Predstava niškog Narodnog pozorišta ,,Prasetina na 178. načina” otvara festival
Redakcija
Dvanaesti po redu Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu otvoriće niško Narodno pozorište predstavom ,,Prasetina na 178 . načina” u režiji Sanje Petrović.
Festival će trajati do 27. novembra a sve predstave biće izvedene u Velikoj Sali Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.
Ovogodišnji selektor festivala je dr Milivoje Mlađenović, a prema njegovom odabiru, publika će imati prilike da pogleda sledeće predstave u takmičarskom delu festivala: – Narodno Pozorište Niš – Prasetina na 178 načina – Bitef teatar – Misterija Dušan Vasiljev – Zvezdara teatar – Kuća – Atelje 212 – Mama – Novosadsko pozorište (Ujvideki Szinhaz) – Bilo jednom u Novom Sadu
Kako ističe prošlogodišnji selektor festivala Nebojša Bradić, pozorište danas ima zadatak da očuva meru kulture i ukusa, posebno u manjim sredinama, što PIP neumorno čini već više od decenije. Festival je pokrenut s ciljem da promoviše domaće autore i dramski tekst, ali je s vremenom postao simbol zajedništva, kreativnosti i ljubavi prema umetnosti.
Festival će svečano biti zatvoren izvođenjem predstave ,,Čudo u Šarganu” Kruševačkog pozorišta, u čast nagrađenih, kada će biti proglašeni i laureati.
Tradicionalno, kao i svake godine biće dodeljene i nagrade. Najbolji dramski tekst biće nagrađen nagradom „Slobodan Selenić”.
Prema rečima organizatora skoro sve ulaznice za festival su rasprodate, a publilka će u narednim danima moći da uživa u izvedbama profesionalnih pozorišta iz cele Srbije.
Petog dana Festivala Prvoizvedenih predstava na scenu je nastupilo pozorište Puls – Teatar Lazarevac sa predstavom ,,Ljubav se nosi u tri”. Predstavu je režirala Jelena Bogavac prema tekstu Milene Bogavac. Predstava je premijerno izvedena 5. maja u prvom prigradskom pozorištu Puls -Teatru Lazarevac.
Novogodišnji after parti na sceni. Razbacana gomila mladih ljudi koji djuskaju, klibere se, nonšalantno pevaju uz zvuke Ejmi Vajnhaus. Okupljeni su oko dugačkog stola.
Na prvi pogled razmišljate da ova grupa mladih ljudi samo žuruje tokom predstave, međutim pojavom mladog novinara koji želi da intervjuiše ove mlade ljude, komad dobija sasvim drugačiju dimenziju.
Pitanja aktivizma, volonterstva, poslova ovih nesnađenih mladih ljudi dobijaju konotaciju blagog beznađa u zemlji u kojoj živimo.
Ejmi je ,,kulturna radnica“ koja povremeno zarađuje tako što napiše neki tekst, naravno bez ikakve prijave. Njena najbolja drugarica je aktivistkinja u udruženju koje okuplja mlade ljude kako bi ih sklonila sa ulice. Među njima ima i narkomana. Ona, prema njenim rečima, ne mora da ide svaki dan na posao. Distopijski zvuk ovog mladog sveta postavlja nam pitanje odlaska mladih ljudi iz države. Upravo iz razloga nezaposlenosti. Niko od njih nema stalan posao, snalaze se kako znaju i umeju, a jedna od prijateljica je i trudna i planira da rodi bebu. Želi da ode van zemlje. Njen monolog o rođenju deteta je surov.
,,Ako mogu moje volonterke koje se drogiraju da imaju po troje dece, zašto ne bih mogla i ja“
Očaj ove nezaposlene devojke koja neizmerno želi bebu, a zna da nema sa čim je izdržava baca nas u ,,zlatne“ okove Srbije iz koje natalitet ne može biti veći i da hoćemo.
,,Ljubav se nosi u tri je komad o generacijskom očaju i strahu od neuspeha, kao osnovnoj motivaciji za sve naše postupke. Taj strah smo godinama uspešno prekrivali šminkom, davili u alkoholu, skrivali u mraku klubova, gubili u gužvi, satirali pornografijom, švercovali ga iza velikih reči, praveći se da je nešto više od straha”, kaže Milena Bogavac, autorka teksta.
Ova predstava će vas vratiti u tinejdžerske dane, Mamurne, neobavezne, društvene i svakako zaljubljene. Komad ,,Ljubav se nosi u tri” postavlja na scenu i pitanje gej zajednice koja široko ulazi na srpska vrata.
