U okviru 59. niškog sajma knjiga održana je promocija romana, ,,Pomahnitalost i ataraksija” autorke Ane Stojković.
Roman je objavila izdavačka kuća ,,Talija” iz Niša početkom marta ove godine, a o knjizi su na promociji govorile filološkinja, lektorka i korektorka romana Tihana Petrović kao i autorka ,,Pomahnitalosti i ataraksije” Ana Stojković.
,,Ovo je već peto izdanje romana ,,Pomahnitalost i ataraksija“ i ovom prilikom želim da objasnimo naslov romana. Pomahnitalost, odnosno, zaumnost, razdraženost, nespokoj. Ataraksija odsustvo od briga, spokoj, mir i etimološki potiče iz starogrčkog. Romanom defiluje troje likova, jedan muški i dva ženska. Ahtamatulus je dirigent, zaljubljenik u knjige, Jelena neodređene vokacije, Anastazija je balerina, slikarka. Odjednom padamo u naraciju. Nema prošlosti. U sadašnjosti smo. Krećemo se kao figure na šahovskoj tabli. Figure su likovi, tabla je Zemlja, polja su stanja koja se smenjuju. Bela. Crna. Realnost ili imaginacija. Ili i jedno i drugo. Vremenska neodređenost, kao i prostorna. Osim na početku romana u kome se na trenutak javlja epizoda da se radi o Beogradu. Roman je delo studentkinje četvrte godine žurnalistike. Na stranicama izbija strast prema različitim vidovima umetnosti, različitom kreativnom izrazu. Muzika, ples, slikanje, čitanje. Sva uskomešanost potrebe za stvaranjem glasno odjekuje napisanim redovima. Čitalac prati Anine korake po nesvesnom, ulazi u imaginarne dimenzije, otvara vrata jedinstvenoj kosmogoniji. Potraga je ključni impuls romana. Potraga za suprotnim principom, za sobom u suprotnom biću, za drugačijim stanjem. Roman se završava, formatski, spajanjem Ahtamatulusa i Anastazije. Dakle, muškim i ženskim principom. Spoj tela, umova i duša jeste umnožavanje božanskog u nama. To novo malo božanstvo će dalje nastaviti potragu i ispitivati granice kojih, zapravo, nema” – rekla je Tihana Petrović.
Ako se usredsredimo na formalno obrazovanje, vredna i svestrana Ana Stojković je novinarka. Diploma žurnalistike na Političkim naukama u Beogradu pružila joj je priliku da izgradi novinarsku karijeru na nekolikim televizijama, ali i da piše za različite magazine. Od 2014. godine uređuje portal Zooncoolion koji se bavi kulturom, umetnošću, putovanjima i istorijom.
Međutim, nismo za badava Anu nazvali svestranom i vrednom. Pored toga što se bavi novinarstvom, Ana je i slikarka. To ju je dovelo do članstva u Udruženju likovnih umetnika Aleksinca (ULUA) i nekoliko značajnih izložbi, od kojih sama izdvaja: virtuelnu izložbu u Londonu koju je organizovala art galerija Virtual Artists. Ponosna je i na Prolećni i Jesenji likovni salon u Aleksincu, gde je više puta imala prilike da izlaže. Njeno umetničko oko uspeva i da uhvati zanimljive kadrove, od kojih nastaju zanimljive fotografije. S ponosom ističe da su njene fotke objavili časopisi Vog i Nacionalna geografija.
Ipak, poseban razlog zašto ovog puta pišemo baš o Ani krije se u objavljivanju njenog kratkog romana prvenca koji nosi naziv Pomahnitalost i ataraksija, a izašao je u martu ove godine. Delo je objavila izdavačka kuća Talija iz Niša, a predgovor je napisala Tihana Petrović. Upravo autorka predgovora ovo delo žanrovski određuje kao pripovetku, zato što je manjeg obima i poseduje jedinstvo vremena i zbivanja. Namerno ne kažem radnje, jer se u ovoj knjizi malo šta događa, barem u konvencionalnom shvatanju pojma radnje, ali junaci, na metafizičkom nivou, doživljavaju jedno od najlepših iskustava.
Elem, krenimo od početka. Već na prvim stranicama upoznajemo Ahtamatulusa, dirigenta, koji pati za Jelenom. U njemu je prisutan različit spektar osećanja – patnja, usamljenost, mržnja, želja za osvetom, nesigurnost – pogotovo u momentu kada se susreo sa njom posle dužeg vremena, a ujedno i poslednji put. Međutim, on isto tako oseća i ljubav i veliku seksualnu privlačnost.
,,Bio je umoran od postojanja i sopstvene neumoljivosti da iscrpljuje telo do maksimuma. U prstima je osećao blago treperenje. Glavu je odavno izgubio, negde, u bespućima igranja i neumornog sanjarenja”
Pomahnitalost i ataraksija, Ana Stojković
Sajam knjiga, Niš
Ana Stojković
U trenutku kada se Ahtamatulus oslobađa Jeleninih laži, njene prevrtljivosti, ali i sopstvene privrženosti prema njoj, pojavljuje se Anastazija. Ona je vila, pričina, pojava; manifestuje se samo u snu. I tu priča počinje da levitira između sna i jave i dobija potpuno metafizičku dimenziju. Sve se dešava u snoviđenju, mašti, u izmaglici sećanja i slutnje o budućem. Ipak, Ahtamatulus i Anastazija spajaju se u jedno.
