Arsenal Fest će ove godine trajati od 26. do 28. juna. Program će se tradicionalno održati na lokaciji Knežev Arsenal, Trg Topolivaca u Kragujevcu, na tri bine: Main Stage, Garden Stage i Explosive Stage.
Prvog dana Arsenala, 25. juna 2026. uživajte u nastupu jedne od najpoznatijih švedskih rock/pop grupa – The Cardigans. Nastali 1992. u Jönköpingu, bend je stvorio bezvremenske hitove poput Lovefool, My Favourite Game i Erase/Rewind, koji su obeležili devedesete i nastavljaju da osvajaju publiku širom sveta.
Od Emmerdale do Super Extra Gravity, The Cardigans su kroz godine menjali zvuk, od šarmantnog pop-rocka do mračnijeg, melanholičnog zvuka, ali uvek sa prepoznatljivim stilom i harizmatičnim vokalom Nine Persson. Sa više od 15 miliona prodatih albuma, njihova muzika i dalje inspiriše i pokreće generacije.
26. juna Vas na main Stage-u očekuje Underworld!
Underworld.je simbol inovativnog zvuka, techno energije i nezaboravnih live performansa. Njihovi hitovi poput “Born Slippy .NUXX” i “Dark & Long (Dark Train)” postali su himne generacija.
27. juna Vas očekuje Oathbringer na Garden stage-u.
Od prvih demo snimaka do nastupa na različitim muzičkim festivalima, Oathbringer gradi svoj svet kroz moćne rifove, herojske melodije i priče inspirisane epskom i naučnom fantastikom.
Sa pesmama poput “Heaven’s Falling Down”, “Under The Spell” i novijeg singla “Vendetta” i sa albumima “Tales of Glory” i “Tales of Valor”, Oathbringer donosi spoj klasičnog heavy metala i epske atmosfere koja publiku uvlači pravo u njihov svet.
Bend priprema svoj treći album i završnicu trilogije pod nazivom “Tales of Chaos”, koja je najavljena za drugu polovinu 2027. godine.
Očekuju Vas i Partibrejkersi, Lavina,Sonata Arktica,Napalm death, Jakov Jozinović,Negative, Matija Cvek, Kralj Čačka,Concrete Sun, Aril Brikha, Petar Dundov i mnogi drugi.
Arsenal Fest održava se krajem svakog juna u Kragujevcu, srcu Šumadije, nekadašnjoj prestonici Srbije, gradu najpoznatijem po autentičnoj automobilskoj industriji.
Za samo nekoliko godina festival se etablirao kao jedan od najzanimljivijih, najrelevantnijih i najperspektivnijih letnjih festivala na otvorenom u Srbiji, ex-YU i ovom delu Evrope.
Arsenal Fest je aktivan član Evropske asocijacije festivala „Yourope“ i 2019. godine ušao je u uži izbor za najbolji evropski mali festival. Zbog velikog značaja za kulturni život Kragujevca, festival je proglašen za događaj od javnog značaja i 2020. godine.
Festival je 2020. godine nagrađen „Đurdevdanskom nagradom“ za doprinos kulturi Kragujevca.
U galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu očekuje nas još jedna izložba.
Reč je o retrospektivnoj izložbi akvarela eminentnog aleksinačkog slikara čiji rad je uvršten u kulturno dobro. Zlatka Pavlovića.
Ova izložba obeležiće 60. godina rada jednog od najistaknutijih slikara sa prostora Južne Morave.
Zlatka nalazim u zabačenoj bašti kafane ,,Šumatovac” u Aleksincu. Susret je bio zakazan za dvanaest sati. Dočekao me je u poetskom i lepom raspoloženju, kao i uvek, iako je bilo oblačno i kišovito vreme. Nakon fotografisanja krenuli smo da razgovaramo i, naravno, otkrivamo šta nas to očekuje 13. maja u galeriji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.
