu.
,
Od potpunog realizma na kojima su prikazani portreti različitih ličnosti iz Nadeždinog života, urađenih u impresionističkom stilu, Nadeždine slike nas vode i kroz avangardni svet kolorita definisan različitim spektrom boja na njenim mostovima. Na slikama Gračanice i mostova primetna je nacionalna funkcija Nadeždine umetnosti.
Centralno mesto u Galeriji zauzeo je njen autoportret iz 1907. godine. U interpretaciji autoportreta bitna je i Nadeždina uloga kao javne ličnosti u prilikama u kojima je delovala. Slikarka, osnivačica Kola srpskih sestara, bolničarka u Balkanskim ratovima, likovna kritičarka, Nadežda sebe slika u plavom okovratniku sa visoko uzdignutom punđom, lica skoro nedefinisanog, možda baš zbog svih uloga koje je preuzela tokom života. Dominantno žuta boja skoro pa zlatna, obasjava Nadeždino lice, baš kao i Sunce koje daje svetlost i život koloritu fotosinteze. Ovo je portret svetice koja umesto oreola ima jak svetlosni izraz oko Nadeždinog lica.
Njen revolucionarni i fantastični duh simbolički je prikazan kroz zlatne tonove, a status plavom bojom koja odlikuje aristokratiju.
Nadežda je u javnom životu nastupala sa punom svešću o nacionalnim i socijalnim pretpostavkama svog umetničkog poziva. Njen javni imidž ogledao se u isticanju tih pretpostavki u stilu odevanja u njenom stavu energične i neustrašive slikarke.
Ona je prema opažanjima kritičara bila otvorena i izrazito ekstrovertna ličnost, predana i posvećena kako svojoj umetnosti tako i nacionalnom radu.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Dinarski: OTP Banka 325930070548544149
Devizni: OTP Banka 5354815101112201
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Hvala
Plavi period Pabla Pikasa
Posted in KULTURA with tags Pablo Pikaso, Plavi period, Slikarstvo, Umetnost on November 20, 2021 by zooncoolionTekst: Ana Stojković
Plavi period predstavlja najznačajniji period Pikasovog stvaralaštva koji danas posmatramo sa divljenjem. Prosjaci, prostitutke, alkoholičari, kao i teme na kojima vlada samoća, siromaštvo i očaj dominiraju u ovom periodu Pikasovog slikarstva.
Plavi period odnosi se na razdoblje između 1901 – 1904 godine kada je legendarni slikar Pablo Pikaso naslikao serije monohromatskih slika u nijansama plave i plavo zelene boje.
Iza ovih izvanrednih dela krije se tragična priča kao i mnoštvo pritajenih simbola u slikama koje nose skrivene poruke u njegovim delima.
Pablo Pikaso 1901. godine odlazi u Pariz sa prijateljem Karlosom Kasagemasom na kojem Karlos upoznaje prelepu Žerman Žargalo u koju se zaljubljuje. Uprkos tome što Žerman ne deli ista osećanja prema Karlosu, on očajnički želi da provede ostatak života sa njom. Nakon Pikasovog odlaska u Španiju, Karlos organizuje zabavu na koju poziva i Žerman. Odbijanje bračne ponude koju je Kasagemas predložio Žermen na zabavi, završilo se ubistvom Žermen i Kasagemasovim samoubistvom.
Istovremeno, Pikaso se bori sa usamljenošću i nedostatkom finansijskih sredstava koji mu nisu dozovoljavali da sebi priušti osnovne životne namirnince kao i boje i platna koje su mu bile neophodne za slikanje. Depresivan zbog samoubistva dragog prijatelja, Pikaso počinje da slika kolekciju slika na kojima dominira asketski plava boja, koja se identifikuje sa depresijom. Ovaj period obeležile su dve slike mrtvog Kazagemasog tela. Jedna naslikana crvenom, a druga plavom bojom dok je svetlost sveće ugašena. Usledila su zapanjujuća dela tog perioda kao što su ,,Žena pegla“ (1910), ,,Pijanac“ (1902), ,,Život“ (1903), ,,Tragedija“ (1904), ,,Celastina“ (1904), i ,,Stari gitarista“ (1903-1904).
Najznačajnije slike ovog perioda ,,Život“ i ,,Stari gitarista“ postale su predmet rasprave u širokim slikarskim i istorijskim krugovima. Slika ,,Stari gitarista“ predstavlja kraj Plavog perioda Pikasovog stvaralaštva naslikana plavom bojom pomešanoj sa ostalim bojama dok je gitara naslikana u braon boji. Smatra se da je ova slika alter ego samog slikara. ,,Starac sa gitarom“ predstavlja prosjaka koji svira gitaru na ulici pokušavajući da zaradi novac za osnovne potrebe. Slična životna situacija prati i Pikasa koji prodajući svoja platna pokušava da zaradi novac za pristojan život. Oba karaktera prate usamljenost i seta kao i borba za goli opstanak.
Druga Pikasova slika ,,Život“ je omaž mrtvom prijatelju i njegovom ljubavnom životu. Slika predstavlja izmaštani ljubavni život Kazagemasa i Žermen koji su u Pikasovoj imaginaciji predstavljeni kao ljubavnici. Na Pikasovom platnu, Kasagemas pravi znak koji je inspirisan slikom Isusa Hrista i Marije Magdalene pod nazivom ,,Ne diraj me“.
Plavi period predstavlja sumorni period Pikasovg ličnog života, ali jedan od najvažnijih vremenskih perioda Pikasove slikarske karijere koji je iznedrio neke od najlepših slika u istoriji umetnosti.
Pablo Pikaso rođen je u španskom gradu Malagi 25. oktobra 1881.godine, pod imenom Pablo Diego Jose Francisko de Paula Juan Nepomuceno Maria de los Remedios Crispin Crispriano Santisima Trinidad Ruiz Blasco. Svoje slike potpisivao je majčinim devojačkim prezimenom, Pikaso.
Zajedno sa Žorž Brakom, bio je predvodnik kubizma. Jedan je od vodećih slikara, grafičara, vajara i slikara 20.veka. Najveći deo karijere proveo je u Francuskoj.
Pored plavog perioda, Pikasovo stvaralaštvo karakteriše i ružičasti period (1904-1906), period afričkog uticaja (1907-1909), analitički kubizam (1909-1912) i sintetički kubizam (1912-1919) koji se naziva i kristalnim periodom.Veliki deo Pikasovih radova iz 1910 godine karakteriše neoklasični stil, dok je njegov rad iz 1920 obeležen kao nadrealizam.
Prema Ginisovoj knjizi rekorda, napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika,34.000 ilustracija za knjige i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog stvaralaštva procenjena je na 750 miliona dolara.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Dinarski: OTP Banka 9891137003896720
Devizni: OTP Banka 5354815101112201
325930070548544149
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Hvala
https://www.zazzle.com/zooncoolion_cofee_mug-256608797490822378
