Sava Mrkalj: reformator srpskog jezika i azbuke
Piše: Dušan Jevtić
Dositej Obradović je 1783. godine tokom boravka u nemačkom gradu Lajpcigu objavio prvi deo svog najznačajnijeg spisa „Život i priključenija“. Ova autobiografija velikog srpskog prosvetitelja predstavlja prekretnicu u kulturnoj istoriji Srba jer iskazuje težnju da se prostonarodni govor proglasi književnim jezikom. Austrijske vlasti su 1779. godine pokušale da reformišu srpski književni i liturgijski jezik, ali u nedostatku podobnih reformatora odustaju od takve namere već 1785. godine. Stvaraoci poput Dositeja, u srpsku sredinu se unose zapadnoevropske ideje, od kojih se zbog revolucionarnog karaktera podozrevalo u konzervativnoj Habzburškoj monarhiji. Zato Austrijanci nastavljaju da tolerišu ruskoslovenski jezik Karlovačke mitropolije i knjige koje redovno pristižu iz carstva Romanovih.
U godini kada je Dositej objavio „Život i priključenija“, na samoj periferiji Habzburške monarhije, u selu Sjeničak, na Kordunu, rodio se prvi veliki reformator srpskog jezika Sava Mrkalj. Četiri godine kasnije, u Tršiću, na teritoriji Osmanskog carstva, svet je ugledao Vuk Stefanović Karadžić, koji će pobrati svu slavu koja je morala pripasti Savi Mrkalju. Poput većine tadašnjih siromašnih Srba-Krajišnika, porodica Save Mrkalja je živela u više nego skromnim kućama u kojima je preko zime svoje utočište nalazila čak i stoka sa pašnjaka. U vreme ratova, ubogi krajiški seljaci su postajali vojska habzburških careva pred kojom je drhtala čitava Evropa od Dunava do Baltika.
Mršavi, bolešljivi i bledunjavi Sava Mrkalj se nikako nije uklapao u našu uobičajenu predstavu Srbina iz Vojne Krajine. Ćutljiv i povučen, Sava je svoju sreću umesto, u kasrani ili na njivi, potražio u školi. Završio je Klerikalnu školu 1799. godine, posle koje je mogao da radi kao učitelj u osnovnoj četvorogodišnjoj školi. Prvo zaposlenje je našao u Gospiću. Ipak, ovaj posao nije doneo sreću mladom učenjaku. Plata je bila neredovna i zasnivala se na pogodbi sa meštanima, koji su bili vezani za pušku i motiku više nego za knjigu. Učenici, koji su neretko bili nekoliko godina mlađi od svog učitelja pravili su metež na časovima, tako da nastava nije donosila nikakve rezultate. Sava je posle samo dve školske godine napustio mesto učitelja i nastavio je svoje školovanje u zagrebačkoj Arhigimnaziji.
U godini kada su srpski ustanici izvojevali pobedu nad sultanovom vojskom kod Ivankovca (1805), Sava Mrkalj je položio završni ispit iz logike, istorije filozofije i matematike. Sledeće godine (1806), kada Karađorđe odnosi dve blistave pobede na Mišaru i Deligradu, Mrkalj konačno završava Arhigimnaziju uspešno položenim ispitom iz metafizike, hidrotehnike i arhitekture. Od ukupno stotinu svršenih arhigimnazijalaca, Sava Mrkalj je bio prvi po uspehu. Bio je to veliki uspeh za mladića koji je u Zagreb došao sa društvene margine. Sava nije bio jedini Srbin pravoslavne vere među diplomcima, ali se zbog svog niskog socijalnog statusa nikako nije uklopio u buržujski Zagreb. Mrkaljevom školovanju ipak nije bio kraj. Svoje obrazovanje je 1807. godine nastavio u Pešti, gde je studirao filozofiju i matematiku. Tokom studija u Pešti, zbližio se sa studentima medicine Dimitrijem Frušićem i Dimitrijem Davidovićem, koji će 1813. godine pokrenuti „Novine serbske“. Dimitrije Frušić je izgleda već u to vreme bio u kontaktu sa dvorskim bibliotekarom Jernejom Kopitarom. Habzburški dvor je već godinama tražio mlade i talentovane Srbe koji bi reformisali književni jezik i udaljili ga od ruskih uzora. Kroz druženje sa Frušićem, kod Mrkalja sazreva ideja da se slavjanoserbski jezik zameni prostonarodnim govorom. Ipak, Mrkalj nije održavao kontakte sa Kopitarom, kao što će to raditi Vuk Karadžić. Uzdajući se u svoje znanje i sposobnosti, Mrkalj se otisnuo u nemirne vode jezičke reforme sam i bez ičije zaštite.