„Jer, napokon, Anastazija je bila samo senka u njegovim mislima koja ga je stalno pratila, mada nije nikada do kraja posumnjao u njeno realno postojanje”
Pomahnitalost i ataraksija, Ana Stojković
I tu dolazimo do objašnjenja naslova pripovetke. Pomahnitalost je reč koja najbolje opisuje Ahtamatulusove misli i osećanja, dok je ataraksija starogrčki filozofski pojam koji se odnosi na neuznemirenost i spokoj. Ahtamatulosova pomahnitalost pronalazi Anastazijinu ataraksiju i to se može smatrati ključem dela, ali, ne bojte se, na taj način vam ne odajem kraj, jer kraja i nema. Takođe, čitanje ove pripovetke se ne svodi na otkrivanje kraja, već na doživljavanje i proživljavanje naboja osećanja koje knjiga sa sobom nosi. Upravo taj naboj osećanja Ana Stojković uspeva da prenese izuzetno ekspresivnim stilom koji jedini može da opiše metafizičko.
foto: Nevena Stajković
O tome da je autorka utkala deliće svoje duše u ovo delo govori i činjenica da se na pojedinim stranicama knjige nalaze i njene slike, ulja na platnu koja ilustruju priču o Ahtamatulusu i Anastaziji, odnosno o pomahnitalosti i ataraksiji. Knjigu možete nabaviti preko sajta izdavačke kuće Talija.
Promocija romana ,,Pomahnitalost i ataraksija” autorke Ane Stojković održana je 21. oktobra sa početkom od 19h u prostorijama Karitasa u Aleksincu.
Ovo intermedijalno književno delo objavila je izdavačka kuća ,,Talija” iz Niša početkom marta ove godine.
Promociju knjige pratile su i autorkine nadrealne slike kojima je ilustrovala roman, te je publika pored književne večeri mogla da uživa i u slikarskim radovima Ane Stojković..
,,Roman ,,Pomahnitalost i Ataraksija“ napisan je pre skoro dve decenije i s obzirom da je počeo da se prodaje pre promocije mnogi čitaoci su me pitali šta je to ataraksija. Želela bih da objasnim da je naslov romana filozofsko nadahnuće studenta četvrte godine žurnalistike u Beogradu. Dok sam studirala bila sam opčinjena svakakvim pojmovima iz filozofije te odatle i pojam ataraksije koja zapravo predstavlja odsutvo od svih briga, nevolja. Dakle, predstavlja stanje potpunog spokoja i kao takav pojam predstavlja filozofski ideal.
Ovaj pojam uvod Piron u filozofiju najverovatnije pod uticajem budizma.
Naslov predstavlja dva suprotna osećanja a njihova sinteza upravo bi dovela dva glavna lika u stanje potpune harmonije i unutrašnjeg spokoja čija unutrašnja stanja su i te kako praćena različitim spektrom osećanja.
U knjizi postoje tri lika od čega su Ahtamatulus i Anastazija glavni protagonisti.
Na početku knjige upoznajemo Ahtamatulusa, dirigenta, koji pati za Jelenom koja je sušta suprotnost Anastaziji. Jelena je putena dok je Anastazija vila, pričina i predstavlja jedno potpuno duhovno biće.
Ovaj roman nadrealne naracije objašnjava unutrašnja stanja i psihološka previranja oba junaka.
Ova dva glavna lika koja su oslobođena kroz roman racionalnosti žive u svojim imaginarnim svetovima i kroz nezmerno traženje, a u susretu sa drugim ljudima, možda se samo naslućuju.
,,Kontinuitet traženja duše nalik sopstvenoj okosnica je ove pripovetke. Potreba da nesebično predamo sebe kada smo shvatili da postoji drugi deo duše, odraz u ogledalu prikazan kroz suprotan princip” napisala je Tihana Petrović u predgovoru.
Time bih i obasnila radnju ovog romana koji je satkan od nadrelanih niti naracije, koje sam zamišljala kao prozno -poetično delo.
Knjiga je u biti psihološki roman koji kroz lik glavnog junaka predstavlja sublimaciju kolektivno nesvesnih sadržaja njegovog uma čiju analizu je dao Jung u svojoj psihoanalizi.
Prema Jungu naša svest sastavljena je od svesnih i nesvesnih sadržaja a termin arhetip kakav je u današnjoj upotrebi Jung je primenio još 1919. godine u potrazi za arhetipom. Ahtamatulusova razmišljanja u knjizi baš kao da predstavljaju upravo taj termin, jer su kroz knjigu prikazani najdublji, najzagastiji i najmračniji prostori njegove psihe.
