Piše: Ana Stojković
Slika: Damir Đorđević
Močvarna zgrada oblepljena snom
Mučenje kroz vetar
Bezbolnost usnulosti koju čekam nedovršena
Sazvežđa me gledaju u punom
Građenju svesti
Bolest lutanja nagriza oči
Sumornost kretanja obneviđa
Rastrgnuto pokretne iluzije
Dešifrovana ograda od zajednice mnoštva
Metafora gubi otisak povinuje se
Zaboravu napušta ga gnevna
Ptica je prašnjava rana
Ne krivi pesnika za bojazni doplivale u srce
Vazduh ispunjava prazninu
Rađaju se Nebo i Zemlja
Zemlja osciluje oko beznadežnosti straha
Kosmos raspukla višnja
Raspukla višnja čudno draži
Gnjije otisak imena na licu
Prolaznom biću pogođenom nemirom lutanja
