Trenutak
Piše i crta: Ana Stojković
Posmatrao me je nemo kao predmet mogućeg razmišljanja.
Kao san februarskog dana utaknut u momenat budućeg stvaranja.
Ćutnja je oblikovala mogućnost delovanja.
Prsti zagovarali šake na delanja.
Oči isijavale pohotnost pogleda.
Sublimaciju sazvežđa u snoviđenju pohođenja.
Nedostatak motivacije rasprsnuo je iluzije raspredmećene fantazije.
Reči ostaše neme na usnama
Zaokupljene drugim prolaznicima.
Otisak bola zakopan u neizgovorenim rečima
Krajičak pogleda uhvaćen u suzdržavanju emocija.
Kosmogonija dva bića procvetala u svitanja.
Neprospavane noći nad kretanjem vazduha.
Pohotnost smisla ostavljen za stolom skrštenih kolena.
Razmaknuti, razbuktali prsti naterali su reči na maštanja.
Delotvornosti usnulog trenutka, ostaše kao prijateljska praštanja.
Leave a Reply