Ana Stojković
U njemu kao da je pothranjeno duhovno iskustvo hiljade generacija, božanskog deteta, roditelja, arhetip duha.
Kroz Ahtamatulusa predstavljeni su nevidljivi koreni svesti u svojoj bipolarnoj strukturi i nose i svetlu i tamnu prirodu njegove duše.
Ahtamatulus je nabijen emocijama.
Recimo Jung da bi objasnio nagon duha i položaj arhetipa u tom odnosu pozvao je u pomoć boje. Ako se nagon označava crvenom, a duh plavom bojom onda arhetipu odgovara ljubičasta boja te je ova knjiga ilustrovana i mojim nadrelanim slikama koje prate radnju romana a na njima i dominira plava boja koja bar u Jungovoj psihoanalizi predstavlja duh.
Delo je eklektika arhetipova oba junaka, dakle kolektivno- nesvesnih sadržaja utkanih u njihov misoni proces. Ono što kroz roman doživljava glavni lik sigurno se desilo svakome od nas i zato će vas njegovo duševno stanje dok čitate roman možda i boleti. On oseća bes, ljutnju, ljubomoru, rastrzanost, melanholiju dok se na drugim stranicama nalazi Anastazija koja je potpuno nestvarna u svom delovanju ali je njihov susret predosređen kao epohalan.
Tihana Petrović i Ana Stojković
Oni bi mogli biti Adam i Eva a Jelana Lilit.
Međutim, ja sam ih zamišljala kao mitološka bića poput Astreja i njegove žene Eoje jer Anastazija kroz roman ima mogućnost upravljanja vetrovima, a Ahtamatulus kontemplira nad nebom i zvezdama i mogao bi se uporediti sa Astrejem, grčkim božanstvom zvezda i planeta. Oni zapravo imaju jedan cilj koji se naslućuje kroz kraj romana a to je stvaranje novog božanstva koje će imati namensku svrhu božanske svesti. Svesti sačinjen od plemenitosti i dobrote. ” -Ana Stojković
Roman ,,Pomahnitalost i Ataraksija” izašao je iz štampe početkom marta ove godine u izdanju izdavačke kuće ,,Talija” iz Niša. Autor romana sam ja:).
Nikada sebi nisam pisala promociju, obično sam to radila drugim ljudima. Desilo se da je već nakon prvog tiraža knjiga planula, te sam štampala još dva tiraža od po 50 primeraka pre prve promocije romana, a prvu promociju sam imala u Tehničkoj školi ,,Prota Stevan Dimitrijević” u Aleksincu na Svetski dan knjige i autorskih prava.
Na poziv Maje Nešić, profesorke istorije u toj školi, promocija je održana u prostorijama njihove bibilioteke, a mladi, znatiželjni srednjoškolci pomno su pratili tok moje priče.
Bilo je svakakvih pitanja, nakon čitanja delova romana, od toga da li se Anastasija i Ahtamatulus napokon sastaju, reč je o glavnim likovima u knjizi, do promišljanja i dijaloga o tome da li su oni predodređeni jedno za drugo i da li ih epohalni susret čini razdvojenim iz određenog razloga.
Roman ,,Pomahnitalost i Atarksija” nastao je davne 2006. godine u Beogradu, dok sam bila na studijama žurnalistike u Beogradu.
Naslov knjige bio je inspirisan Pironovim idealom u grčkoj filozofiji, tj. Ataraksijom, koja je pojam za potpunu oslobođenost od briga i predstavlja spokoj duše, kome je Piron težio u svojim filozofskim raspravama.
Naslov je zapravo i suština romana koji čini sublimaciju ova dva osećanja, ili mešanja dve energije glavnih likova koji bi doveo upravo do toga da se njihove energije spoje i dosegnu harmoniju njihovih bića. Kako je uznemirenom Ahtamatulusu potrebna Anastazija, tako je je i njoj potreban Ahtamatulus u njenom ne tako vremenskom određenju i svrsi kroz roman.
Glavni likovi zamišljeni su na osnovu grčkih mitoloških bića, Astreja i njegove žene Eje, koji imaju jedan cilj. Da naprave potomka vetrova ili novo božanstvo koje će imati namesku svrhu božanske svesti. Dakle, svesti sačinjene od mira, blaženstva i dobrote. Jer, Anstazija je biće koje upravlja vetrovima, a Ahtamatulus je zamišljen kao Astrej koji pored dirigovanja, kontemplira nad nebom i zvezdama i potpuno je obuzet knjigama.
Oni plešu kroz roman kao vetar i vazduh.
Roman nema tipičnu radnju, osim one univerzalne koja podrazumeva traženje dva slična bića koja će se dopunjavati, inspirisati i bivati zajedno, do njihovog suštinskog spajanja u jedno.
Ovo je postmodernistički roman, roman toka svesti, nadrelane naracije, koji sam u svojoj glavi zamišljala kao prozno – poetično delo, ne znajući da će ikad ugledati svetlost dana, a još manje da ću u međuvremenu početi i da se ozbiljno bavim slikanjem te roman prate i moje ilustracije.