Zlatko Pavlović: Mala, ali velika svečanost. Za ljudski rod nova, za večnost mala. Obeležiću ovom retrospektivnom izložbom 60. godina od prve samostalne izložbe. Te davne ’66. godine postavljena je 29. aprila moja prva samostalna izložba, a sklonjena 13. maja. Bio sam četvrta godina Učiteljske škole, a postoji i zapis utisaka koji su pre godinu dana pronašli kada su čistili arhivu Pedagoške škole.
Ana Stojković: Kako je izgledala Vaša prva samostalna izložba?
Zlatko Pavlović: Predivna. Na izložbi su bile izložene skice, crteži, akvareli, unutrašnja preživljavanja. Tu su mi pomogle i koleginice. To je nekako sačuvano od zaborava. Posle sam se zaljubio u akvarele i tu tehniku.
Ana Stojković: Zašto ste se zaljubili u akvarele? Odakle ta potreba baš za ovom teškom slikarskom tehnikom?
Zlatko Pavlović: Ta potreba proističe iz odnosa prema ljudima. Prozračna je. Spoj vode, vazduha i oka. Pun doživljaj može da bude samo u akvarelu. Jer, to je nešto što je pesma u književnosti.
Ana Stojković: Kada već govorimo o pesmama ovde ispred mene se nalazi knjiga pod nazivom ,,Naslikati pesmu.” Da li će i ona biti promovisana na retrospektivnoj izložbi?
Zlatko Pavlović: Ne, ostaviće se taj taj trenutak za autorsko veče. Ovo nije jedina zbirka. Tu će biti predstavljeni i plakati sa mojih izložbi. To su moja unutrašnja preživljavanja. Te emocije, nemiri, titraji koje sam zapisivao. Ponekad bih to radio na poleđini slike, a ponekad na papiru. Oni su spoj slike i pesme. U predgovoru knjige sam baš objasnio kako je to naslikati pesmu.
Ana Stojković. Kako Vam uspeva da naslikate pesmu?
Zlatko Pavlović: Ta knjiga je ispoved. Ko ima malo osećaja za život, videće da sam se ja tu ispovedao.
Ana Stojković: Šta ste to ispovedali?
Zlatko Pavlović: Sve ono što je u meni i što sam preživljavao kod drugih. Ja sam i tu ljubav ispovedao. Preživljavanje i tuđih ljubavi, ne samo ono što je u meni. Ja sam samo za lepim tragao.
Ana Stojković: Da li Vi kroz svakodnevni život vidite samo lepe stvari ili i one ružne?
Zlatko Pavlović: Ja ih primećujem, ali ih vešto izbegavam. Sklonim se da slikam ili nešto da napišem ili sadim cveće. Biram društvo.
Ana Stojković: Kako izgleda Vaš dan kada slikate? Šta Vas inspiriše?
Zlatko Pavlović: Postoje dva emotivna naboja. Jedan je kada je nešto lepo kao, na primer, ljubav. Ne samo prema ženama jer je ljubav univerzalna za sve. I kada mi je mnogo teško. Spremam više tekstova koje ću u nekom trenutku otpremiti u knjigu. Zvaće se ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese.” Tu sam pisao recimo o vama, ali Vam nikada neću pomenuti ime. Mislim da sam u najvećem mraku uradio najbolja dela.
Ana Stojković: Koliko zbirki pesama je iza Vas?
Zlatko Pavlović: Dve zbirke su u kompletu. Jedna je u rukopisu pod nazivom “Doživeti sreću”, zbirka poetskih zapisa. Ova druga je ,,Pisma koja ne stižu na poznate adrese”, dakle rukopis koji čeka svoju objavu.
Ana Stojković: Da se vratimo na slike. Koliko samostalnih izložbi ste imali do sada?
Zlatko Pavlović: Ovo će biti 48. samostalna izložba. Imao sam i preko 100 kolektivnih izložbi.
Ana Stojković: Gde ste sve izlagali u inostranstvu?
