Država. To sam ja

Ministar iz senke

 Udaram amandman na zakon o zdravstvu. Glasam isključivo za sebe

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Twilight zone:

Dom zdravlja, Aleksinac

–  Dobar dan, kada radi dr X? – pitam sestru na šalteru. –  Sutra, pre podne  –  mrzovoljno odgovara plava sestra, matora, uvaljena, čeka penziju. Dosta joj je naroda, mada, tek je počela drugu smenu. –  Potrebni su mi lekovi – kažem ja. Hitno. Da li možete da mi zakažete za sutra? Petak je. – Može kod dr X tek u ponedeljak, utorak. Sutra je sve zauzeto – vršlja po papirima. – Da li možete da me ubacite u raspored za sutra? Hitno su mi potrebni lekovi. Već osećam da molim a nije neka da bih joj se dodvoravala. – Ne mogu da te ubacim u raspored –  brusi ona. – Da li radi neki lekar za hitne slučajeve  – pitam ja. – Radi. U broju deset – odgovara. – Hoće li ona hteti da mi prepiše lekove? – pitam ljubazno. – Idite u broj deset i pitajte ako hoće da vas primi – već nervozno me gleda. Ulazim u broj deset. Plava doktorica.  Red ispred. I još neka cica je ušla. Sačekam da pita, pa da pitam i ja. – Dobar dan, da li možete da mi prepišete terapiju, hitno su mi potrebni lekovi? Moj izabrani lekar radi tek sutra. Prebukiran je i pitanje je hoće li da me primi. – Ne mogu ja da ti pišem terapiju, zabranjeno nam je – kaže plava, razbarušena doktorica. – Aha, pa šta ja da radim sada? – gledam je i čekam reakciju. – Ja mogu da vam prepišem samo ako imate temperaturu, ili tako nešto  –odgovara, pravdajući se. – Ok, hvala vam. Izlazim iz ordinacije. Niko me ne kune što sam ušla da pitam. Potajno, da. Dobro je.  Mada čudno. Imam narukvicu. Protiv uroka. Dolazim na šalter, opet kod sestre. Gleda me i pogledom prebacuje na drugu sestru. – Otišla je – kažem ja. Već osećam trahikardiju, lagano nastupa. Posledica sistema. – Meni su potrebni lekovi, dr Y neće da mi piše terapiju – mrtva ladna, kažem ja. – Dođite sutra u pola osam   – odlučna je sestra. – Ali ako me ne stavite u raspored kod dr X, neće hteti da me primi. Znam kako funkcioniše. – Ja ti kažem da dođeš sutra u  pola osam – ne odustaje.

Ne odustajem ni ja

– Devojče, jel ja treba da se upucam u glavu što ti ne razumeš? – već je postala nezgodna. – Ne treba da se upucate – nasmejem se ja. Stamena sam, još. Kažem vam da dr X sutra neće da me primi jer me nema u rasporedu. – Dođi sutra u pola osam – postaje bezobrazna. – Aha, ok. Jel vi radite sutra pre podne? – učtivo pitam. – Ne, ja sam u drugoj smeni. – odgovara plava sestra. Nema mi pomoći. Razmišljam. Naišla sam na plavu sestru, plavu doktoricu za hitne slučajeve koja prima isključivo u onu stvar. Direktno. Šteta što nisam muško, pa da joj podelim par komplimenata i zakon bi automatski prestao da postoji. Po hitnom postupku. Nisam joj rod, niti prijatelj, vidi me drugi put u životu. Inače bi moglo. Izlazim. Do mraka na oči spasila me je šetnja. Poziv da uznemirim majku. Ona umire od smeha. – Šetaj  – odgovara mi. – Šetam, evo baš sam pored napuštene kasarne – besno u liniju razvlačim. Okrenem jedan krug. Mogu i dva. Sankaju se deca. Mogla bih i ja. Što da ne. Pao je sneg da ubije bacile, napokon. – Kakav zakon? Kakva zabrana? Šta je to zakon u Srbiji? Ja sam ZAKON!!!  – monologujem ja.