Ova ekipa pokušava da se bori i transparentima protiv sistema dok Ejmi u novogodišnjoj histeriji pokušava da ostvari dva zadatka – da opstane u ovom i ovakvom svetu i privuče pažnju izvesnom Pankeru. Da li će uspeti u tome, ostavljam vam da pogledate.
U komadu igraju Maja Jovanović, Mihaela Stamenković, Ana Ćuk, Boba Stojimirović, Jovan Zdravković, Uglješa Spasojević i Predrag Vasić/Danilo Petrović. Scenografiju potpisuje Nevena Šurlan, kostim Sonja Kotorčević, scenski pokret Aleksandra Veljković, audio/video Igor Marković, a produkcija je Prvo prigradsko pozorište – Puls teatar Lazarevac.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Na predstavu ,,Anamnesis Vitae” otišla sam sa ubeđenjem da ću na sceni zateći tribinu budućih doktora koji šire svest o retkim bolestima kao što su šizofrenija, bipolarni poremećaj, alkoholizam i psihoza.
Međutim, ovi budući lekari našli su se u ulozi glumaca koji su, iako amaterski, predstavu jako dobro izveli.
Zasmetala mi je loša dikcija, ali je i loš akcenat pao u vodu kada sam primetila da se oni jako trude u ulogama koje su im dodeljene. Bravo za takav jedan glumački ansambl i još jedno bravo za ono što oni sa scene nama govore. Bravo za temu koju obrađuju u predstavi.
Ova mlada glumačka ekipa dočarava stigmatizovane bolesti koje sam navela na početku teksta kroz plejadu pozorišnih likova koji se nalaze u čekaonici kod lekara.
Potrebno je govoriti o bolestima koje u zatvorenom društvu običnom čoveku stvaraju odbojnost na samu pomisao različitosti.
Različitost je biti bolestan od bipolara ili šizofrenije. Takvim osobama je teško da se asimiliraju u normalni tok društvenog života i samo oni znaju kroz kakvu osudu društva prolaze, samo zato što su različiti i to ne sopstvenom krivicom.
Glumci predstave,,Anamnesis Vitae” na senzitivan i komičan način dočaravaju likove pod ovim dijagnozama i svako od njih predstavlja junaka iz sopstvenog sveta. Različitog, a pristutnog.
Tokom predstave nas upoznaju sa posebnim životnim sudbinama. Od onih koji imaju sve u životu, a ipak su podlegli konzumiranju droga, do borbe običnih ljudi koji ne mogu pronaći posao, a imaju problem sa alkoholizmom.
Zašto neko ko je dobar loše prolazi u životu, ili zašto neko ko je beskrupulozan u životu prolazi dobro, pitanje je koje nam na početku predstave postavlja osoba sa mentalnim problemima, vidno isfrustrirana nepravdom koja je okružuje.
Ova osoba, nakon hiljadu premišljanja i šansi za život, na kraju predstave sebi oduzima život.
U nemogućnosti da se izbori sa nepravednim spoljnim svetom, poslušavši tamniju stranu svoje nestabilne ličnosti, ne uspeva da se spasi u ovozemaljskom životu.
Da li je privid ovog života mogao da spasi ovu jedinku obuzetu tamnim senkama?
O tome su, šta je sve on mogao osim onog najgoreg, govorili glumci paleći sveće pokojniku. Mogao je možda sve od toga, samo da senke nisu bile toliko jake i pomračile mu um.
Možda su se svi oni kasno pojavili sa receptima za nastavak života. Možda je u trenutku povlačenja oroza bila potrebna samo jedna prijateljska topla reč i savet da na tako koban način ne završi život. Možda su, ipak svi došli kasno. Život je ugašen.
Hiljadu možda, a ipak samoubistvo.
Zašto se u društvu ne govori više o inkluziji ovakvih individua u normalne tokove društvenog života? Zašto se oni momentalno apstrahuju iz društvene zajednice kao nešto drugačije i nešto od čega se treba sklanjati? To su osobe jakih emocija i dubokih misli kojima su dovoljna samo jedna otvorena vrata da shvate da je život ipak nešto najdragocenje što imamo. Ali i aktivno učestvovanje u njemu.
Pozorišni komad ,,Anamnesis Vitae” koji su izveli studenti Medicinskog fakulteta iz Niša, a režirao Dušan Ščepihin prema tekstu Marka Trajkovića, bio je humanitarnog karaktera. Sav prihod od ove predstave doniran je Domu za decu i omladinu ,,Hristina Markišić” u Aleksincu.