Tihana Petrović, kojoj dugujem ogromnu zahvalnost jer je uradila korekturu i lekturu romana, napisala je i osvrt za roman koji Vam prenosim kako bih Vas još malo zaintrigirala:
,,Animus i anima, spokoj i nemir, vatra i voda, plač i smeh. Celo ima dva pola. Pušteno u mirni vrtlog nebeskog. U visoke galaksije uma i tela. U guste pejzaže nesaznajnog prostora.
Ana Stojković u svojoj pripoveci Pomahnitalost i ataraksija sve vreme pleše kroz predele koji su opskurni, ali i svetli, ukoliko se dovoljno prepustite toku njenih misli. Da li je princip muškog, odnosno spokoja jači, trezveniji od ženskog principa ili se površinski tako nazire? Čiji je tremor srca snažniji?
Dovoljno je da poželite da ste i sa Ahtamatulusom i sa Anastazijom u prostoru da biste osetili delić spisateljkine mašte koja neprestano snažno vibrira. Baš kao i zvuk dirki Anastazijinih prstiju i Ahtamatulusovog uspinjanje kroz partiture.
Kontinuitet traženja duše nalik sopstvenoj okosnica je ove pripovetke. Potreba da nesebično predamo sebe kada smo shvatili da postoji drugi deo duše, odraz u ogledalu prikazan kroz suprotan princip.
Strah od vulkana emocija je prisutan i kod Ahtamatulusa i kod Anastazije. Nose se s njim i u svanućima i u smirajima dana. Damari im teško biju krvotokom. Hoće li sva njihova nadanja, stremljenja, nadahnuća i poniranja ostati neutažena i neplodna ili u svakom tom skupu ima svetlih atoma koji će prevladati i osvetliti put kojim će ići u susret jedan drugom.
Ako ste željni da popodnevna svetlost pred svršetak dana jače zasvetli otisnite se na talase misli koje Ana Stojković kao četkicom premazuje na stranicama Pomahnitalosti i Ataraksije. Pružite sebi uvid u priču koja sliči baletu čiju koreografiju sami stvarate. Umešnost spisateljkina vidi se u tome što ćete nakon
pročitane priče izaći kao da ste zapravo bili na moru, gledali balet ili slušali muziku koja Vam je umila lice i osvežila ostatak dana.”
Prikaz mog romana koji je napisala Nevena Stajković, urednica Magazina ,,KUŠ” iz Beograda, možete naći putem sledećeg linka:
Kupovinu mog romana možete izvršiti putem linka izdavačke kuće ,,Talija” iz Niša, ili se možete obratiti direktno meni na email ana.t.stojkovic@gmail.com.
Ako se za trenutak stavim u vremensku mašinu i pokušam da budem Tesla, reći ću vam da plan koji sprovodite nad mojom urnom je besmislen. Već sam u hramu svome. Ne kopajte više zemlju jer od pepela nećete dobiti ništa. Od prazne kutije još praznija kutija. U misao mi ne dirajte. Ali, ako hoćete, sa namerom da smirite odnos planeta u Sunčevom sistemu, obratite se Saturnu. Ne dirajte mene, u sistemu sam odavno. Svuda oko vas. Cirkulišem. Ljudskoj vrsti, neosveštanoj za 21. vek u kojem se nalazi, primitivno vođenom Tanatosom umesto razuma, ja nisam kriv. Trudim se da počivam i odozgo vas nadgledam. Mogu grom da bacim, kao Ares ako je potrebno, ali samo da bi se zemlja napojila. Toliko sam čovek. A vi, sa svim znanjem koje ste stekli i nemogućnošću da ga sublimirate u sebi, zamislite se nad sobom, dobro. Od dva minusa plus zagonetka. Zašto me premeštate? Svetog Savu i mene da sastavite. Dobro.
Naučnik i Sveštenik
– Kuc kuc – udara grmljavina po vratima Hrama.
– Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira? – pita glas iza vrata.
– Nepoznata sila – odgovara grmljavina.
– Šta vam treba? – pita glas.
– Svetlosti nam duša hoće, umorne su naše noge… – zapomaže sila.
– Trebate jednu sijalicu? – šaljivo će glas.
Grmljavina postaje sve jača i jača. Kiša ispred hrama, sastavlja se nebo sa zemljom. Postaje već tama.
– Otvorte nam teška vrata – mukuje sila i recituje. U množini:
“Prezreli smo carke dvore, carsku krunu i porfiru i sad evo svetlost tražimo u skromnome manastiru.”
Modifikovali Vojislava Ilića, svim silama pokušavaju da uđu u Hram. Nikola Tesla i Sveti Sava gledaju sve to odozgo, dok jedan piše a drugi briše.
– Misliš li da znaju celu pesmu? – pita Sava.
– Vidim množina je u pitanju, rekao bih da im je frka – odgovara Tesla.
– Šta da radimo sa njima? – zabrinuto će Sava.
– Više se pitam šta oni sa našom distancom rade? Pametno li je to? – zamišljeno će Tesla. Ne vadi sijalicu iz ruke.
