Piše: Ana Stojković
-Samo ti te novine i kupuješ.
– Zbog Basare, gospođo. Mnogo me zasmejava -kažem.
-Ne znam ko je to- odgovara.
– Gospođo, on je naš najčitaniji pisac, skoro pa Nobelovac. Jeste li čuli za Andrića?
Gospođa kaže da jeste, ali za Basaru nije čula.
Onda lepo okrenite zadnju stranu novina i shvatićete kako je vrckasto komičan dok piše.
Važi, malena. Hoćeš Winston? -pita.
Hoću.
– Opet je poskupeo.
Omg -mislim se.
Koliko je sada? -pitam
-450 dinara, konstatuje.
-Lele, majko. Kada ću da ih ostavim, ne znam.
-Dajte mi jednu kutiju.
Jbt, msm se, opet neki duvan da pušim. Svaku knjigu koju prodam ja kupim cigare.
De si netačna? -pitam se Koja je dijagnoza Stojković.
Dva stana u tom famoznom BG na vodi si popušila.
Možda mi ,,Oco” pokloni, sanjam. Mnogo je,,težak” sada.
Ja ću njemu da poklonim brod i knjigu.
Krenem po hleb.
Pošto leba danas?
-De si bre ti Dubaji, nema te.
Ma, imala sam udes.
Lele, kaže. Da li si dobro, dušo? -gleda me majčinski.
Dobro sam, a ruke ko u multiplex.
Nego, daj mi lebac.
120 dinara,i to je poskupelo.
Opaaaa -znači ugasili smo.
A kao oko nas neki zlatni tigrovi trče, voze…de si šuplja Stojković?
Moram kod trenera pod hitno da vidim koji br. majice da nosim. Da makar sa klupe se sklonim i uđem na teren.
Krenem ulicom, ona razvučena, iskopana, ….izbori će..opet ređaju cigle. Samo da završe što pre, ne mogu više patike nove da kupujem, majka me izdržava. Baš sramota. Zarađujem od knjiga i slika, ali za sada, nedovoljno za stan u Bg na vodi.
Bar da plivam u p.m, msm se. Do Akvarijusa mi treba novac za taxi.
Znači, nema Winston.
Onda do prodavnice po kupaći.
Do leta, septembra, izbori će se održati.
Jedni kraj s krajem, drugi u džipovima.
JA ni na roler više ne mogu da stanem od diska. Tri fakulteta, plus slikarstvo. Ugasila si Stojković.. Samo šetnja i taxi do dr.
Za tolko imam.
Sada imamo i kafić, pa tu pukla kanalizacija. Pa haos.
Vezali neko kuče, ni vodu mu ne daju.
Došao u mačkhaos. Jadan. Izbezumio se. A lep. Žuti pas. Predivan i preplašen. Menanžerija samo strelja.
Nego, samo da dočekamo avgust. Promociju romana,, Pomahnitalost i Ataraksija” u tom kafiću, ako ne izginem do tada.
Pre izbora, naravno.
Ja ću po ugledu na skupštinsku elitu da napravim štand i da delim i prodajem slike i knjige.
Nešto sam naučila do sada, kada već ne znam sa tolikim školama zašto sam samo ribica. Dok ,,okoreleštuke i dživdžani”, plaćaju 3 do 5 hiljada eura kod Pijuka za diplomu. Mož budeš šta hoćeš.
I onda te vladajući zaposle. Malo plakatice, malo mama direktor, pa nasleđivanje deteta na funkciju maminu pod uslovom da je kupilo diplomu. Jer nije tele telo da zuči. Eeee, Srbijo, jadna li ti majka.
I rade. Voze. Decu imaju.
Ja ni kučeta. Iglicu samo.
Mene je najviše strah da me te kozmetičarke – kupljeno dipomatašice bodu u kuk.Zato moram u Portugal na lečenje. Zalepila sam.
Samo vidim mog omiljenog lika iz kafane kad mi kaže:
,,Aleksinac. Tri karte za Holivud..
Sada zbog kičme moram u Portugal na lečenje, ili ostado invalid.
Pa, ko kolko može, nek donira. Kada već ,,država” neće. Treba mi ,,samo” 30.000 eura da budem na rehabilitaciji 6 meseci.
Beskrajnoooo, hvala.
Živeo svet i mi u njemu.