Predstavu je organizovao Komitet za međunarodnu saradnju studenata medicine i lokalni komitet Niš u sklopu kampanje (#dižemglas), glumačka asocijacija (Glas) u saradnji sa Kancelarijom za mlade opštine Aleksinac, Centrom za kulturu i umetnost Aleksinac i Crvenim krstom.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Eling je norveški film iz 2001. godine koji je naredne godine kandidovan za Oskara.
Ova drama sa elementima crne komedije svoju prvu pozorišnu premijeru imala je u ,,Buš Teatru“ u Londonu 2007. i sledeće godine proglašena za najbolju novu komediju od strane engleske publike i nominovana za prestižnu nagradu ,,Olivije“.
Na daske Beogradskog dramskog pozorišta postavlja je Marko Manojlović, prema tekstu Sajmona Beneta.
Eling i Kjel se upoznaju u psihijatrijskoj bolnici i postaju cimeri.
Kjel je anksiozan i neurotičan. Nepoverljiv prema spoljašnjim pojavama i obuzet likom mrtve majke. Njenu sliku stalno nosi u torbi i povremeno je izvadi kako bi sa njom razgovarao. On je poeta. Svoje pesme tokom predstave stidljivo čita svom najboljem prijatelju, Elingu.
Stegnutu i uplašenu pojavu Kjela glumac Pavle Pekić besprekorno prikazuje na sceni.
Eling je nasuprot njemu jako razdragan i opsednut seksom, koji za svojih 40 godina, nije imao. Njegovu infantilnu i druželjubivu prirodu na sceni je profesionalno dočarao glumac Ljubomir Bandović.
Nakon izlaska iz psihijatrijske bolnice socijalni radnik im nalazi stan u kome će boraviti, sa pokušajem infiltriranja u društvenu zajednicu.
Reditelj Marko Manojlović je odlično prikazao strahove psihičkih bolesnika koji pokušavaju da učestvuju u normalnom životu.
Od straha na javljanje na telefon do izlaska do obližnje kafane. U njihovom svetu, podvig je javiti se na nepoznati broj, ili usuditi se izlasku iz toplog doma i možda na putu do prodavnice prozboriti koju reč sa nekim strancem. Pravi je podvig upoznati novog prijatelja.
Ova pomalo teška ljudska priča govori o blokadama i nesnađenosti psihički ugroženih ljudi. Njihovom pokušaju da žive običan život. Mukama kroz koje prolaze dok se misle da li da se jave na nepoznati broj. Njihovoj krhkoj prirodi koju može ugroziti bila kakva pojava iz spoljašnjeg sveta. A da to nije njihov dom.
O preprekama koje moraju prevazići u svakodnevnom funkcionisanju, a koje su normalnom čoveku dobar dan.
Toplina prijateljstva i uzajamna pomoć u pokušaju snalaženja sa stvarnošću prikazana je na vrlo duhovit način, a sporedni likovi koji se pored njih pojavljuju u epizodama na sceni doprinose dinamici radnje i zapletu predstave.
Gledaocu nije teško da isprati predstavu koja traje dva sata i deset minuta jer ova odlično uigrana ekipa na sceni ne daje predah publici. Uvek nas dočekuje nova situacija, nova pesma, nov poklon za Novu godinu. Eling i Kjel su neumorni u njihom druženju.
,,Čudni muški parovi uvek su bili fascinantni deo popularne kulture. Dva muškarca u paru, bez svojih “ bolјih polovina “ su nepotpuni i nesavršeni, pa je mnogo lakše prikazati sve njihove mane. Oni su kao stari bračni par – toliko naviknuti na društvo onog drugog da ne mogu više ni da zamisle da su odvojeni. Ovakvi odnosi bez sumnje privlače našu pažnju, i pre svega, nas zabavlјaju. To ne znači da oni ne utiču na nas: možemo ih sažalјevati, diviti im se i sigurno, u slučaju Elinga i Kjela Barnea, izaći posle predstave dobro raspoloženi.” – rekao je o odnosu Elinga i Kjela reditelj Marko Manojlović.
Ljubomir Bandović je osvojio nagradu ,,Ivo Serdar“ za ulogu u ovoj predstavi na 33. Danima satire u Zagrebu 2009. godine. Pavle Pekić osvaja nagradu ,,Zlatni smijeh“ , a na 22. Danima ,,Zorana Radmilovića“ u Zaječaru (2013) osvaja i priznanje ,,Zoranov Brk“.
Adaptaciju i prevod ovog dramskog teksta potpisuje Nevena Pecotić. Za scenografiju je bila zadužena Marija Kalabić, za kostimografiju Lana Cvijanović, a pored Ljubomira Bandovića i Pavla Pekića, igraju još i Nataša Marković, Ivan Tomić i Slobodan Ćustić.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Stihovi Desanke Maksimović, Duška Radovića, Konstantina Simonova, Matije Bećkovića, Božidara Timotijevića ukomponovani solističkim izvođenjem basnoslovnog glasa Kristine Savić, solistkinje pozorišta na Terazijama, juče su se mogli čuti na sceni aleksinačkog pozorišta.