– Hajde daj neku ideju, umoran sam više – blago će Sava.
– Trenutno je taknuto – maknuto, misliš li da treba da pravdamo vreme? – Tesla će.
– Ne mislim ja više ništa. Igraju sa tvojom figurom sada, a ja mu dođem kao tabla i celo moje dvorište – kaže Sava. Imali su vremena koliko hoće. Ni recitaciju ne znaju napamet. A kamoli pristojno vreme. Ulaze samo kada im treba opravdanje. Ili da se sklone od kiše. Preuzmi ti, ja ne mogu više – uzjogunjeno će Sava.
Otvaraju se vrata Hrama. Nepoznata sila od grmljavine postade mače kada im se na vratima privideo Tesla a ne Sava. Uplaši se maca od svetlosti koju je tražila te ne zna gde će. Pokušava da se seti recitacije no svetlo je bilo toliko jako te rešiše da sačeka još malo. Kiša je stala, grmljavina stišala, zora je svanula, izbori prošli. Tesla i Sveti Sava čekaju da vide šta će. Nepoznata sila. Eh, nepoznata sila. Još koji krug do saznanja. Osmi level ako prođe. Danteovog pakla.
A sad da se uzemljim
Izašla sam iz vremenske mašne. Nisam više Tesla. Olovka, lampa, papir i ja. Display blinka i pita zašto svako ne bi počivao tamo gde jeste? Aman i za grobove svetaca postoji razdaljina. Kada bi ljudi pokušali da naprave distancu u vremenu početka novog hladnog rata, a ne da se bave premeštanjem urni u Hram, shvatili bi osnove fizike. Poslala bi ih na časove upoznavanje sa poreklom svetaca i genija koji su svoj Eros i Tanatos sublimirali u jedno. Svako na svoj izabrani način. Da izrecituju nešto o Tesli i Svetom Savi, makar se upute, bez bežanja sa navedenih časova osnova pisanja i fizike. Jer, energija kojom Tesla upravlja moćnija je od ljudskog razuma. A svetosavska slava inspiracija i nadahnuće. Imam utisak da razmišlja, Tesla o vrsti koja je počela da gazi sve moguće norme. Prirodnoga. Uznemirite li je, okrenuće se protiv vas.
Poštujte je i biće blagonaklona
Šta je to ljudska vrsta? Neispitane subatomske čestice za sebe. Džaba im sastavljanje u kvark ako nisu ukapirale da je svakoj od njih potrebna regenereacija i akumulacija. Mogućnost da se prilagodi drugom kvarku. Ne bandoglavi, suvoparno i prozaično prilazi stvari. Ako ne razume da je vreme, iako izmišljena kategorija, potrebno da se supre i ne donosi nagle odluke. Ne sudara bez potrebe. Ne upušta u vatru, a da nije spremna. Kome gromovi i vatra više trebaju? A ljudi bi ih hteli. Onog trenutka kada prevaziđu sve moguće granice prirodnog strpljenja biće kasno jer nas univerzum sa svih strana upozorava. Od klimatskih do asteroidnih promena. Buni se priroda, ali je niko ne sluša. Možda je vreme da naše žive mozgove ne rasipamo svuda po svetu već sakupimo na jedno mesto. I čujemo mišljenje. Ne proganjamo pa prisvajamo. Ako je moguće. No, s obzirom na mentalitet našeg naroda i neiskorenjivi kompleksaški entuzijazam – Uspeh se ne prašta i da ti crkne krava jer je moja kuća veća od tvoje, pitanje je. A ja se pitam zašto recimo Nikola Tesla kao i svi ostali sveci ne bi imao kriptu u svom Hramu? Onakvu kakva mu dolikuje.
Nedavno se u razgovoru proglasih za Grofa. Budi Grofovija, rekoh sebi. Što da ne. Ona će biti, Kontesa. Nije mi do titule, no što imam predispozicije. Naravno da nije Dracula Coppola-in u pitanju, mada me taj film oduvek fascinirao umećem odevanja glavnog nam karaktera. Diskretan, šaramantan, nosi naočare kada se pojavljuje po danu, ne bi li mu sunce izlizalo ranu. Oldman. I tako se denuh u poetiku kada Gary-ev kostim dozivam a kompozicija je trebala da ide u drugom pravcu. Proznom. Poetika me uvek dira kada pisar (Grof) počne da svira. Elem, vidim na Universe Space-u prvo da je otišao Paco de Lucia. Pripade mi teško. Htela sam na svadbi to da mi svira, mada i Coldplay ne bili loši. Dosta je, udarih po tastauri, ovo komično mora da bude. Moraću da nađem izbor za neke druge, numere. Kad ono, Chris Martin izdao novi singl. Odmah počeh da pišem o dugo ne sročenom tekstu, u sebi.