Nakon sticanja zvanja doktora slobodnih veština i filozofije, Sava Mrkalj se posvetio problemu reforme srpskog književnog jezika. Odlično poznavanje matematike dalo je Savinom filološkom radu dodatnu sistematičnost i preciznost. Od klasičnih jezika poznavao je latinski, starogrčki i hebrejski, a od „živih“ jezika pored svog maternjeg, služio se nemačkim, mađarskim, francuskim, italijanskim i naravno, ruskim jezikom. Nije isključeno da je poznavao engleski i turski. U godini kada su srpski ustanici zaustavili turski prodor kod Varvarina (1810), Sava Mrkalj je objavio svoje najznačajnije filološko delo „Salo debeloga jera libo azbukopotres“. Radi se o maloj brošuri, od svega 18 stranica, ali sa sadržajem koji je uneo veliki preokret u srpskoj pismenosti. Naslov je bio sarkastičan. Na početku svoje knjižice Mrkalj odaje priznanje Dositeju Obradoviću, Pavlu Solariću, Atanasiju Stojkoviću i Savi Tekeliji koji su u svojim spisima učinili pionirske korake u reformi jezika i pravopisa. Srpski književni jezik je i danas zasnovan na Mrkaljevim zapažanjima, predlozima i rešenjima. U svom radu Mrkalj polazi od teorijskih osnova koje preuzima iz spisa engleskog filozofa Džona Loka, začetnika empirijske teorije spoznaje i filozofije jezika. Od nemačkog filologa Johana Kristofa Adelunga, Mrkalj preuzima ortografsku maksimu „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Ovo načelo, koje deca kao pesmicu pamte od prvog razreda, pogrešno se pripisuje Vuku Karadžiću. Do Save Mrkalja, nije bilo jasno koliko znakova postoji u azbuci koju koriste Srbi. Smatralo se da ih ima između 41 i 46 (neki znakovi nisu imali glasovnu vrednost, već samo brojčanu). Mrkalj je smatrao da u srpskom jeziku postoji 29 glasova. Glas Џ nije postojao u Mrkaljevoj viziji reforme jezika. U Mrkaljevoj azbuci, 25 glasova je imalo svoja odgovarajuća slova, dok su za glasove Ђ, Ћ, Љ и Њ pronađenja rešenja dodavanjem mekog znaka Ь iza d, t, l i n (Д Ь, Т Ь, Л Ь, Н Ь). Vuk Karadžić je kasnije samo izmenio način pisanja ova 4 slova, stvarajući od njih jedan znak. Vuk je za slova Љ и Њ samo upotrebio ligature spajanjem dva znaka koja je predložio Mrkalj. Vukova slova Ћ и Ђ su nastala od slova đerv, koja je postojalo u srednjem veku , odnosno u srpskoj redakciji staroslovenskog. Zapravo, još je Dositej Obradović upotrebljavao Ћ. Kasnije Vukovo Џ je prauzeto iz rumunske varijante ćirilice, dok je Mrkaljevo I, Vuk modifikaovao u J, po uzoru na latinicu. Sasvim je jasno da je ono što nazivamo Vukovom reformom, zapravo reforma Save Mrkalja. Mrkalj je pre Vuka definisao fonološki sistem srpskog jezika, uveo Adelungovo načelo piši kao što govoriš i reformisao azbuku. Mrkalj se oštro obračunao sa dotadašnjom srpskom azbukom i književnim jezikom. Posebno se obrušio na slovo debelo jer ( Ъ ), koje je spadalo u grupu ćiriličnih slova koja nisu imala nikakvu glasovnu vrednost u srpskom jeziku. Ovo slovo je bilo rudimentni organ srednjovekovlja i nije postojala potreba za njim. U kritici slova Ъ ogleda se Savin smisao za humor i satiru, ali i njegov talenat za filologiju.