Zlatko Pavlović: Francuska, Švajcarska, Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska i Grčka. U 38. zemalja sveta se nalaze moje slike. Od Švedske do Malezije. Kako se to desilo, ja ne znam. Ambasade 14. zemalja imaju moje slike. Belgijska ambasada, Švajcarska, ambasada u Lisabonu, Atini…
Ana Stojković: Prenesite nam najlepša iskustva sa neke izložbe.
Zlatko Pavlović: Francuska je Francuska. Pariz je Pariz. Ali moram Vam reći nešto neverovatno. Ja sam amater. Sve je prolazilo kroz komisiju. Bilo je žiriranja. Nikada me niko nije pitao da li sam završio Likovnu akademiju. Samo me je jedna osoba pitala, dok sam izlagao u kući Đure Jakšića, u čijoj sam klasi profesora bio. Ja sam odgovorio: ,,Ja sam u klasi Velibora Bibe Đorđevića, Jovice Solunovića i Mome Mirkovića.” Kaže ona ,,Nikad čula”, a ja kažem ,,To su bili moji nastavnici.”
Ana Stojković: Vaš rad je neprocenjiv i uvršten je u kulturno dobro naše države.
Možete li mi reći koje godine se to desilo?
Zlatko Pavlović: To je bilo 2010. ili 2011. godine kada sam dobio i priznanje kraljevskog Univerziteta za širenje kulture u evropskoj uniji. Jedno veliko priznanje. Dobio sam priznanje i na Fruškoj gori gde sam bio član likovne kolonije.
Ana Stojković: Na koje priznanje ili nagradu ste izuzetno ponosni?
Zlatko Pavlović: Imam oko stotinak zahvalnica i priznanja i jednu nagradu. Znak Biblioteke je moj, takođe znak Lipovca, znak ustanove ,,Lane.” Imam jednu anegdotu. Kada sam dobio opštinsku nagradu za doprinos kulturi i umetnosti, u mojoj ulici se pravila kanalizacija i nisam imao novac.Ja sam od nagrade uložio novac i platio priključak za kanalizaciju. Nagrada je iznosila oko 20-ak hiljada dinara, a priključak je bio oko 18.000 dinara.
Ana Stojković: Koliko dugo ste član ULUA?
Zlatko Pavlović: ,,Ja sam jedan od osnivača tog udruženja. Sve je počelo davne 1983. godine. Tu je bio Paja Nasković, pokojni Vlada Kostić, Bata Krstić, pomagali su nam još neki umetnici. Ja sam bio toliko srećan što se to radi i od radosti popio neku. I u sali Doma kulture sede svi koje sam nabrojao. Pozovu me i ja dođem i kažu mi da treba da održimo osnivačku skupštinu. Ja na kraju osnivačke skupštine počnem da recitujem.
Ja sam radio logistiku, uglavnom, bio asistent. To je sve počelo preko sindikata kada sam pobeđivao na takmičenjima gde su moje slike sa još jednim fotografom dolazile i do Beograda. Moram da kažem da sam mnoga dela poklonio.
Ana Stojković: Za one koji ne znaju recite nam nešto o Vašem humanitarnom radu.
Zlatko Pavlović :Najskuplja slika koja je bila na aukciji za pomoć izbeglom narodu je bila u Kraljevu. Prodata je devedesetih godina za 600 maraka. To je najskuplje vrednovana moja slika. U humanitarne svrhe sam, ne znam, koliko slika poklonio. Ja nikada nisam hteo da se hvalim tim, ali sam srećan što su pare otišle tamo gde je bilo najpotrebnije. Svaka vrsta pomoći koju su dobila deca, škola ili ja bila je upućena donacijama.
Ana Stojković: Kako opisujete Vaš umetnički rad?
Zlatko Pavlović: To su moje lirske ispovesti preko akvarela.
Bilo me je sramota da u ovim godinama pišem ljubavne ispovesti jednog akvarela. Mržnju takođe izaziva ljubav.
Uživam kada slikam. Najlepše se osećam kada slikam.
Ana Stojković: Da li je na Vaš rad uticao neki slikarski pravac ili određeni umetnik ?