Kris opet zavija
Kao pravi vuk. Ako niste znali, čovek ima neopisive vokalne raspone mogućnosti, kako reče Rambo da ga modifikujem, od baritona do falseta. Oponašanje životinja mu svakako leži. Čekala sam momenat kada će da se vrati u prvobitnu formu akustike mu, jer, kada je počeo karijeru zakucao me je za televizor. Bilo je to davne, neke dvehiljadite dok sam studirala. Sećam se tog momenta. Spremanje ispita i zvonjava telefona bila je automatski obustavljena. Našla sam novi, omiljeni bend. Kišoviti, tako bi ih opisala. Dugo sam, moram priznati, virtuelno bila zaljubljena u njega. Ili, muziku koju bend stvara. Imala sam viziju da odem na koncert i…ko bi ga znao šta bi se tamo desilo. Pala bih u mol na prvu klavirsku intonaciju. Nikako da dođu u Srbiju, ili sam ja taj momenat, prespavala. Mrzi me da tražim na internetu. Prestala sam da ih slušam i kivna bila jer su euforično postali srećni. Čak sam pogrešno tumačila spotove kada razdraganost u njemu biva. Razumem ga. Postao je ćale. I ja kada sam srećna, uživam u tome. Cela. Skakućem kao kada Kris konstantno kišu doziva.
Midnight
Naziv novog singla Coldplay-a. Dragiša Drakula, odmah asocijacija. Da li je moguće da mi je ta pesma prošla kroz glavu, dok sam htela da počnem zvonjavu. Nekadašnji hit Borisa Bizetića. Umirem od smeha. A htela sam o mističnom spotu dragog mi Martina, u šumi na obroncima svetlosnog New Yorka. Da li ću o Kopoli, novom singlu Coldplay-a ili o Drakuli? Buahaha, pojavio se Toza. Umesto drekavca. U Aleksincu. Naježila sam se sva. Drhtim od straha.
Vukovi
U ponoć, u šumi kraj Aleksinca, pojavilo se jato slepih miševa. Provereno tačno, preleteli su iznad mene i Slepog Miša. Ubrzo nakon toga, Chris Martin, 25. februara sadašnje godine, izdaje novi singl. Kingdom under fire, tako bih nazvala budući mu šesti album. Mada mi je vidovidost za sada otkazala. Čim je šesti, ne može biti a da nije vuk. Ili mu se 2013-ta objavljuje sada. Sa svim elementima kraja sveta. Ne bih mu ime pominjala, kao kada čitate Harry Potter-a te vas spisateljica nikako ne zagovara, da imenujete bilo šta. A prisutno je. Među svima. Saga je počela. Real combat među vukovima. Buahaha, Rambo mi se pričinjava.
A šta je sa mačkama
Grofica i Kontesa. Dve višejezične mačke, odlučile su da ne prisustvuju političom događaju Vukova u centru grada, te su osmislile način da se uzdignu šetnjom i mišlju o titulama. Oblačne žene, u ovom vremenu februarskog proleća, rekla bih ja. Spisateljice Zooncoolion-a. Uveliko iščekujem prvi tekst o mini ženama. Nije mi sada bila namera da otkrivam bilo šta, ali Grofica u meni ne bi postojala kada Kontesu ne bi imala. Flamingo bih slušala, no tu ganutost zbog odlaska Lucijinog svetla sa ovog sveta, nadjačao je talas Krisovog bola. Nadam se da će mu 2014-ta biti eksplozija plave svetlosti u očima i objavljivanje nade da Ne sklapa Pakt sa vukovima.
P.S Dioptrija mi je noćom promenljiva te sam možda pogrešila sinhronizaciju naziva iz Oldman/Lucia u prevodu na srpski. Kontesa će me ispraviti sutra:)Po danu.
Grofica Ana Stojković
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Udaram amandman na zakon o zdravstvu. Glasam isključivo za sebe
Twilight zone:
Dom zdravlja, Aleksinac
– Dobar dan, kada radi dr X? – pitam sestru na šalteru. – Sutra, pre podne – mrzovoljno odgovara plava sestra, matora, uvaljena, čeka penziju. Dosta joj je naroda, mada, tek je počela drugu smenu. – Potrebni su mi lekovi – kažem ja. Hitno. Da li možete da mi zakažete za sutra? Petak je. – Može kod dr X tek u ponedeljak, utorak. Sutra je sve zauzeto – vršlja po papirima. – Da li možete da me ubacite u raspored za sutra? Hitno su mi potrebni lekovi. Već osećam da molim a nije neka da bih joj se dodvoravala. – Ne mogu da te ubacim u raspored – brusi ona. – Da li radi neki lekar za hitne slučajeve – pitam ja. – Radi. U broju deset – odgovara. – Hoće li ona hteti da mi prepiše lekove? – pitam ljubazno. – Idite u broj deset i pitajte ako hoće da vas primi – već nervozno me gleda. Ulazim u broj deset. Plava doktorica. Red ispred. I još neka cica je ušla. Sačekam da pita, pa da pitam i ja. – Dobar dan, da li možete da mi prepišete terapiju, hitno su mi potrebni lekovi? Moj izabrani lekar radi tek sutra. Prebukiran je i pitanje je hoće li da me primi. – Ne mogu ja da ti pišem terapiju, zabranjeno nam je – kaže plava, razbarušena doktorica. – Aha, pa šta ja da radim sada? – gledam je i čekam reakciju. – Ja mogu da vam prepišem samo ako imate temperaturu, ili tako nešto –odgovara, pravdajući se. – Ok, hvala vam. Izlazim iz ordinacije. Niko me ne kune što sam ušla da pitam. Potajno, da. Dobro je. Mada čudno. Imam narukvicu. Protiv uroka. Dolazim na šalter, opet kod sestre. Gleda me i pogledom prebacuje na drugu sestru. – Otišla je – kažem ja. Već osećam trahikardiju, lagano nastupa. Posledica sistema. – Meni su potrebni lekovi, dr Y neće da mi piše terapiju – mrtva ladna, kažem ja. – Dođite sutra u pola osam – odlučna je sestra. – Ali ako me ne stavite u raspored kod dr X, neće hteti da me primi. Znam kako funkcioniše. – Ja ti kažem da dođeš sutra u pola osam – ne odustaje.