Muzičko – pozorišni komad ,,Kao da sam te sanjao” u izvođenju Teatra Kult zamišljen je kao kabare, a svečana atmosfera romantičnih nota kojom dominiraju glasovi Kristine Savić i Vladana Savića, prvaka pozorišta na Terazijama, koje na klaviru prati pijanistkinja Ksenija Ristić, odaje utisak pravog koncertnog doživljaja.
Zaljubljenici u stihove i književnost naših najeminentnijih pesnika i književnika mogli su uz pesme Adel, Đorđa Balaševića, Arsena Dedića uživati u koncertnoj otmenoj večeri.
Predstava se nalazi na redovnom repertoaru Teatra Kult, ustanove kulture Vuk Karadžić. Izvođena je na različitim pozornicama širom Srbije i u inostranstvu i svuda je naišla na odličan odziv publike i kritike.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Zadnjeg, odnosno, petog dana festivala Prvoizvedenih predstava izveden je pozorišni komad ,,Ako se probudiš ili kao da je važno” Narodnog pozorišta Leskovac u saradnji sa Narodnim pozorištem Priština. Režija je pripala Nenadu Todoroviću prema tekstu Isidore Milosavljević. Gluma je dodeljena Maji Janković za ulogu majke, Ivanu Jankoviću za ulogu oca, Filipu Radivojeviću za ulogu sina Lazara, Nataši Stanković za ulogu ćerke Čarne, Maji Jovanović za ulogu psihološkinje i Nađi Tomić za ulogu Relje. Scena je i ovog puta bila oskudno obučena. Zidovi, bolnički krevet. Par istupa na scenu. Počinju priču. O njima dvoma. Kako su studirali, zaljubili se i odlučili da, umesto diplomiranja, započnu zajednički život i zasnuju porodicu. Priča započinje osmehom, punim osećajem ljubavi, a onda se pojavljuju audio vizuelni efekti. Muziku, koja navodi na teške misli, prati oslikanost zidova koji mogu biti oblaci, nebo, tmina i u jednom krugu mladić na bolničkom krevetu. Dvoje, koji su se voleli, dobili su dvoje dece. Sina Lazara i ćerku Čarnu. Lazar bi mogao biti dečak od četrnaest, petnaest godina. Čarna devojčica od deset, jedanaest godina. Lazar ustaje sa kreveta, uzima loptu. Počinje da se igra tako što loptu baca na zid i dočekuje je. U sobu ulazi sestra koja sa sobom ima lutku ljudske visine, obučenu u belo. Govori bratu da je pronašla poklone koje je Deda Mraz doneo. On joj odgovara da Deda Mraz ne postoji. Da su roditelji kupili poklone. Kao i svake godine. Počinju da se prepiru, guraju, povisuju ton. Pojavljuje se otac. Razdvaja ih i pita u čemu je problem. Sin odgovara da je trebalo da bolje sakriju poklone i kažu Čarni da Deda Mraz nije stvaran. Otac mu govori da izađe iz sobe više puta. Sin besno odbija dok napokon ne odluči da izađe s rečima da je uvek on kriv. Ručak. Majka poziva decu. Devojčica srče dok jede. Majci to smeta. Nevaspitanje pripisuje ocu. Počinje svađa. Deca se skrivaju ispod stola i dogovaraju da broje do dvadeset. Onda će sve proći. U međuvremenu, žar svađe se razbuktava. Žena baca tanjire sa stola i urličući govori mužu da izađe iz kuće. Sinu Lazaru je rođendan. Leži nepomično na bolničkom krevetu. Majka je napravila tortu. Otac je doneo balon. Sestra kasni na proslavu. Pitaju je zašto kasni. Odgovara da nisu došli po nju. Lazar bi trebalo da ide u inostranstvo na lečenje. Sprečen je. Ima infekciju. Čarna, pobunjenički, počinje da peva pesmu. Savremenu muziku mladih. Rep ili trap. Čarna je dobila ulogu u školskoj predstavi. Majka joj je sašila haljinu. Pred roditeljima isprobava glumu. Sugerišu joj šta bi trebalo da ispravi. Ponavlja, ponavlja, ponavlja. Dobro je izvela ulogu dvorske dame. Pita oca da li će prespavati kod njih. Majka odgovara da tata više ne stanuje kod njih jer je pio i nedovoljno bio prisutan. Susret psihološkinje sa Čarnom i njenom imaginarnom drugaricom Reljom. Relja je