„Salo debeloga jer libo azbukopotres“ je izazvao oštre reakcije u Karlovačkoj mitropoliji. Od dolaska ruskog učitelja Maksima Suvorova (1726) srpska crkva u Habzburškoj monarhiji je kao svoj liturgijski jezik koristila ruskoslovenski, dok je srpska građanska elita govorila slavjanoserbskim koji je bio hibrid ruskoslovenskog i narodnog jezika. Mitropolit Stefan Stratimirović se okrutno obrušio na Mrkaljevu reformu. Smatrao je da Mrkalj želi da odvoji Srbe od Rusa i pravoslavne vere. Ovaj stav je bio licemeran, budući da je vrh Karlovačke mitropolije bio organski vezan za katoličku habzburšku državu. Sam mitropolit Stratimirović je bio član masonske lože Konkordija koja je okupljala mnoge istaknute ličnosti tadašnje Austrije, uključujući i rimokatoličke biskupe. Koristeći svoje veze u Beču i Pešti, mitropolit je uspeo da izdejstvuje zabranu Mrkaljeve knjižice. Tako je habzburška država obustavila tobožnji pokušaj pokatoličavanja Srba.
Suočen sa velikim otporom u krugovima srpske elite Mrkalj posustaje. Potpuno usamljen, odlučio je da se povuče u manastir. Bila je to svojevrsna kapitulacija na samom početku rata. Mitropolit Stratimirović Savu Mrkalja šalje u manastir Gomirje (Ravni Kotari), koje je u to vreme bio najzapadniji srpski manastir. Arhimandrit manastira je bio budući karlovački mitropolit Josif Rajačić, koji je još u to vreme pripadao istoj masonskoj loži kao i Stevan Stratimirović. Sava Mrkalj postaje monah Julijan, ali ne nalazi mir u manastiru. Kaluđerska bratija na čelu sa Rajačićem se grubo odnosi prema novom monahu. Polupismenim kaluđerima je smetalo Mrkaljevo svetovno obrazovanje i njegova jezička reforma. Neki monasi mu zajedljivo predlažu da se obesi konopcem namazanim salom debelog jer suočen sa neprijateljskom sredinom, Mrkalj napušta manastir 1813. godine i postaje lutajući učitelj. Za Mrkalja takav posao nije predstavljao poniženje. I slavni Dositej Obradović se izdržavao na takav način pre dolaska u Karađorđevu Srbiju. Bilo je to u vreme kada su Turci pokorili Srbiju i ugušili Prvi srpski ustanak.
Mrkalj je bio neverovatno povučen i osetljiv čovek, sa određenim problemima u komunikaciji sa okolinom. Ćutao je slušajući sitne provokacije i neslane šale na svoj račun, ali kada bi mu prekipelo postajao je naglo agresivan. Vremenom je počeo da pokazuje znake nervne rastrojenosti. Posledica duševne bolesti je bio i njegov spis „Palinodija debelom jeru“ iz 1817. godine, u kome se odrekao svoje jezičke reforme. U to vreme Vuk Karadžić je već glavna perjanica srpske jezičke reforme, iza koje stoji Jernej Kopitar. Zbog svoje bolesti, Mrkalj gubi kontakte sa poznanicima i sa stvarnošću. Često je dolazio u sukobe sa svojim učenicima. Nakon što je nožem ubo nekog nastavnika crtanja kome je davao časove latinskog završio je u zatvoru (1826). Policijskim i sudskim organima je bilo jasno da je incident bio posledica Savine nervne rastrojenosti. Na kraju, Savu Mrkalja zatvaraju u duševnu bolnicu u Beču u kojoj ostaje sve do svoje smrti (1833).
Vuk Karadžić nikada nije krio da samo nastavlja Mrkaljevo delo. U svojoj „Pismenici serbskoga jezika…” iz 1814. godine, Vuk naglašava da boljeg rešenja za srpsku azbuku nema od onog koje je predložio Sava Mrkalj. Time se Vuk postavio kao nastavljač Mrkaljevog dela. Gordi i sujetni Vuk Karadžić to svakako nije učinio bez instrukcija Jerneja Kopitara, koji ga je u pisanju „Pismenicе…” uputio na Mrkaljeva rešenja. Zbog toga je izraz „Vukova reforma“ istorijski neutemeljena i netačna. Vuk i Sava Mrkalj su se upoznali još tokom 1807. u Pešti i održavali su prepisku sve do 1817. godine, kada je Sava psihički oboleo. Kasnije, Vuk je posećivao Mrkalja u duševnoj bolnici u Beču, odajući priznanje njegovom radu.
Leave a Reply