Ne odustajem ni ja
– Devojče, jel ja treba da se upucam u glavu što ti ne razumeš? – već je postala nezgodna. – Ne treba da se upucate – nasmejem se ja. Stamena sam, još. Kažem vam da dr X sutra neće da me primi jer me nema u rasporedu. – Dođi sutra u pola osam – postaje bezobrazna. – Aha, ok. Jel vi radite sutra pre podne? – učtivo pitam. – Ne, ja sam u drugoj smeni. – odgovara plava sestra. Nema mi pomoći. Razmišljam. Naišla sam na plavu sestru, plavu doktoricu za hitne slučajeve koja prima isključivo u onu stvar. Direktno. Šteta što nisam muško, pa da joj podelim par komplimenata i zakon bi automatski prestao da postoji. Po hitnom postupku. Nisam joj rod, niti prijatelj, vidi me drugi put u životu. Inače bi moglo. Izlazim. Do mraka na oči spasila me je šetnja. Poziv da uznemirim majku. Ona umire od smeha. – Šetaj – odgovara mi. – Šetam, evo baš sam pored napuštene kasarne – besno u liniju razvlačim. Okrenem jedan krug. Mogu i dva. Sankaju se deca. Mogla bih i ja. Što da ne. Pao je sneg da ubije bacile, napokon. – Kakav zakon? Kakva zabrana? Šta je to zakon u Srbiji? Ja sam ZAKON!!! – monologujem ja.
Evo gledajte
Mogu da budem i predsednik Narodne skupštine Srbije, mada me to stvarno ne zanima. Lupnem onim čekićem o sto, pa da čekića cela država dok se ja ne raspravim. Kao slovo. Da vidim hoću li da budem slovo, malo, pod navodnicima, Ariel, Ćirilica ili San–serif. Da li ću da se pišem kao Ana Stojković, Bračun, Zooncoolion i da razmišljam tako dok se Narodna skupština ne izjasni koje joj se slovo najviše svidja. Ček da udarim amandman na zakon. Ovako iz kreveta. Može mi se. Šta je to zakon u Srbiji? Šta je to naredba? Zašto se žene farbaju u plavo? P.S Ako ne znate šta je zakon izađite na ulicu. Ako ne znate kako se zakon piše, pogledajte na internetu. Ako ne znate zašto se žene farbaju u plavo čitajte STATUS Magazin. Ako ne znate šta rade doktori za hitne slučajeve čitajte dalje.
Šatirana
Namirišu se, dođu u ofis, zamandaju kosu, napuće usne ili ušilje bradu, u zavisnosti od pola i sednu. U skadu sa zakonom. – Pišem ti gentamicin, ali moraš da ga kupiš – odgovara plava doktorica, hitno – slučajno radeća. Izopštopraksovana. – Ok, nema problema – odgovaram ja. Izlazim po ko zna koji put. Lepo obučena, do apoteke, ukontemplirana. Moram da ga kupim. Aleksinac nema gentamicin. Nema ništa. Ko će da leži na Ozrenu. Brrrrr, jeza me hvata. Zovem majku. Mama, jel imaš? Sramota u ovim godinama, baš, sramota. Pošla sam bez dinara. Možda ih i nemam.Lekari ne pitaju odakle mi novac, niti da li sam zaposlena. Možda sam udata. Hm.. Državne partije mi uporno ne dozvoljavaju da radim za državu, iako imam završen fakultet. Privatnici ne primaju ljude iz Aleksinca. Samozapošljavanje na birou izgleda ovako: – Prekfalifikujte se. Za vas nema posla.
Prekvalifikujem se u kozmetičkog – dizajnera
NSZZ
– Dobar dan. Redovno javljanje – predajem radnu knjižicu. Na moje dobar dan, administracija posle upisivanja novog datuma reaguje sa bacanjem vam papira ili knjižice. Bez izvolte knjižica. Kulturno su nevaspitane/i. Prodale/i njive da siđu u grad, otvorile noge da sede za stolom. Test opšte kulture za njih je nepoznanica.
