Piše: Dušan Živković
Slika: Ana Stojković
Idi
Sunce
Razbijaš mi sivo
Zašto Ti
da naređuješ
Čemu moj osmeh
da pleni
Vidi
Ti što varaš
stepenice
od Dna idu
i idem
Idem
Put zamoran
Sivilo skrivaš
Idi
Sunce
da nastavim videti
Da lečim se
Čemu osmeh da pleni
Piše: Suzana Medar
Slika: Ana Stojković
Njegovo laku noć
Ima za nju neku čudnu moć
Na hridine snova baca je ono
A tamo za nekim zvoni zvono
A ona ne sanja ni zvonara
A kamoli susret tog dragog para
Ali desiće se neka čuda
Sanjaće ta glava luda
I budno će da stražari
Da se to ne zaboravi
A kad se ovo dvoje uzajamno sanja
Čežnja za drugim neće biti manja
Goreće oni snove svoje
Za te snove i treba da postoje
Piše: Dušan Živković
Slika: Ana Stojković
Savremeno doba
kako glupo?
Izmišljeni naziv varvarskog Civila
Čoveče
Što mudriji – više glupi
Kažu Svet je napolju
i Beo i Crn
al’ ima samo boju jednu
Crvenu
Z(a)gađenje zahteva vađenje
rekli bi
Ponašali se
Čoveče
kao slobodne rečanice
i delali kao slobodno pisanje
a Pitanje
delovali kao tabla Uidži
automatski
Dan drugi jednaki
i dobrodošli Otrovi
zvani i neznani
Da l’ se sećaš
Čoveče
kako smo ih zvali?
Da li sećaš se crvenog Meseca?
A crnog Sunca
Da li PAMTIŠ
Čoveče od nekad?
Piše: Dušan Živković
Slika: Ana Stojković
Doktora sreća
slava u bogu bila
ne naiđe kad dođe
Sitne stvari
za velike su ljude
Prokrčiti zemlju s krečom
i Slavu iskopati
neku mrtvu
glavu
neku živu
Slava mu Doktoru
Ko mu reći NE
Zauzdan zvuk
nekog izdaha
nekog uzdaha
… ali jedno Srce …?!
Doktora Sreća
u Adonai u Savaota
u Ime mog Boga
Posejdona i Apolona
Jupitera i Hronosa
Peruna i Savaota
Piše: Dušan Živković
Slika: Ana Stojković
„Stiska zagrljenih očiju
Pevaju suzama
Sveživi svet ukradoše“
ja kažem – Oni oćute
primalni krst uzimaju
a tamo sve su noći iste
iskrivljeni snovi i pogledi
Svi sakriće oči
– oči nisu oprane
ni za pokop ili potop
Ponude i sve što ide
Ni so ni hleb ne procveta
Zagrljaj sujete
bratski zagrljaj a kosti pukoše
I ne onaj očiju raspevanih
– ja kažem a Oni oćute
“„Stiska zagrljenih očiju
Pevaju u suzama lažnim”
kažem ja
Piše: Dušan Živković
Slika: Ana Stojković
Znam
da sećaš se
bila si Manastir
Ašram
Zen hram
Džamija
Katedrala
Čuvar
Mir i Dobrota
ne-Mir i Nemir
Ime novo dobio
Zvali smo se
kako voleli i želeli smo
Kako voleli i želeli smo se
jer Imena mi smo bili
mudri i glupi
zajedno za Jedno
Ponavljam se
Patetika li je?-
Živ da nam je Život Pređašnji!
Pismo ti neće stići
Ne želiš pismo primiti
Znam
Piše: Tihana Petrović
Crtež: Ana Stojković
Šetam.
Solilokvij uranja u nedra.
Steže me mreža zarobljenih misli.
U grlu zastali žilavi uštipci.
*
Ja sam dečak.
Ja sam devojčica.
Starac.
Starica.
*
Vegetarijanac.
Vegan.
Mesožder.
Svaštojed.
*
Godine su prošle.
Godine ne postoje.
Zemlja valcer pleše oko svoje ose.
Oko Sunca i vaseljene cele.
*
Šetam.
Malograđanski nazori me uhode.
Raditi na trafici je zabranjeno.
Nabaci šminku i osmeh klovnovski da bi uspeo.
*
Bilje je niklo pored plotova.
Plastika se takmiči sa njima.
Ostalog otpada posvuda.
Oblačim uniformu komunalca.
*
Metlom i đubravnikom cipele dama i gospode pomičem.
Smeše se glupom akademcu.
Ne mladom lideru vladajućih već onom čije ime stoji u arhivi strogog kurikuluma.
Onom koji sva slova zna i pisana i štampana. Čak i neka strana.
*
Šetam.
Reka teče svojom kolevkom.
Predvečerje spušta zavesu.
Težak miris palih boraca za rodni kraj prekida misli o podsmehu.
Piše: Tihana Petrović
Slika: Ana Stojković
Distopijski tango u vrelu letnju noć se pleše
Zvoni ulicama
Svaka lični žig ima
Osramoćena reka teče skupljena
Plesači vitkih tela
Tetoviranih glava udova
Gracije prozirnih veđa nabubrelih usana
Potoci planinskih dubina kaplju bez suza
Noć je duga možda beskrajna
Kucaju srca skrivenih ptica
Listovi okamenjenih boja
Muzika tanga truje bića nedistopijska.
Piše: Tihana Petrović
Foto: Ana Stojković
Kada proleće dođe
Kada dođe proleće
Videlo će sleteti na grane
Mrka zemlja muzej figura biće do sledeće nevidelice
Leleci duša prestaće
Ptičja grla himne planeti pevaće
Ukopano semenje obojeni prah razasuće
Vazduh dobrote zalečiće rane
Sijaćeš u proleće
Hranićeš zvezde nebesne
Jedan svemir mnogim licima hodaće
Kada behar svane
Piše: Ana Stojković
Dvoje u parku
Pod zvezdanim nebom.
Svici oko njih lepršaju
Stvarajući svetlosnu čaroliju.
Magnovenje svežeg vazduha
Zari im lice.
Dodiruju jedno drugom kosu.
Mirišu lice.
Prstima se igraju kao dve košute.
U njima svet nov, uzavreo.
Buktinja strasti u nežnom stajanju.
Poljupci kao kiše padaju im na usne.
Praporci emocija struje im kroz kožu.
Sami. U parku.
Pod zvezdanim nebom.