Zlatko Pavlović: Prvu umetničku strelu sam dobio u trećem razredu osnovne škole, na svetskom takmičenju crteža umetnika, kada sam dobio treću nagradu. Nagrada se sastojala od jednog bloka, drvene boje i jedne četkice. Osoba koja je najviše uticala na mene je bio Grujica Lazarević čuveni slikar. On mi je udario šamar ljubavi za akvarel. Rekao je: ,,Pred tobom je budućnost samo sa akvarelima.”
SLOVO O AUTORU
Zlatko Pavlović je rođen 28. jula 1947. u Aleksincu. Svoje likovne radove prvi put je izložio 1963. godine, kao učenik sedmog razreda osnovne škole, a prvu samostalnu izložbu imao je 1966. godine u čitaonici biblioteke u Aleksincu (Tisin dućan). Do sada je učestvovao na preko šezdeset kolektivnih i priredio četrdesetpet samostalnih izložbi, od toga osam u inostranstvu. Likovna dela su u kolekcijama, domovima i galerijama 38. država sveta od Švedske, Novog Zelanda, Malezije, Australije, do Južnoafričke republike i 14 ambasada.
Ilustrovao je petnaest knjiga i autorizovao deset zaštitnih znakova. Autor je osam murala, likovni urednik više časopisa, autor biblioteke i istraživača zavičajnog odeljenja. Dobitnik je priznanja posebnog priznanja Narodne biblioteke Srbije. Dobitnik je Opštinske nagrade (2006) iz oblasti kulture i umenosti i Plakete SO Aleksinac za poseban doprinos u oblasti umetnosti i kulture 2013. godine i Međunarodnog priznanja za izuzetan rad u oblasti kulture i umetnosti Univerziteta Krajole iz Rumunije. Dobitnik je više od šezdeset priznanja za kulturno – umetnički rad.
Zlatkovi akvareli su večiti zapisi o Aleksincu, Moravi, Moravici, Brđanci i okolini sa tematskim izložbama:
Sivi oblaci najavljivali su kišu. Prohladan majski dan. Uprkos vremenu sastale smo se kod kontejnera sa željom da protegnemo noge do Brđanke ili ,čak, nadvožnjaka.
Sporim tempom, gazile smo asfalt. Milena je zastajkivala, pričajući o svakodnevnim stvarima vidno umorna od posla koji je tog dana imala da obavi kod kuće. U nepreglednim monolozima, prekidala sam je izlivima sopstvenog kaveza u kome sam se nalazila.
Pokušala je na svaki mogući način da mi skrene misli iz tamnice u kojoj sam se našla, čak i dok sam šetala.
Pogledaj ove krošnje – sa oduševljenjem je upirala prste ka granama. Majsko zelenilo pupilo je sa drvoreda.
Stale smo.
Pogledaj koliko je lepo – pokušavala je da me trgne.
Gledala sam u drveće. Potom u krošnje i na momenat skrenula misli. Drvored se nalazio na samo par koraka od mog stana. Trebalo je samo izaći napolje.
Umorna sam. Možda mogu samo do Brđanke – rekla je.
Dobro, idemo do Brđanke. Ako ne možeš dalje danas, sedamo u Politiku – rekla sam.
Ipak idemo do nadvožnjaka. Moći ću – rekla je.
Odlično. Prija mi šetnja s obzirom na to da sam slikala satima – rekla sam.
Bol u leđima pre nego što ću da izađem napolje postao je nepodnošljiv. Hod me je oslobađao bola.
Vazduh i otvoreni prostor činili su da se pored Milene osećam živom i van kaveza.
Kada smo došle na nadvožnjak, Milena je imala potrebu da je uslikam jer se sunce gasilo nad nekadašnjom kasarnom čineći neverovatan sklad žuto narandžastih tonova zbog kojih je vredelo izaći u šetnju. I popeti se na nadvožnjak.
Oduvek sam volela sutone. U njima bi pronalazila inspiraciju i duhovni mir.
