Mališani svih uzrasta imaju priliku da prođu kroz vreme gledajući izložbu dinosaurusa koja je postavljena u dvorištu Zavičajnog muzeja u Aleksincu. Izložba eksponata pod nazivom „Svet dinosaurusa“ trajaće sve do 19. septembra, a cena ulaznice iznosi 200 dinara.
Zavičajni muzej pravi je vremeplov jer se u dvorištu nalaze brojne rekonstrukcije dinosaurusa u prirodnoj veličini.
Za najmlađe su organizovane kreativne radionice, a u večernjim časovima će se na otvorenom prikazivati filmovi o dinosaurusima.
Karte se mogu nabaviti na biletarnici Doma kulture i u Zavičajnom muzeju.
Organizator izložbe je Centar za kulturu i umetnost Aleksinac.
Književno veče Branice Damjanović u okviru aleksinačkog kulturnog leta
Piše i fotografiše: Ana Stojković
Juče sa početkom od 20h poznata beogradska književnica i novinarka Brankica Damjanović održala je snažno književno veče u dvorištvu Zavičajnog muzeja u Aleksincu u okviru tradicionalne manifestacije grada aleksinačko kulturno leto.
Brankica je skoro dve decenije bila u medijima, ali kako taj posao donosi veliki stres, kako kaže, daje otkaz na tadašnjoj televiziji ,,Košava.” Na predlog brata da joj daje novac kako bi ona sedela kući i čuvala decu, ona tu ideju prihvata i u tišini kuće počinje da radi ono što najbolje zna i ume. Počinje da piše.
Sada iza sebe ima nekoliko zbirki priča iz svakodnevnog života.
,,Leksikon uvida”, ,,Setilo se majke”, ,,Rekla mi je volim te”, ,,Rukopis moga brata”, ,,Ne bih ovo mogla bez tebe”, ,,Dobro je.”
Njena prva knjiga nastala je dok je radila na pirotskoj lokalnoj televiziji kada je počela da ispravlja lokalizme u redakciji.
Njeni snovi su u više navrata rušeni, iako neki misle da je po stilu pisanja živela pod staklenim zvonom.
Kao mala, sanjala je da bude pisac, ali kako zatiče mrtvu majku sa samo četrnaest godina, mora da brine o celoj porodici u Prištini. Nakon udaje i rođenja genijalnog deteta za koje imaju ambicije da pohađa najbolje škole, dešava se rat na Kosovu i oni kao porodica nalaze se pod podstanarskim ključem u Pirotu. Kao izbeglice. Brankicu ni to ne obeshrabruje već gleda način da detetu nađe najboljeg mentora i pronalazi ga u lokalnoj sredini.
,,Ne boj se. Neće ti se dogoditi ništa što ne možeš izdržati. Kad čovek ne može da podnese bol on se onesvešćuje. Kad duša pati. Poslednji stadijum patnje je oslobađanje. Tamna noć duše je trenutak kada se svetlost začinje. Strpljenje. Samo ti je ono potrebno. I poverenje. Da je sve dobro i da najbolje tek dolazi. Ako sada misliš kako nije baš tako kako nije dobro, razmisli, možda je baš ta misao ona koja te sapliće. Nateraj se da veruješ u dobro. Znaš da zlo postoji, ali te ne razboljeva jer si ti stranu odabrao. Ne boj se. Strahovi se obistinjuju i snovi, jednako” – govorila je Brankica odlomak iz knjige ,,Rukopis moga brata” ,dok nam je sve vreme besedila o turbulentnom i tragičnom životu koji je u više navrata poljuljao njene snove.
Ali to je nije zaustavilo da i dalje stvara i da ostvari svoj san koji je sanjala kao mala devojčica. Da postane pisac. Dok je objavljivala svoje crtice na fejsbuku izdavači su sami počeli da se javljalju. I tako je sve počelo.
Njen najveći uspeh, kako kaže, su deca koja se sada nalaze u inostranstvu a knjige, prema njenim rečima su eto, tako uz put.
Poezija se piše srcem. U tihim, samačkim noćima kada inspiracija dolazi izazvana. Unutrašnjim doživljajem sveta. Ona produbljuje naš duboki svet satkan od emocija. Od reči, dugačkih plaža, azurne boje mora, školjki, ali i iluzija prema određenim muškarcima.
Bar ovako doživljavam Mirjanu Bobić Mojsilović koja je sa ponosom rekla na pesničkoj večeri održanoj u Aleksincu da je pesmu ,,Ljubomora“ napisala tipu koji je ostavio.
Onda mu je kroz stihove sasula sve u lice i na taj način otrgla osećanje iz nje koje je imala prema njemu.
Tako je napisala i pesmu ,,Obećao si mi“ koju je recitovala za kraj.
,,Tako je sve bilo dogovoreno
Da će sve biti šareno poput gužve
Na nekom pristaništu u avgustu
Na kraju leta
I da će biti vina i menueta
Rumbe, sambe, menueta
I da će sve biti ludo poput krupne kiše
Na uživom danu
Poput rascopane lubenice
Čije srce mi kvasi lice
Poput vetra na moru“
U tropskoj avgustovskoj noći u dvorištu Zavičajnog muzeja, Mirjana je svojim produhovljenim i umetničkim stvaralaštvom obasipala našu pažnju govoreći stihove.
Lepršave, nežne, ženstvene, satkane od svile i izleta u Botaničkoj bašti, jasne, razumljive, prepune letnjih avantura i salse, mogućnostima izlazaka sa potencijalnim ljubavima, dosadu zbog istih kada je orkestar već počeo da svira, nepregledne duševne ponore žene koja je rođena da bude princeza, ali koja sama slika sve što joj se dešava.
Obučena u crnu, elegantnu haljinu, uz pratnju klavira, nizala je stihove teatralno izvodeći pesme kao prvi, drugi ili treći čin.
Između činova, govorila je dosetke iz života i podsetila nas je da su mnoge mlade generacije čitajući njene knjige počele da pišu.
Njeni stihovi satkani su od njenog unutrašnjeg doživljaja sveta, odnosima i vezama, proživljenom stvarnošću mora, brodova, isprepletani lirskim izrazom romantične naracije.
U njenim stihovima svaka se žena može prepoznati. Stihovi oslikani rečima baš kao i njene maštovite slike obojene morskim motivima.
Motivima ljubavi, ženske snage, ljubomore, razočaranja, uspona i padova.
Dok slušate Mirajaninu poeziju pod svetlima pozornice, vidite energičnu i maštovitu ženu u koju bi se svaki muškac romantičnog srca odmah zaljubio.
Na kraju njene pesme dolazimo do kulminacije stvarnosti koja bi nosila naziv ,,Ja znam da sam sve ovo sama naslikala.“
Mirjana je svojim prisustvom u letnje avgustovske večeri unela romantična platna u stihovima. Prodrmala je učmalost večeri, opojila nas nadahnućem, inspirisala za nove reči i tumačenja.
Donela je mir i nemir i preispitivanje duše.
Donela je mogućnost retrospektive svačijeg života. Tonalitetom, naracijom, pojavom kao i suštinski značajnim stihovima.
Stihovima jedne prave ,,ženske domaćiće“, slikarke, pesnikinje i književnice.
