Феномен краткотрајне узајамне познатости
Пише: Милош Јовановић
Појам феномен краткотрајне узајамне познатости, као и концепт који се у овом раду њиме означава, представља оригиналан ауторски предлог. У доступној научној, филозофској и стручној литератури аутор није пронашао систематску анализу нити јасно именован феномен који би обухватао описано искуство у његовој узајамној и интерсубјективној димензији. Циљ овог рада је да наведени феномен издвоји, опише и концептуално уоквири као засебан предмет теоријског разматрања. Увод Феномен дежавуа уобичајено се дефинише као субјективни осећај да је нека ситуација већ доживљена, и најчешће се тумачи у оквиру когнитивне психологије и неуронаука. Међутим, у свакодневном искуству појављује се један облик доживљаја који се не може у потпуности подвести под постојеће дефиниције. Реч је о тренутном и краткотрајном осећају међусобне познатости између две особе које се објективно не познају и које, по свему судећи, не деле заједничко животно искуство. Овај рад полази од претпоставке да наведени доживљај представља посебан феномен, који захтева сопствено именовање и теоријско разматрање. У том смислу уводи се појам феномен краткотрајне узајамне познатости. Опис феномена Феномен краткотрајне узајамне познатости јавља се у ситуацијама спонтаног сусрета две непознате особе, најчешће у јавном простору. У тренутку визуелног контакта, обе стране истовремено испољавају осећај да другу особу „познају“, уз покушај да идентификују извор те познатости. Поглед који се том приликом размењује има истраживачки карактер и јасно одудара од уобичајених социјалних интеракција. Кључна одлика овог феномена јесте његова узајамност. Осећај познатости није једностран, нити произилази из активног посматрања или пројекције, већ се манифестује истовремено код оба субјекта. Феномен је краткотрајан, обично траје неколико секунди, након чега се губи без икаквог конкретног когнитивног исхода. Након престанка контакта, субјекти нису у стању да повежу доживљај са било којом конкретном особом, догађајем или контекстом из сопственог искуства, што искључује класичне облике асоцијативног сећања или препознавања. Разграничење од сродних појава За разлику од дежавуа, који је по својој природи индивидуалан и интроспективан, феномен краткотрајне узајамне познатости има изразито интерсубјективни карактер. Он не подразумева осећај понављања ситуације, већ осећај препознавања другог субјекта, без икаквог јасног референтног основа. Такође, овај феномен се не може свести на социјалну атракцију, сугестију или визуелну сличност, будући да изостаје емоционална или функционална последица. Његова специфичност лежи управо у томе што се јавља као чист доживљај познатости, без даљег развоја или објашњења. Могући оквири тумачења Један правац тумачења може се тражити у несвесној перцепцији суптилних визуелних и понашајних сигнала који код оба субјекта истовремено активирају осећај сродности. Међутим, овај приступ не пружа довољно објашњење за реткост и интензитет феномена, нити за његову узајамну структуру. Са друге стране, филозофска тумачења остављају простор за разматрање ширих концепата свести и сећања, укључујући могућност да људска перцепција није у потпуности ограничена на индивидуално и биографско искуство. У том контексту, феномен краткотрајне узајамне познатости може се посматрати као кратак прекид у уобичајеном функционисању перцепције, у коме се јавља осећај познатости без јасног узрока. Важно је нагласити да овај рад не заступа ниједно од наведених тумачења као коначно, већ их наводи као теоријске могућности. Закључак Феномен краткотрајне узајамне познатости представља посебан и до сада недовољно артикулисан облик људског искуства. Његова узајамност, кратко трајање и одсуство јасног референта издвајају га од сродних појава и оправдавају увођење посебног појма. Именовањем и концептуалним издвајањем овог феномена отвара се простор за даља интердисциплинарна истраживања, која би могла допринети бољем разумевању односа између перцепције, сећања и свести, као и граница рационалног објашњења људског доживљаја. П.С. -Да ли је, можда, ово доказ да постојимо у вишедимензиалним сферама? -Да ли је, можда, ово доказ да реинкарнација као таква постоји, па су нам се душе претходних бивствовања познавале? -Да ли је то, можда, доказ да Бог постоји и да након смрти душе настављају бивствовање кроз друге људе у истој или, пак, другој димензији? – Да ли лутамо из димензије у димензију, а све по заслузи оног ко суди и дарује?
Leave a Reply