Pogledaj te boje. Vidi se i Paniče. Hoću ovde da me slikaš – insistirala je.
Trenutak nebeske magije zabeležile smo fotoaparatom.
Onda je počela kiša. Užurbanim koracima krenule smo do ,,Politike.”
Na našu žalost kafić je bio pun.
,,Politika” je bio novootvoreni kafić u mojoj zgradi u prostorijama nekadašnje novinarnice. Momci koji su preuredili prostor simbolično su ostavili naziv identičnim ne bi li nas podsećao, možda, na nekadašnju novinarnicu od koje je ostao samo prazan, sablasni prostor koji godinama niko nije ni za šta upotrebio.
Gledajući u izlog kafića shvatila sam da kafić nema intimnu atmosferu zbog stolova koji su se skoro dodirivali. Ne bi mogle pošteno ni da se ispričamo, a da razgovor niko ne sluša. Prostor po sebi takođe nije bio primamljiv. Par loših repredukcija na zidovima visilo je u slabo osvetljenom prostoru.
Znala sam da neću ispijati kafe u tom dugo očekivanom kafiću.
Popile smo piće u susednom kafiću sa željom da odemo u Pompeju, a kasnije istražimo etrurske grobove.
29. Književni susreti ,,Gordana Brajović” počeli su danas podizanjem zastave i maskenbalom za decu. Dve marionete zabavljale su mališane uz muziku, a učesnici susreta bili su dečaci i devojčice iz predškolske ustanove ,,Lane.”
Književni susreti ,,Gordana Brajović” je manifestacija za decu koja se od 1998. godine održava u Aleksincu u sećanje na Gordanu Brajović, pisca za decu i novinara.
Ova prestižna kulturna manifestacija angažuje nadarene pojedince u svet pisane reči uz veliki trud njihovih nastavnika.
O tome svedoči i veliki broj nagrada i priznanja koja su poneli iz Aleksinca.
Konkurs objavljuje medijski pokrovitelj kompanija Novosti i već četrnaest godina animira poznata imena: Mira Alečković, Dušan Trifunović, Dragan Lukić, Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić i mnogi drugi.
Mnogi od njih nisu više živi, ali zato pristižu novi koji otvaraju nove svetove imaginacije našoj publici.
Kruna manifestacije je zbornik nagrađenih učeničkih radova i njegovo promovisanje kao i predstavljanje najtalentovanijeg pisca za tu godinu.
Neka od nagrađenih imena su: Jovica Tišma, Danica Bogojević, Dragan Hamović, Boško Lomović i mnogi drugi.
Prošle godine sam sa porodicom letovala na Krfu. Sve je tamo bilo fascinantno – miris mora u ranim jutrima, tirkizna voda koja oduzima dah, uske ulice obasjane suncem i večeri ispunjene šumom talasa. Ipak, od svega što sam videla, moju najveću pažnju privukla je jedna gospođa koja nam je otvorila vrata apartmana. Govorila je savršenim srpskim jezikom, tako prirodno i toplo, kao da nikada nije ni odlazila iz naše zemlje.
Radoznalost mi nije dala mira, pa sam je posle nekoliko dana pitala kako to da tako dobro govori srpski. Sa blagim osmehom objasnila mi je da je tokom studija upoznala svog budućeg muža, Grka, i da ju je ljubav dovela na Krf. A onda je na trenutak zastala, tiho uzdahnula i, kao da je osetila da može da mi veruje, otvorila mi dušu – jer za nju Krf nije bio samo ostrvo, već mnogo više od toga Ех, душо моја… кад ти ово причам, као да чујем глас мога прадеде. Он није много говорио о рату, али кад би проговорио — ми бисмо ћутали као да и зидови слушају.