lutka. Psihološkinja, neurastenično, pita Čarnu zašto na crtežu porodice nije nacrtala brata. Kako može ime Relja dati drugarici? To je muško ime. Da li Čarna zna sa kakvom devijantnom decom ima posla, a ona ne može da nacrta brata i, na taj način, zadovolji majku. Da li ona zna da zbog jednog dečaka, koji je ugrizao nekoliko devojčica, nijedan roditelj nije dozvolio odlazak u školu svojoj deci. Histerično ustaje sa stolice, stavlja stolicu preko Relje. Vičući naređuje da nacrta brata. Izlazi, vukući belu lutku za sobom. Bolnički krevet. Lazar leži. Čarna ulazi. Pita ga da li se seća tog dana. Dana nesreće. Ona se seća svake sekunde. Brat je trebalo da je pokupi posle škole. Umesto njega, pojavila se učiteljica rekavši da su mama i tata u bolnici sa bratom. Pao je i povredio glavu. Leže pored njega. Priča kako je trebalo da poraste. Da popije, popuši sa vršnjacima. Muzika, slike kao s početka predstave. Čarna govori da je trebalo da ga odmah nakon povrede isključe s aparata. Započinje igru. Brojanje do dvadeset. Tiho. Kako se brojevi nižu glasnije. Dvadeset. Jaukom ga izgovara. Isključuje aparate na kojima je bio povezan njen brat. Šutira svoju imaginarnu drugaricu Relju. Gura je od sebe. Ponovo počinje pesma koju Čarna između očaja i besa peva. On i ona. Majka i otac izlaze. Smeju se. Pričaju zaljubljeno. Odlaze. Da li je sve bio san?
San ili ne ostavlja se gledaocu da doživi. Ono što predstavlja središnji deo komada jeste odnos unutar porodice. To je jedan od najvažnijih, najkompleksnijih i najkrhkijih odnosa. Neharmoničnost, nefleksibilnost, nerazumevanje dovode do lomljenja vrednosti koje su osnov zdrave zajednice. Jedinka raste, sazreva sve vreme. Ukoliko je osoba potomak narušenog odnosa oca i majke pitanje je hoće li umeti da samu sebe izvede iz tog, na žalost, lošeg vazduha kuće. Zaljubljenost mladih bi trebalo biti vođena određenim putokazima. Razumevanjem kakav je put. Pogledati nagore i videti stepenice koje treba preći. Znati da je pregršt izazova i da je bez ljubavi svaka prepreka prazna.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Kako Nju ejdž filozofija spiritualizma može spasiti četiri dijametralno suprotne individue, uneti mir u nemir svakodnevnice, gledali smo četvrtog dana pozorišnog festivala u Aleksincu.
Kruševačko pozorište zasmejavalo je aleksinački auditorijum skoro sat i po vremena, a Biljana Nikolić, Dejan Tončić, Bojan Veljović i Nikola Rakić, pod rediteljskom palicom Snežane Trišić, briljirali su na sceni. Predstava ,,Za sada je sve ok“, po tekstu ,,Prozor” dramaturškinje Nataše Rajković, omaž je svakodnevnom bračnom životu, kriznim situacijama na poslu, motivišućim pojedincima bez teških filozofskih pitanja i van ikakvog istorijskog konteksta.
Oskudna scenografija u prvi plan izdiže likove i njihove unutrašnje monologe. Jedna fotelja za muža, Dejana Tončića, koji je prototip sredovečnog čoveka, zarozanog u trenerice i grandž košulju. Bolešljiv i strašno dosadan, u nemiru je sa Mileninim ručkom. Stalno odlazi kod mame ne bi li na kašiku pojeo nešto skuvano. Od brokolija koji sprema Milena, dižu mu se dlake na glavi. Tipičan edipovac.
Milena, koju glumi Biljana Nikolić, tumači lik isfrustrirane medicinske sestre, koja pored bračnih problema ima probleme i na poslu. Kako ne radi ništa da promeni sve to, obuva štikle i zamišlja kako joj samopouzdanje raste.
Omamljena vinom, uzima mikrofon u ruke i publiku iznenađuje pesmom Nine Simon. Skoro pa kao mjuzikl. Predstava je svakako dobila na maštanju rediteljke ovim činom, jer je publika obasula Nikolićevu ovacijama. Stav samouverene žene u koketiranju sa majstorima svetla doprineo je razigravanju drame.