Evo gledajte

Mogu da budem i predsednik Narodne skupštine Srbije, mada me to stvarno ne zanima. Lupnem onim čekićem o sto, pa da čekića cela država dok se ja ne raspravim. Kao slovo. Da vidim hoću li da budem slovo, malo, pod navodnicima, Ariel, Ćirilica ili San–serif. Da li ću da se pišem kao Ana Stojković, Bračun, Zooncoolion i da razmišljam tako dok se Narodna skupština ne izjasni koje joj se slovo najviše svidja. Ček da udarim amandman na zakon. Ovako iz kreveta. Može mi se. Šta je to zakon u Srbiji? Šta je to naredba? Zašto se žene farbaju u plavo? P.S Ako ne znate šta je zakon izađite na ulicu. Ako ne znate kako se zakon piše, pogledajte na internetu. Ako ne znate zašto se žene farbaju u plavo čitajte STATUS Magazin. Ako ne znate šta rade doktori za hitne slučajeve čitajte dalje.

Šatirana

Namirišu se, dođu u ofis, zamandaju kosu, napuće usne ili ušilje bradu, u zavisnosti od pola i sednu. U skadu sa zakonom. – Pišem ti gentamicin, ali moraš da ga kupiš – odgovara plava doktorica, hitno – slučajno radeća.  Izopštopraksovana. – Ok, nema problema  –  odgovaram ja. Izlazim po ko zna koji put. Lepo obučena, do apoteke, ukontemplirana.  Moram da ga kupim. Aleksinac nema gentamicin. Nema ništa. Ko će da leži na Ozrenu. Brrrrr, jeza me hvata. Zovem majku. Mama, jel imaš? Sramota u ovim godinama, baš, sramota. Pošla sam bez dinara. Možda ih i nemam.Lekari ne pitaju odakle mi novac, niti da li sam zaposlena. Možda sam udata. Hm.. Državne partije mi uporno ne dozvoljavaju da radim za državu, iako imam završen fakultet. Privatnici ne primaju ljude iz Aleksinca. Samozapošljavanje na birou izgleda ovako: – Prekfalifikujte se. Za vas nema posla.

Prekvalifikujem se u kozmetičkog – dizajnera

                                                                                                                                                          NSZZ

– Dobar dan. Redovno javljanje – predajem radnu knjižicu. Na moje dobar dan, administracija posle upisivanja novog datuma reaguje sa bacanjem vam papira ili knjižice. Bez izvolte knjižica. Kulturno su nevaspitane/i. Prodale/i njive da siđu u grad, otvorile noge da sede za stolom. Test opšte kulture za njih je nepoznanica.

Individualni razgovor

– CV vam je predugačak. Skratite ga – nema rešenje gospođa. Sedi i uglavnom vodi individualni razgovor. Ako je raspoložna. U ne snalaženju sa kompjuterima, pojedu vam radni staž. Kažu, nema ga. Pojeo ga komjuter pitam se ja? Svakakva metodologija i logičko rasuđivanje pada u vodu. Samo Habermas  likuje. Da se privatizujem? Čemu služi NSZZ? Ček prvo da primim gentamicin.

Injekcijka soba

– Nemamo ništa. Samo penicilin – kaže sestra. – Što mi nije prepisala penicilin onda? Za bronhitis može i to –   kažem ja. – Pa ne znam, idi pitaj doktora za hitne slučajeve kada primiš injekciju da ti prepiše. – Ok, samo mi dajte injekciju lagano. Ulazim u broj deset. Plava doktorica, zavaljena, bez i jednog pacijenta na čekanju odgovara na moje pitanje o penicilinu. – Ajd, sačekaj me, ako hoćeš da ti prepišem penicilin. –  Doviđenja, hvala vam. Odlazim.