Мој прадеда је прошао ону страшну албанску голготу. Говорио је да није најтеже било ни хладноћа ни глад… него кад видиш друга како посустаје, а не можеш да му помогнеш. Каже, снег је шкрипао под ногама, а људи су ћутали — само се понекад чуло тихо: „Издржи, брате… још мало.“
Кад су стигли до мора, мислили су да сањају. А то море, тиркизно и мирно, примило је пет хиљада српских душа. „Нисмо их сахранили у земљу,“ говорио је прадеда, „него у плаву дубину. А море памти.“
Кад су их пребацили на Крф, каже да је први пут после много дана осетио мирис хлеба. Тај мирис му је остао у сећању више него било шта друго. Грци су их дочекали као рођене. Давали су им воду, маслине, хлеб… а мој прадеда је говорио да никад ништа слађе није јео од тог комада хлеба на туђој земљи. Толико су били гладни да су их Грци прозвали „хлебонариси“. Он би се насмешио кад то каже, па додао: „Нека су нас тако звали, живи смо били.“
Под маслинама су дизали шаторе. Каже, ноћу би гледао у небо и први пут после дуго времена није осећао страх. Само тугу за онима што су остали по планинама и у мору. Али на Крфу се, полако, враћала нада. Лечили су се, јачали, певали. У црквама су се молили, а у једном позоришту гледали покретне слике неког смешног човека — Чарлија Чаплина. „Смејали смо се као деца,“ говорио је. „А мислили смо да више никад нећемо.“
Посебно је памтио Ускрс 1916. године. Кад је регент Александар поздравио војску са „Христос Воскресе“, а хиљаде гласова одговорило „Ваистину Васкресе“, прадеда је рекао да је тада осетио како им се срце поново родило. „ Ova priča bila je toliko emotivna da nisam želela ništa drugo da slušam. Kroz glavu mi je prošla misao: „Bože, koliko su ljudski putevi čudni.” Njenog pradedu spasio je Krf, a nju je sudbina, kao nevidljiva nit koja spaja prošlost i sadašnjost, ponovo odvela tamo – kao da se krug života tiho zatvorio.
Posted in KULTURA on March 29, 2026 by zooncoolion
Пише: Милош Јовановић
Постоји једна мисао која, пре или касније, посети готово сваког човека: кад бих могао да се вратим у прошлост, али са овим умом који имам данас. Та жеља није само носталгија. Она је покушај да се исправи сопствени живот, да се надокнади пропуштена храброст, промашене одлуке и погрешна ћутања. Замислимо, рецимо, човека од 45 година који се буди у телу свог петнаестогодишњег „ја“, негде у деведесетима. Он зна ко је у њега био заљубљен, зна које прилике није смео да искористи, зна шта долази – ратове, кризе, преломе, инвестиције које су могле да промене судбину. Са тим знањем, он више није наиван. Он више није нем. Он зна шта треба рећи, коме прићи, када ризиковати, а када се склонити. Али управо ту почиње проблем. Да ли бисмо уопште смели да мењамо ток догађаја? Ако знамо шта ће се десити, да ли имамо право да то спречимо – или смо само гости у сопственој прошлости, са строгом забраном мешања? Јер свака промена, макар и лична, повлачи последице. Једна изговорена реч може да промени цео животни ток, не само наш, већ и туђи. Ипак, највећи обрт није у историји, већ у свести. Шта се дешава са човеком који остаје у садашњости? Ако се свест човека из 2026. „премести“ у тело из 1996, шта остаје овде? Празна љуштура? Тело које дише, али не мисли? Или потпуно гашење – као да је неко искључио светло, али оставио апарате да раде? Да ли би тај човек морао да буде изолован, чуван, сакривен од света, јер више није он, а ипак јесте жив? А онда долазимо до најосетљивијег питања: да ли у телу тинејџера може да постоји само једна свест? Да ли би разум зрелог човека аутоматски „истиснуо“ свест петнаестогодишњака? Или би се те две свести судариле? Једна тешка од искуства, губитака и знања; друга лака, али жестока, бунтовна, пуна нагона и нестрпљења. Да ли би искуство имало већу „тежину“, или би младост, иако без знања, имала снагу јер је необуздана? Можда би у том уму почео тихи рат. Разговори са самим собом. Двоструке одлуке. Један глас који каже: „Знам како се ово завршава“, и други који одговара: „Али ја хоћу да пробам.“ Да ли би такав човек полако клизио у унутрашњу поделу, на ивици лудила? Или би, после сукоба, дошло до споразума – компромиса између искуства и младости? Можда је управо то кључ: не победа једне свести над другом, већ њихово помирење. Али чак и ако је све то могуће, остаје последње, најтише питање: зашто толико желимо да се вратимо? Да ли зато што бисмо свет учинили бољим – или зато што бисмо себи опростили? Можда жеља за повратком није жеља за другом шансом, већ доказ да још увек нисмо у миру са изборима које смо већ направили. И можда је највећа истина у томе да не бисмо могли да живимо са свим тим знањем у младом телу. Јер свака свест припада свом времену. А оно што нас чини људима није могућност да се вратимо – већ способност да, и без повратка, наставимо напред.
