Srbi na Krfu
Piše Katarina Mikić Keti
Prošle godine sam sa porodicom letovala na Krfu. Sve je tamo bilo fascinantno – miris mora u ranim jutrima, tirkizna voda koja oduzima dah, uske ulice obasjane suncem i večeri ispunjene šumom talasa. Ipak, od svega što sam videla, moju najveću pažnju privukla je jedna gospođa koja nam je otvorila vrata apartmana. Govorila je savršenim srpskim jezikom, tako prirodno i toplo, kao da nikada nije ni odlazila iz naše zemlje.
Radoznalost mi nije dala mira, pa sam je posle nekoliko dana pitala kako to da tako dobro govori srpski. Sa blagim osmehom objasnila mi je da je tokom studija upoznala svog budućeg muža, Grka, i da ju je ljubav dovela na Krf. A onda je na trenutak zastala, tiho uzdahnula i, kao da je osetila da može da mi veruje, otvorila mi dušu – jer za nju Krf nije bio samo ostrvo, već mnogo više od toga
Ех, душо моја… кад ти ово причам, као да чујем глас мога прадеде. Он није много говорио о рату, али кад би проговорио — ми бисмо ћутали као да и зидови слушају.
Мој прадеда је прошао ону страшну албанску голготу. Говорио је да није најтеже било ни хладноћа ни глад… него кад видиш друга како посустаје, а не можеш да му помогнеш. Каже, снег је шкрипао под ногама, а људи су ћутали — само се понекад чуло тихо: „Издржи, брате… још мало.“
Кад су стигли до мора, мислили су да сањају. А то море, тиркизно и мирно, примило је пет хиљада српских душа. „Нисмо их сахранили у земљу,“ говорио је прадеда, „него у плаву дубину. А море памти.“
Кад су их пребацили на Крф, каже да је први пут после много дана осетио мирис хлеба. Тај мирис му је остао у сећању више него било шта друго. Грци су их дочекали као рођене. Давали су им воду, маслине, хлеб… а мој прадеда је говорио да никад ништа слађе није јео од тог комада хлеба на туђој земљи. Толико су били гладни да су их Грци прозвали „хлебонариси“. Он би се насмешио кад то каже, па додао: „Нека су нас тако звали, живи смо били.“
Под маслинама су дизали шаторе. Каже, ноћу би гледао у небо и први пут после дуго времена није осећао страх. Само тугу за онима што су остали по планинама и у мору. Али на Крфу се, полако, враћала нада. Лечили су се, јачали, певали. У црквама су се молили, а у једном позоришту гледали покретне слике неког смешног човека — Чарлија Чаплина. „Смејали смо се као деца,“ говорио је. „А мислили смо да више никад нећемо.“
Посебно је памтио Ускрс 1916. године. Кад је регент Александар поздравио војску са „Христос Воскресе“, а хиљаде гласова одговорило „Ваистину Васкресе“, прадеда је рекао да је тада осетио како им се срце поново родило. „
Ova priča bila je toliko emotivna da nisam želela ništa drugo da slušam. Kroz glavu mi je prošla misao: „Bože, koliko su ljudski putevi čudni.” Njenog pradedu spasio je Krf, a nju je sudbina, kao nevidljiva nit koja spaja prošlost i sadašnjost, ponovo odvela tamo – kao da se krug života tiho zatvorio.
Leave a Reply