Predstava ,,Strah jedna topla ljudska priča”
Piše: Tihana Petrović
Trećeg dana festivala Prvoizvedenih predstava na scenu je stupilo Narodno pozorište iz Pirota sa predstavom ,,Strah jedna topla ljudska priča”, prema motivima dela nemačkog autora Franca Ksavera Kreca, kao autorski projekat reditelja Igora Vuka Torbice.
Strah. Racionalan i iracionalan. Oba su prisutna. Na sceni je petoro vrata. Pet stanova u kojima žive ljudi koji se, iako su nadomak jedan drugoga, ne poznaju. U jednom stanu živi bračni par – Žuća i Nata. U drugom živi Saška. U trećem živi mladi vanbračni par – Laki i Danica. U četvrtom živi Danijela. U petom živi Aleksandar. Tokom jednog susreta na hodniku Aleksandar, inspirisan italijanskim filmom ,,Jedan izuzetan dan”, obraća se svojim komšijama pitanjem da li osećaju strah. Susedi, ne poznajući jedni druge, bivaju iznenađeni njegovim pitanjem i govore da se ne plaše. Čega bi se plašili?
Predlaže da bi bilo lepo da se upoznaju s obzirom da žive na istom spratu, u istoj zgradi. To ne nailazi na odobravanje. Ljudi ulaze u svoje stanove. Ostaju Saška, strastveni pušač, i Aleksandar. Komunikacija spontano kreće. Glasovi Saške i Aleksandra na hodniku izazivaju znatiželju ostalih koji se polako primiču.
Do tada stranci, komuna sa istog sprata počinje da se druži. Iznose se stolice, stolovi, piće. Razgovor, običan, teče. Zbližava se. Slavi se rođendan. Torta na stolu. Jedan sprat postaje jedna kuća. Svih pet stanova postaju zajednički. Utrčavaju, istrčavaju iz njih. Kod koga je slobodno kupatilo, čiji mikser je ispravan, ko ima sastojke za kolače, ko će podeliti račune…
Bliski su. Njih sedmoro. Otvaraju lične priče.
Saška živi sama. Fina dama. Mnogo voli da puši cigarete. Dnevno ispuši dve pakle. Nekada i tri. Pola plate joj odlazi na duvan. Pronađen joj je čvorić na dojci. Moraće na operaciju ako se poveća. Za svaki slučaj, ključeve od stana daje Aleksandru.
Laki i Danica su se upoznali u Pošti. Radili su na istom mestu. Onda je Laki ostao bez posla. Od tada je prošlo tri godine. Pokušavaju da zasnuju porodicu. U stanu koji je Danica nasledila od tetke. Laki slučajno vidi kontraceptivne pilule u njenoj torbi. Prepiru se.
Potom izvinjavaju jedan drugom.
Žuća ima šezdeset i dve godine. Aleksandar se čudi kako je penzioner. Govori mu da je firma otišla u stečaj. Da je morao da ode u invalidsku penziju. Ne seća se pod kojom šifrom. Dugo mu je trebalo da se navikne da ne radi. Kako bi sprečio samotnost izlazio je u park ispred zgrade i čitao. Majke sa decom su ga odbojno posmatrale. Rekao im je da se ne plaše. Da je on policajac u civilu. Onda su ga njihovi muževi prebili.
Danijela drži radnju mešovite robe. Radnja dobro posluje. Živi sama. Tiha žena. Ima biljke ispred stana.
Aleksandar je sredovečni čovek. Živi sam. Novinar i pisac. Kratak roman je odavno napisao, ali stupce za novine nije skoro. On je pokretač međusobnog upoznavanja. Potreba čoveka da podeli prostor i vreme. Krajnje prirodno.
A onda u komunu ulazi Milan. Mesar. Dobavljač od koga Danijela kupuje meso. Nema krov nad glavom. Sazivaju kućni red i demokratski glasaju da li može da se useli u Danijelin stan. Privremeno.
