Uz prvu jutarnju…. Televizija, mreže… Svuda priče o Albanskoj golgoti.
O Krfu, Plavoj grobnici, o pukovima što su hodali po snegu kao senke.
Ali retko ko nam je rekao jednu prostu stvar:
Dok je vojska odlazila, Srbija je ostala na leđima žena.
Nisu sve krenule put mora.
Neko je morao da ostane da čuva kuće, decu, krave, poslednju šaku kukuruza.
Da sačuva prag da se ima gde vratiti.
I tad je počeo njihov rat,
tiši, duži i mnogo prljaviji.
Država je otišla, žene su ostale.
Zamisli jutro 1915.
Muškarci odlaze, putevi se pune kolonom, a iza njih ostaje zemlja bez glasa.
Nema opštine, nema zakona, nema ko da te zaštiti.
Samo okupator koji kuca na vrata i pita:
Koliko imaš žita?
Gde ti je muž?
Daj kravu.
Daj sina
I ako nemaš šta da daš, zna se… batine… silovanje.. pa i smrt.
U kućama: majke sa po troje dece, trudne snaje, starice koje jedva hodaju.
Te žene su naučile da od ničega prave hleb.
Glad je bila domaćin
Od mekinja, od bukove kore, od kukuruzovine.
Deca su rasla sa kostima koje se vide kroz kožu.
Majke su noću delile poslednje parče na četvoro, a sebi ostavljale mrvice, da deca ne vide da i one umiru od gladi.
Niko ih nije pitao da li mogu… Morale su.
Na jugu, bugarska muka:
zabrana jezika, nova prezimena, zatvorene škole, crkve pod ključem.
Žene su krile ikone u sanduke sa mirazom, na ravne.
Krštavale decu šapatom, kao da čine zločin.
Učile ih ko su, dok je napolju visila tuđa zastava.
Na severu, Austrougari: prinudni rad, kuluci, odvođenja u logore.
Nežider, Arad, Doboj … puni ženskih imena koja danas niko ne izgovara.
One su bile vojska bez puške.
Dok su muškarci ratovali, one su: orale njive bez volova, krile žito u zidovima, sakrivale sinove da ih ne odvedu, sahranjivale stare bez sveštenika, čekale vesti koje nisu dolazile.
Svaka kuća je bila mali front.
Svaka žena general bez čina.
I niko ih nije pitao jesu li hrabre.
Nisu imale luksuz straha.
Kad se rat završio, muškarci su se vratili sa ordenjem.
One su ih dočekale sa sedim kosama i rukama tvrdim kao kora drveta.
Mnoge nisu dočekale povratak.
Kuće spaljene, deca umrla, imanja pusta.
A država je rekla:
“Takvo je bilo vreme.”
Nijedan spomenik za ženu koja je čuvala ognjište.
Nijedan orden za majku koja je sahranila dete da bi drugo preživelo.
A zahvaljujući njima, Srbija je imala gde da se vrati
Da nije bilo tih žena:
ne bi bilo ko da upali prvu vatru posle rata,
ko da zamesi prvi hleb slobode,
ko da nauči decu da opet govore glasno.
One nisu nosile šajkače, ali su nosile narod na plećima.
I zato, kad god čujem priču o junaštvu, u glavi mi se ne pojavi samo vojnik sa puškom.
Vidim ženu u crnoj marami kako stoji na pragu i čeka nekog ko se možda nikad neće vratiti.
To je moja slika Velikog rata.
Ne Krf.
Ne topovi.
Nego žena koja ćuti i drži nebo da se ne sruši.
/ Alfa i omega… A izmedju: žena / januar 2026.
© Autorska prava zadržana.