Njen oholi i beskrupulozni šef sa druge strane podsetio nas je na duboku podelu na dobre i loše pojedince i njihovo infiltriranje u društvenu zajednicu. On doktora dočarava maestralno, govoreći nam sa scene kako smo u njegovom svetu nebitini. Bili mrtvi ili živi. Groteskno nas baca u razmišljanje da je lestvica ka uspehu predominantno obojena pakosnim i gramzivim individuama gde dobar i pošten čovek nema šta puno da traži. Oportunizmom kojim nas zasipa, iskarikiranim do maksimuna, latentno nas uvodi u ponor svoje nesrećne duše kojoj je pomoć i te kako neophodna. Tu na scenu nastupa Nikola Rakić. Mlađašni pacijent joge, svojom vedrinom i pozitivnim pristupu životu, uvodi ih sve u kovitlac Nju ejdž životne filozofije gde nema mesta nemiru i brizi. Scena se pretvara u raspevanu gomilu gde likovi puštaju iz sebe negativnosti i zamišljeno putuju drugim dimenzijama bića.
Samopomoćna literatura o oslobođenju sebe i svojih strahova, promenom kroz pokretanje i sagledavanje problema sa stanovišta popularne psihologije personifikovana je u u liku razigranog Nikole Rakića. On sanjari o Islandu i islandskom društvu koje je u njegovim mislima netaknuto i čisto. Čak i doktor pod njegovom mantrom postaje ljudsko biće, iako samotnjak, beskrupulozan i zao.
U životu svakoga je potreban dobar motiv ili osoba koja će motiv doneti. Milena ostavlja posao i vraća se naizgled stabilnom bračnom životu.
Prema rečima rediteljke, predstava je nastala kao posledica introspekcije autorskog tima i glumaca. Sagledavanjem starih obrazaca života, odnosa i ponašanja u novim okolnostima koje su nas zadesile. Krizna situacija u pozorištu i drami najveći je potencijal predstave jer kriza zahteva napor prevazilaženja, traganje za rešenjima, odluka, promena i borbu, napisala je Snežana Trišić.
Teško je međutim postaviti granice i dijagnoze kada se radi o ljubavi. Tu prave dijagnoze nema. A ni odgovarajuće vakcine.
Trećeg dana festivala Prvoizvedenih predstava na scenu je stupilo Narodno pozorište iz Pirota sa predstavom ,,Strah jedna topla ljudska priča”, prema motivima dela nemačkog autora Franca Ksavera Kreca, kao autorski projekat reditelja Igora Vuka Torbice. Strah. Racionalan i iracionalan. Oba su prisutna. Na sceni je petoro vrata. Pet stanova u kojima žive ljudi koji se, iako su nadomak jedan drugoga, ne poznaju. U jednom stanu živi bračni par – Žuća i Nata. U drugom živi Saška. U trećem živi mladi vanbračni par – Laki i Danica. U četvrtom živi Danijela. U petom živi Aleksandar. Tokom jednog susreta na hodniku Aleksandar, inspirisan italijanskim filmom ,,Jedan izuzetan dan”, obraća se svojim komšijama pitanjem da li osećaju strah. Susedi, ne poznajući jedni druge, bivaju iznenađeni njegovim pitanjem i govore da se ne plaše. Čega bi se plašili? Predlaže da bi bilo lepo da se upoznaju s obzirom da žive na istom spratu, u istoj zgradi. To ne nailazi na odobravanje. Ljudi ulaze u svoje stanove. Ostaju Saška, strastveni pušač, i Aleksandar. Komunikacija spontano kreće. Glasovi Saške i Aleksandra na hodniku izazivaju znatiželju ostalih koji se polako primiču.
Do tada stranci, komuna sa istog sprata počinje da se druži. Iznose se stolice, stolovi, piće. Razgovor, običan, teče. Zbližava se. Slavi se rođendan. Torta na stolu. Jedan sprat postaje jedna kuća. Svih pet stanova postaju zajednički. Utrčavaju, istrčavaju iz njih. Kod koga je slobodno kupatilo, čiji mikser je ispravan, ko ima sastojke za kolače, ko će podeliti račune… Bliski su. Njih sedmoro. Otvaraju lične priče. Saška živi sama. Fina dama. Mnogo voli da puši cigarete. Dnevno ispuši dve pakle. Nekada i tri. Pola plate joj odlazi na duvan. Pronađen joj je čvorić na dojci. Moraće na operaciju ako se poveća. Za svaki slučaj, ključeve od stana daje Aleksandru. Laki i Danica su se upoznali u Pošti. Radili su na istom mestu. Onda je Laki ostao bez posla. Od tada je prošlo tri godine. Pokušavaju da zasnuju porodicu. U stanu koji je Danica nasledila od tetke. Laki slučajno vidi kontraceptivne pilule u njenoj torbi. Prepiru se.
