Piše: Isabela Karmen
Sivi oblaci najavljivali su kišu. Prohladan
majski dan. Uprkos vremenu sastale smo se kod kontejnera sa željom da protegnemo
noge do Brđanke ili ,čak, nadvožnjaka.
Sporim tempom, gazile smo asfalt. Milena
je zastajkivala, pričajući o svakodnevnim stvarima vidno umorna od posla koji
je tog dana imala da obavi kod kuće. U nepreglednim monolozima, prekidala sam
je izlivima sopstvenog kaveza u kome sam se nalazila.
Pokušala je na svaki mogući način da mi
skrene misli iz tamnice u kojoj sam se našla, čak i dok sam šetala.
Pogledaj ove krošnje – sa oduševljenjem je
upirala prste ka granama. Majsko zelenilo pupilo je sa drvoreda.
Stale smo.
Pogledaj koliko je lepo – pokušavala je da
me trgne.
Gledala sam u drveće. Potom u krošnje i na
momenat skrenula misli. Drvored se nalazio na samo
par koraka od mog stana. Trebalo je samo izaći napolje.
Umorna sam. Možda mogu samo do Brđanke – rekla
je.
Dobro, idemo do Brđanke. Ako ne možeš
dalje danas, sedamo u Politiku – rekla sam.
Ipak idemo do nadvožnjaka. Moći ću – rekla
je.
Odlično. Prija mi šetnja s obzirom na to da sam slikala satima – rekla
sam.
Bol u leđima pre nego što ću da izađem napolje postao je nepodnošljiv. Hod me je
oslobađao bola.
Vazduh i otvoreni prostor činili su da se
pored Milene osećam živom i van kaveza.
Kada smo došle na nadvožnjak, Milena je
imala potrebu da je uslikam jer se sunce gasilo nad nekadašnjom kasarnom čineći
neverovatan sklad žuto narandžastih tonova zbog kojih je vredelo izaći u šetnju.
I popeti se na nadvožnjak.
Oduvek sam volela sutone. U njima bi
pronalazila inspiraciju i duhovni mir.
Pogledaj te boje. Vidi se i Paniče. Hoću
ovde da me slikaš – insistirala je.
Trenutak nebeske magije zabeležile smo
fotoaparatom.
Onda je počela kiša. Užurbanim koracima
krenule smo do ,,Politike.”
Na našu žalost kafić je bio pun.
,,Politika” je bio novootvoreni kafić u mojoj
zgradi u prostorijama nekadašnje novinarnice. Momci koji su preuredili prostor
simbolično su ostavili naziv identičnim ne bi li nas podsećao, možda, na
nekadašnju novinarnicu od koje je ostao samo prazan, sablasni prostor koji
godinama niko nije ni za šta upotrebio.
Gledajući u izlog kafića shvatila sam da
kafić nema intimnu atmosferu zbog stolova koji su se skoro dodirivali. Ne bi
mogle pošteno ni da se ispričamo, a da razgovor niko ne sluša. Prostor po sebi
takođe nije bio primamljiv. Par loših
repredukcija na zidovima visilo je u slabo osvetljenom prostoru.
Znala sam da neću ispijati kafe u tom dugo očekivanom kafiću.
Popile smo piće u susednom kafiću sa
željom da odemo u Pompeju, a kasnije
istražimo etrurske grobove.