Glasanje se završilo potvrdom. Naizgled, Milan je krupan čovek nenametljive prirode. Stidljivo se upoznaje sa komšilukom. Domaćinski mu nude stolicu. Komšije navijaju da Danijela i on ostvare romantičan odnos. Od gotovo nečujnog pridošlice Milan postaje autoritativan. Prema Danijeli se ophodi vlastodržački. U Aleksandru nalazi saborca za ideju koja mu pada na pamet. Ne smeju napuštati domove. Napolju je strašno zlo. To je upravo onaj strah koji je podstaknuo Aleksandra da se komšije zbliže. Neće ići na posao. Javiće da otvaraju bolovanje. Danijela će jedina raditi i donositi im potrepštine. Moraju da dišu kao jedan u prilikama koje su grozomorne. Sve zalihe novca će predati njemu. On će biti bankar. Kada zaključe bolovanje uzeće neplaćeno odsustvo. Nada se da će do Uskrsa biti svršeno sa zlom koje vlada.
Nata želi da pravi kolač. Milan joj govori kako je neprimereno praviti kolač u tom trenutku. Žuća pita Milana da mu da novac. Potreban mu je radi nečega. Radi čega? Skoro plačno odgovara mu da su mu potrebne pelene. Pati od inkontinencije. Milan ispija pivo i govori Nati da odvede Žuću u stan. Nata je medicinska sestra. Kuvaće suprugu čajeve, supice. Ne sme da izlazi iz stana. Potrebna mu je nega. Danica manično jede. Laki podiže glas na nju zbog čega ga Milan baca na pod i tera da simulira psa. Saške nema u stanu. Rekla je Aleksandru da će, možda, otputovati. Milan traži ključeve od stana. U njega odvodi Danicu.
Tako prolaze dani, nedelje, meseci. Uskrs sviće. Izlaze da jedni drugima čestitaju. Danijela je ofarbala jaja. Radosni su. Konačno će moći u svet. Ali, ne. Milan govori kako je napolju i dalje strahotno. Moraju biti u svojim nastambama. Neodređeno. Mila Danijela udara šakama o sto i vrišteći se odupire tome. Ne pristaje da bude zatočena, iako jedina izlazi van. Protivi se diktaturi čoveka koga je dovela u “porodicu”. Napušta svečanost. Milan ulazi za njom. Nekoliko trenutaka kasnije izlazi krvavih ruku. Oduzetost. Neverica. Strah. Ko je sledeći?
Igor Vuk Torbica upotrebio je štivo nemačkog autora Franca Ksavera Kreca i oblikovao ga pečatom trenutka. Prema Torbicinim rečima delo je nastajalo iz dana u dan. Glumci nisu znali odmah o kakvom delu je reč. Bio je strog u traženju da što grotesknije ispričaju momenat u kome žive. Živimo. Predstava je postavljena na scenu u sezoni 2019 – 2020. Tema straha, psihosomatskog, titrala je Torbicinim ličnim i profesionalnim krvotokom. Priča o ljudima kakvih ima svuda i osećaj koji skriveno ili transparentno počiva u njima. U nama. Svet je zločinačko mesto. Ne treba biti deo njega. U njemu caruju zveri. Dom, skrovište, ognjište je sigurno mesto. Dok smo na tom mestu zaštićeni smo od svih neprilika. Jedan sprat, zgrada, naselje, selo, grad, država to je zajednica. U prilikama koje su ružne, nakaradne, lešinarske mora se biti jedno. Nema istupanja. Nema individualnog diskursa. Nema pobune. Zna se da se pobunjenici ekskomuniciraju ili ubiju. U svakom slučaju, budu sklonjeni. Odlična alegorija Torbice na godine koje živimo.
Vizionarski ,,Strah jedna topla ljudska priča” nastaje u sezoni u kojoj će izbiti pandemija. Ljudska vrsta će se izolovati u kućama čekajući da strahota prođe. Kraj se ne nazire već se nova (ne)normalnost stvara u kome i dalje polumrtvi od straha bauljamo hodnicima života.
https://www.zazzle.com/zooncoolion_cofee_mug-256608797490822378