Posted in KULTURA on March 17, 2026 by zooncoolion
Пише: Милош Јовановић
Појам феномен краткотрајне узајамне познатости, као и концепт који се у овом раду њиме означава, представља оригиналан ауторски предлог. У доступној научној, филозофској и стручној литератури аутор није пронашао систематску анализу нити јасно именован феномен који би обухватао описано искуство у његовој узајамној и интерсубјективној димензији. Циљ овог рада је да наведени феномен издвоји, опише и концептуално уоквири као засебан предмет теоријског разматрања. Увод Феномен дежавуа уобичајено се дефинише као субјективни осећај да је нека ситуација већ доживљена, и најчешће се тумачи у оквиру когнитивне психологије и неуронаука. Међутим, у свакодневном искуству појављује се један облик доживљаја који се не може у потпуности подвести под постојеће дефиниције. Реч је о тренутном и краткотрајном осећају међусобне познатости између две особе које се објективно не познају и које, по свему судећи, не деле заједничко животно искуство. Овај рад полази од претпоставке да наведени доживљај представља посебан феномен, који захтева сопствено именовање и теоријско разматрање. У том смислу уводи се појам феномен краткотрајне узајамне познатости. Опис феномена Феномен краткотрајне узајамне познатости јавља се у ситуацијама спонтаног сусрета две непознате особе, најчешће у јавном простору. У тренутку визуелног контакта, обе стране истовремено испољавају осећај да другу особу „познају“, уз покушај да идентификују извор те познатости. Поглед који се том приликом размењује има истраживачки карактер и јасно одудара од уобичајених социјалних интеракција. Кључна одлика овог феномена јесте његова узајамност. Осећај познатости није једностран, нити произилази из активног посматрања или пројекције, већ се манифестује истовремено код оба субјекта. Феномен је краткотрајан, обично траје неколико секунди, након чега се губи без икаквог конкретног когнитивног исхода. Након престанка контакта, субјекти нису у стању да повежу доживљај са било којом конкретном особом, догађајем или контекстом из сопственог искуства, што искључује класичне облике асоцијативног сећања или препознавања. Разграничење од сродних појава За разлику од дежавуа, који је по својој природи индивидуалан и интроспективан, феномен краткотрајне узајамне познатости има изразито интерсубјективни карактер. Он не подразумева осећај понављања ситуације, већ осећај препознавања другог субјекта, без икаквог јасног референтног основа. Такође, овај феномен се не може свести на социјалну атракцију, сугестију или визуелну сличност, будући да изостаје емоционална или функционална последица. Његова специфичност лежи управо у томе што се јавља као чист доживљај познатости, без даљег развоја или објашњења. Могући оквири тумачења Један правац тумачења може се тражити у несвесној перцепцији суптилних визуелних и понашајних сигнала који код оба субјекта истовремено активирају осећај сродности. Међутим, овај приступ не пружа довољно објашњење за реткост и интензитет феномена, нити за његову узајамну структуру. Са друге стране, филозофска тумачења остављају простор за разматрање ширих концепата свести и сећања, укључујући могућност да људска перцепција није у потпуности ограничена на индивидуално и биографско искуство. У том контексту, феномен краткотрајне