Potom izvinjavaju jedan drugom. Žuća ima šezdeset i dve godine. Aleksandar se čudi kako je penzioner. Govori mu da je firma otišla u stečaj. Da je morao da ode u invalidsku penziju. Ne seća se pod kojom šifrom. Dugo mu je trebalo da se navikne da ne radi. Kako bi sprečio samotnost izlazio je u park ispred zgrade i čitao. Majke sa decom su ga odbojno posmatrale. Rekao im je da se ne plaše. Da je on policajac u civilu. Onda su ga njihovi muževi prebili. Danijela drži radnju mešovite robe. Radnja dobro posluje. Živi sama. Tiha žena. Ima biljke ispred stana. Aleksandar je sredovečni čovek. Živi sam. Novinar i pisac. Kratak roman je odavno napisao, ali stupce za novine nije skoro. On je pokretač međusobnog upoznavanja. Potreba čoveka da podeli prostor i vreme. Krajnje prirodno.
A onda u komunu ulazi Milan. Mesar. Dobavljač od koga Danijela kupuje meso. Nema krov nad glavom. Sazivaju kućni red i demokratski glasaju da li može da se useli u Danijelin stan. Privremeno. Glasanje se završilo potvrdom. Naizgled, Milan je krupan čovek nenametljive prirode. Stidljivo se upoznaje sa komšilukom. Domaćinski mu nude stolicu. Komšije navijaju da Danijela i on ostvare romantičan odnos. Od gotovo nečujnog pridošlice Milan postaje autoritativan. Prema Danijeli se ophodi vlastodržački. U Aleksandru nalazi saborca za ideju koja mu pada na pamet. Ne smeju napuštati domove. Napolju je strašno zlo. To je upravo onaj strah koji je podstaknuo Aleksandra da se komšije zbliže. Neće ići na posao. Javiće da otvaraju bolovanje. Danijela će jedina raditi i donositi im potrepštine. Moraju da dišu kao jedan u prilikama koje su grozomorne. Sve zalihe novca će predati njemu. On će biti bankar. Kada zaključe bolovanje uzeće neplaćeno odsustvo. Nada se da će do Uskrsa biti svršeno sa zlom koje vlada. Nata želi da pravi kolač. Milan joj govori kako je neprimereno praviti kolač u tom trenutku. Žuća pita Milana da mu da novac. Potreban mu je radi nečega. Radi čega? Skoro plačno odgovara mu da su mu potrebne pelene. Pati od inkontinencije. Milan ispija pivo i govori Nati da odvede Žuću u stan. Nata je medicinska sestra. Kuvaće suprugu čajeve, supice. Ne sme da izlazi iz stana. Potrebna mu je nega. Danica manično jede. Laki podiže glas na nju zbog čega ga Milan baca na pod i tera da simulira psa. Saške nema u stanu. Rekla je Aleksandru da će, možda, otputovati. Milan traži ključeve od stana. U njega odvodi Danicu. Tako prolaze dani, nedelje, meseci. Uskrs sviće. Izlaze da jedni drugima čestitaju. Danijela je ofarbala jaja. Radosni su. Konačno će moći u svet. Ali, ne. Milan govori kako je napolju i dalje strahotno. Moraju biti u svojim nastambama. Neodređeno. Mila Danijela udara šakama o sto i vrišteći se odupire tome. Ne pristaje da bude zatočena, iako jedina izlazi van. Protivi se diktaturi čoveka koga je dovela u “porodicu”. Napušta svečanost. Milan ulazi za njom. Nekoliko trenutaka kasnije izlazi krvavih ruku. Oduzetost. Neverica. Strah. Ko je sledeći? Igor Vuk Torbica upotrebio je štivo nemačkog autora Franca Ksavera Kreca i oblikovao ga pečatom trenutka. Prema Torbicinim rečima delo je nastajalo iz dana u dan. Glumci nisu znali odmah o kakvom delu je reč. Bio je strog u traženju da što grotesknije ispričaju momenat u kome žive. Živimo. Predstava je postavljena na scenu u sezoni 2019 – 2020. Tema straha, psihosomatskog, titrala je Torbicinim ličnim i profesionalnim krvotokom. Priča o ljudima kakvih ima svuda i osećaj koji skriveno ili transparentno počiva u njima. U nama. Svet je zločinačko mesto. Ne treba biti deo njega. U njemu caruju zveri. Dom, skrovište, ognjište je sigurno mesto. Dok smo na tom mestu zaštićeni smo od svih neprilika. Jedan sprat, zgrada, naselje, selo, grad, država to je zajednica. U prilikama koje su ružne, nakaradne, lešinarske mora se biti jedno. Nema istupanja. Nema individualnog diskursa. Nema pobune. Zna se da se pobunjenici ekskomuniciraju ili ubiju. U svakom slučaju, budu sklonjeni. Odlična alegorija Torbice na godine koje živimo. Vizionarski ,,Strah jedna topla ljudska priča” nastaje u sezoni u kojoj će izbiti pandemija. Ljudska vrsta će se izolovati u kućama čekajući da strahota prođe. Kraj se ne nazire već se nova (ne)normalnost stvara u kome i dalje polumrtvi od straha bauljamo hodnicima života.