Nisam ja Beketov lik, pa da čekam kao som
Vi ste pluskvamperfekat

Ne čekam ja više ništa. Makar i na Ozrenu udisala vazduh, kao tiha intelektualna gospođica. Ljudi se ne menjaju. Sredina teško prihvata različitost. Komunizam nikada nije nestao. Zakon je ulica. Da čekam u hodniku ili da šetam? Nebezbedna od pasa lutalica, metaka, reketaša na samo par kvadratnih metara koji upalaćuju radni staž i doznake jer imaju automatske puške? Da platim 5000e za radno mesto? Od kako u državnom sektoru nema mesta za školovane. Od kako u privatnom sektoru nema mesta za starosedeoce. Od kako na moje ”Dobar dan” –dobijem dan nekulturan i isfrustriran. Neudostojena ni za Izvolte papir. Da postanem specijalac? Hm. A treba decu da rađam. Dosta mi je obučenih sponzoruša u štiklama. Pornopolitičara. Dosta mi je ušpicanih tipova da me pitaju imam li prsten. Kupljenih diploma. Državno – nesposobnih da mi sole pamet o čekanju. Pa nisam ja Beketov lik,  pa da čekam kao som. Vi ste pluskvamperfekat. Država, to sam ja. Uloženo je u mene mnogo novaca da bih se školovala. I završila bez i jedne veze. BU. Kursevi, plus još par stotina eura. Da bi mi zavaljena administratorka, pridošlica, rekla da skratim CV jer ga pola ne razume. Da idem u New York.? Sa kojim parama? Da postanem disident. Tito na sve strane. Nemam za gentamicin. Nemam! Neću da vam da dam! Ni dinar više! A moram? Čemu služi služba za socijalna pitanja?

Zdravstveno, nasadim te na papir koji imam

– Sa kim živite? Koliko zarađujete? Ko vas izdržava? Koliki vam je prosek primanja? – papir mi se pričinjava. – Ne radim nigde. Izdržavano sam lice. Neću da me izdržavaju više. Nadprosečno sam inteligentna. Nemam za gentamicin. Struju treba da platim. Uostalom, šta tebe briga sa kim ja živim. – Socijalni slučaj sam za sebe – čujem osobu pored sebe.
– Pogledajte papir zalepljen na šalteru. To vam sve treba – ne konstatuje ništa. – Aha, ok. Ček do elektrodistibucije. Misaoni amandman da tresnem ko Tesla iz vedra neba. A gentamicin?

Elektrodistribucijo uvati se u kolo pa igraj

– Ne moram/moram da platim struju. Ne moram da postojim. Što bi? Moram da primim gentamicin. Ja bih da živim –  efektivno se adaptiram dok se krećem. Status mirovanja na slovno – moždanu funkciju da stavim. Jednosmerno se ka Edisonu okrećem. Teslin mi naizmenični izvor fali. U grobu bi se prevrnuli. – Čitam ti ovo, čitam ti ono – retrogradna misao mi kuca. – Šta mi bre više čitate kada znam da ste nepismeni. Kada znam da me kradete i brojite mi nešto negde što nisam potrošila. Pa do sela nisam zalazila od bombardovanja. Tamo niko ne živi. Šta da platim, kome? Taksu na mrtve što postoje? Prelazim u crvenu zonu. Linč me dočekuje u Porche-u. Liza je nestala. Brineta se pretvorila u Bulevar zvezda. Naelektrisana buncam u sopstveni neurotransmiter: – Čemu kome, svoj svome. – Zašto je zato. Mediokritet mi struju kroji. Administracija mi broji. Neko tamo uzme keš a ja pospana u lap – topovski leš da se denem dok mi i ovu struju dok pišem, ne otmu a da vas ne informišem. A pošla sam da primim gentamicin. P.S O Kafko, težak ti je Proces bio, ali u Srbiji bi se samolinčovao.

Ana Stojković