узајамне познатости може се посматрати као кратак прекид у уобичајеном функционисању перцепције, у коме се јавља осећај познатости без јасног узрока. Важно је нагласити да овај рад не заступа ниједно од наведених тумачења као коначно, већ их наводи као теоријске могућности. Закључак Феномен краткотрајне узајамне познатости представља посебан и до сада недовољно артикулисан облик људског искуства. Његова узајамност, кратко трајање и одсуство јасног референта издвајају га од сродних појава и оправдавају увођење посебног појма. Именовањем и концептуалним издвајањем овог феномена отвара се простор за даља интердисциплинарна истраживања, која би могла допринети бољем разумевању односа између перцепције, сећања и свести, као и граница рационалног објашњења људског доживљаја. П.С. -Да ли је, можда, ово доказ да постојимо у вишедимензиалним сферама? -Да ли је, можда, ово доказ да реинкарнација као таква постоји, па су нам се душе претходних бивствовања познавале? -Да ли је то, можда, доказ да Бог постоји и да након смрти душе настављају бивствовање кроз друге људе у истој или, пак, другој димензији? – Да ли лутамо из димензије у димензију, а све по заслузи оног ко суди и дарује?
Šesti tiraž knjige pomahnitalo odlazi knjigoljupcima
Piše: Redakcija
Foto: Milorad Marsenić
Promocija romana ,,Pomahnitalost i ataraksija” autorke i multimedijalne umetnice, Ane Stojković, održana je u prostorijama OŠ ,,Ljupče Nikolić ” sa početkom od 18 sati.
Promociju je vodila novinarka Milena Miletić.
Autorka se na početku promocije zahvalila nastavnici informatike Vesni Milenković, kao i direktoru škole Aleksandru Ranđeloviću jer su je pozvali i omogućili održavanje promocije u školi gde je, kako je rekla, bila nekadašnji đak i sticala prva saznanja. Roman ,,Pomahnitalost i ataraksija” je prema rečima autorke ugledao svetlost dana pod okriljem izdavačke kuće ,,Talija” iz Niša, marta 2024. godine i ovo je šesto izdanje knjige. Ana je naglasila da knjiga uveliko obilazi ceo svet kao i gradove u Srbiji. Milena Miletić, koja je publiku vodila kroz roman, rekla je da Ana već godinama uređuje svoj portal Zooncoolion i neumoran je hroničar kulture. Pritom piše, slika i fotografiše.
,,Ana je napisala zanimljivu knjigu, pravu ljubavnu priču s dosta tema onih večno bitnih nama ljudima, na veoma neobičan način i teškim stilom. I da kroz priču o prastarim bogovima, preživelim kroz milenijume i sve promene ljudskih verovanja i saznanja, kaže nekoliko istina o ljudskom rodu – celovito biće ima dve polovine, dve strane, a suština svega je u traganju i ravnoteži. Naslov knjige, oba izraza, i pomahnitalost i ataraksija navode na jednu od tri ključne poruke romana. Ravnotežu kao osnovu celovitosti, a samim tim i sreće. Jer suprotno od mahnitosti je duševni mir, potpun, stanje bez strasti.
Ti junaci su Ahtamatulus, dirigent u potrazi za ravnotežom između smrthih zahteva tela i duše i uzvišenih umetničkih potreba, Anastazija, očito balerina i Jelena, sporedni lik putenog karaktera” – rekla je Milena. ,,Ahtamatulus i Anastazija bi mogli biti Adam i Eva, a Jelena Lilit. Međutim, ja sam ih zamišljala kao mitološka bića. Ahtamatulus sve vreme kontemplira nad nebom i zvezdama i mogao bi se uporediti sa Astrejem, grčkim božanstvom zvezda i planeta, a Anastazija sa Eojom, boginjom vetrova.