Drugog dana devetog festivala Prvoizvedenih predstava, na sceni aleksinačkog pozorišta, izveden je pozorišni komad ,,Upotreba čoveka“, po romanu Aleksandra Tišme.
Dramatizaciju teksta izneli su Tvrđava Teatar u saradnji sa Novosadskim pozorištem, Grad Teatrom Budva i East West Sarajevo. Dvočasovno izvođenje s pažnjom je pratila aleksinačka publika, koja je jedva dočekala festival. To se moglo zaključiti po ovacijama nakon predstave. Nedelja pozorišnog festivala prošle godine izostala je zbog pandemije.
Boris Liješević koji je predstavu režirao, oprobao se i kao glumac noseći u predstavi lik Roberta Kronera. Tih, sveden, produhovljen, mogao bi biti čak i glumac. U predstavi Jevrejin. Verin otac. Vera koju tumači glumica Sara Simović, pohađa časove nemačkog, zajedno sa još nekoliko kolega. Njen otac, bogati je trgovac koji nakon smrti oca dolazi u Novi Sad ne bi li nastavio posao u trgovačkoj radnji. Radnja predstave dešava se tokom Drugog svetskog rata.
Scena je skoro potpuno prazna. Nekoliko stolica i par odevnih predmeta. I veliki sivi zid. Kao loš znak. Nečeg što tek dolazi.
Liješević glumaču ekipu razigrava dinamično. Ne pada vam teško što nema spektakularne scenografije. Pratite tešku priču odigranu u razmacima kroz ples glavnih junaka.
Položaj Jevreja tokom Drugog svetskog rata bio je nehuman. U prividu zaklonjenosti od terora, porodica se nada da ih nacisti neće dirati u Novom Sadu.
Vera želi da ode i skloni se daleko. To joj ne uspeva, već sa celom porodicom biva deportovana u Aušvic 1943.godine.
Dehumanizacija čoveka, sterilizacija, podavanje SS vojnicima kako ne bi bila bičevana, strahote gasne komore, nagost tela i ćelavost glave ispričane su kroz Verin monolog. Valjda nas reditelj nije hteo ,,ubiti“ prikazujući na sceni nacistička dela, već svu strahotu preneo u rečenice. Možda da zamislimo.
Vera, jedina preživela strahote logora, biva promenjena dramatično nakon Aušvica. Gubi smisao. Postaje prostitutka. Uvučena u još jedan horor zvani Komunistička partija.
Prema njenim rečima, iz jednog kaveza ušla je u drugi.
Rat ima za cilj da upotrebi čoveka za vlastite ciljeve. Svi likovi predstave koji su izvedeni na scenu, nakon rata bivaju ili ubijeni ili osakaćeni. Kao i njen prijatelj koji završava u invalidskim kolicima. Otac ne preživljava ni prvi dan logora. Ostali nestaju u ratu. Vera ostaje potpuno sama. Brutalno silovana, osiromašena, ponižena, kako od strane nacista tako i od strane partije u koju ulazi, bori se sa smislom.
Predstava postavlja pitanje da li nakon terora i obesmišljavanja čoveka kao individue u kolektivnom mehanizmu rata, uništenja njegove svrhe i dehumanizacije koja nosi skamenjenost duše, bolje prerezati vene u kadi, ili nastaviti život sa traumom. A opet, kako se ne boriti za život kada je on najači čovečji nagon?
Mir na zemlji bez strahota rata iznedruje civilizovanog pojedinca, rat od njega pravi zloglasni mehanizam. Borba za život u takvim uslovima obesmišljava život, onakav kakav bi on trebao biti.
Liješević nam kroz ples glumaca pokazuje da život treba nastaviti i kada je najteže. Životna koreogafija može biti bolna, ali svakako neophodna u plesu sa vukovima. Neverbalna dinamika traumom istrošenenog tela, funkcijom plesa dobija smisao, iako obesmišljen i nag. Osakaćen, u invalidskim kolicima on još diše. U Verinim rukama, on još postoji.