Individualni razgovor
– CV vam je predugačak. Skratite ga –nema rešenje gospođa. Sedi i uglavnom vodi individualni razgovor. Ako je raspoložna. U ne snalaženju sa kompjuterima, pojedu vam radni staž. Kažu, nema ga. Pojeo ga komjuter pitam se ja? Svakakva metodologija i logičko rasuđivanje pada u vodu. Samo Habermas likuje. Da se privatizujem? Čemu služi NSZZ? Ček prvo da primim gentamicin.
Injekcijka soba
– Nemamo ništa. Samo penicilin – kaže sestra. – Što mi nije prepisala penicilin onda? Za bronhitis može i to – kažem ja. – Pa ne znam, idi pitaj doktora za hitne slučajeve kada primiš injekciju da ti prepiše. – Ok, samo mi dajte injekciju lagano. Ulazim u broj deset. Plava doktorica, zavaljena, bez i jednog pacijenta na čekanju odgovara na moje pitanje o penicilinu. – Ajd, sačekaj me, ako hoćeš da ti prepišem penicilin. – Doviđenja, hvala vam. Odlazim.
Nisam ja Beketov lik, pa da čekam kao som
Vi ste pluskvamperfekat
Ne čekam ja više ništa. Makar i na Ozrenu udisala vazduh, kao tiha intelektualna gospođica. Ljudi se ne menjaju. Sredina teško prihvata različitost. Komunizam nikada nije nestao. Zakon je ulica. Da čekam u hodniku ili da šetam? Nebezbedna od pasa lutalica, metaka, reketaša na samo par kvadratnih metara koji upalaćuju radni staž i doznake jer imaju automatske puške? Da platim 5000e za radno mesto? Od kako u državnom sektoru nema mesta za školovane. Od kako u privatnom sektoru nema mesta za starosedeoce. Od kako na moje ”Dobar dan” –dobijem dan nekulturan i isfrustriran. Neudostojena ni za Izvolte papir. Da postanem specijalac? Hm. A treba decu da rađam. Dosta mi je obučenih sponzoruša u štiklama. Pornopolitičara. Dosta mi je ušpicanih tipova da me pitaju imam li prsten. Kupljenih diploma. Državno – nesposobnih da mi sole pamet o čekanju. Pa nisam ja Beketov lik, pa da čekam kao som. Vi ste pluskvamperfekat. Država, to sam ja. Uloženo je u mene mnogo novaca da bih se školovala. I završila bez i jedne veze. BU. Kursevi, plus još par stotina eura. Da bi mi zavaljena administratorka, pridošlica, rekla da skratim CV jer ga pola ne razume. Da idem u New York.? Sa kojim parama? Da postanem disident. Tito na sve strane. Nemam za gentamicin. Nemam! Neću da vam da dam! Ni dinar više! A moram? Čemu služi služba za socijalna pitanja?
Zdravstveno, nasadim te na papir koji imam
– Sa kim živite? Koliko zarađujete? Ko vas izdržava? Koliki vam je prosek primanja? – papir mi se pričinjava. – Ne radim nigde. Izdržavano sam lice. Neću da me izdržavaju više. Nadprosečno sam inteligentna. Nemam za gentamicin. Struju treba da platim. Uostalom, šta tebe briga sa kim ja živim. – Socijalni slučaj sam za sebe – čujem osobu pored sebe.
– Pogledajte papir zalepljen na šalteru. To vam sve treba – ne konstatuje ništa. – Aha, ok. Ček do elektrodistibucije. Misaoni amandman da tresnem ko Tesla iz vedra neba. A gentamicin?
Elektrodistribucijo uvati se u kolo pa igraj
– Ne moram/moram da platim struju. Ne moram da postojim. Što bi? Moram da primim gentamicin. Ja bih da živim – efektivno se adaptiram dok se krećem. Status mirovanja na slovno – moždanu funkciju da stavim. Jednosmerno se ka Edisonu okrećem. Teslin mi naizmenični izvor fali. U grobu bi se prevrnuli. – Čitam ti ovo, čitam ti ono – retrogradna misao mi kuca. – Šta mi bre više čitate kada znam da ste nepismeni. Kada znam da me kradete i brojite mi nešto negde što nisam potrošila. Pa do sela nisam zalazila od bombardovanja. Tamo niko ne živi. Šta da platim, kome? Taksu na mrtve što postoje? Prelazim u crvenu zonu. Linč me dočekuje u Porche-u. Liza je nestala. Brineta se pretvorila u Bulevar zvezda. Naelektrisana buncam u sopstveni neurotransmiter: – Čemu kome, svoj svome. – Zašto je zato. Mediokritet mi struju kroji. Administracija mi broji. Neko tamo uzme keš a ja pospana u lap – topovski leš da se denem dok mi i ovu struju dok pišem, ne otmu a da vas ne informišem. A pošla sam da primim gentamicin. P.S O Kafko, težak ti je Proces bio, ali u Srbiji bi se samolinčovao.
