Međunarodni dan osoba sa autizmom obeležava se drugog aprila od 2007. Tim povodom Osnovna škola ,,Smeh i suza” u Aleksincu organizovala je tribinu pod nazivom Dan i noć autizma. Tribinu su vodile Milena Džipković, defektolog i oligofrenolog i Snežana Stanojević, majka i diplomirani psiholog. Prvi deo tribine vodila je gospođa Džipković. Uvela je prisutne objašnjavajući glavne karakteristike autizma. Autizam, odnosno poremećaj iz spektra autizma, je razvojni poremećaj kod koga je primetno zaostajanje u razvoju socijalnih veština, jezičkih veština kao i različitih oblika ponašanja. Autizam se detektuje u ranom detinjstvu, najkasnije do treće godine. Indikacije su : zaostajanje u govoru; neobični obrasci u govoru; obraćanje pažnje na jednu temu, vrstu predmeta, aktivnost; igranje sa samim sobom; ustaljeni i rigidni načini ponašanja; repeticija radnje; samopovređivanje; nespecifični strahovi; senzitivnost na određene vrste stimulusa. Gospođa Milena Džipković radi kao defektolog u osnovnoj školi ,,Smeh i Suza” i ima iskustvo rada sa različitim stanjima. Posvećenost, istrajnost, znanje, ljubav, dobrostivost za svako dete krase je. Mnogo generacija duguje veliko hvala ovoj dami. Nastavak predavanja preuzima gospođa Stanojević, majka dečaka prvog razreda sa autizmom. Ona je sprovela anketu anonimnog karaktera o tome ko smo i šta smo osobama sa autizmom. Pitanja ankete su se odnosila na prvi susret sa osobom sa autizmom, poimanje autizma, pomoć osobama sa autizmom, koje su mogućnosti, granice, šta je najvažnije učiniti za osobe sa autizmom i da li se ostvario pomak u razumevanju autizma. Osvrćući se na dobijene odgovore gospođa Stanojević je podelila lični doživljaj stanja svog sina. Nakon saznanja da se radi o autizmu osim instinkta majke nije imala dovoljno uputa kako bi trebalo da se ophodi prema sinu. Od teških trenutaka zbog nemogućnosti da dobije povratnu reakciju sina do trenutaka sreće kada se reakcija javila desio se čitav spektar Dana i Noći. Došla je do zaključka da bi dete trebalo da nadražaj sprovede kroz sva čula i dalo odgovarajući odgovor na spoljašnji činilac. Beskrajna ljubav uz strpljenje daju reakciju, daju dvosmernu komunikaciju, daju osmeh. Gospođa Snežana Stanojević je danas predstavljala sve majke ne samo autistične dece, već sve dece sa bilo kojim stanjem. Vedrina i ljubav sijale su njenim licem. Mea parvitas poručuje : poslušajte Decu bez granica – muzičku numeru Nevernih beba i prijatelja povodom Svetskog dana osoba sa autizmom. “Za Svako dete “ Unicef – Ponudite um i srce lišeno predrasuda. Pružite ruku svakoj boji kože. Spustite ruku na rame bez obzira na garderobu koja je na tom ramenu. Dajte zagrljaj neštedimice. Napravite razliku tako što ćete vidokrug proširiti. Tako što ćete pročitati štivo o autizmu, cerebralnoj paralizi, Daunovom sindromu, Mobijus sindromu, sindaktiliji, spini bifidi… Unesite u Dan i Noć sva lica koja prolaze pokraj Vas. Bez razlike. Za Svako biće.
Posted in DRUŠTVO on January 23, 2023 by zooncoolion
Пише: Тихана Петровић
Увелико сумрак у Алексинцу. Недеља. Дан празничности. Четврта по реду трибина у част Проте Стевана Димитријевића – припадника цркве, задужбинара, патриоте, ректора Богословије у Призрену. Седишта се попуњавају. Ишчекује се долазак гостију овогодишњег сусрета. Јереј Александар Срнић је конферансје. На позорници су ,поред њега, Викарни Епископ новобрдски Иларион Лупуловић и проф. др Жарко Требјешанин. Јереј Александар Срнић захваљује гостима и публици на одзиву. Након пријатног уводног дела отпочиње реторичка игра, а тема ће бити Уметност и Религија. Викарни Епископ у маниру духовника почиње казивање. Милозвучно. Сакрално. Спокојно. Професор доктор се надовезује непристрасно. Научно утемељено. С поштовањем према вери и њеној деци. Прота Стеван Димитријевић био је човек разбарушене косе, раскошног ума, неуобичајени отац православља. Излазио је из оквира канонског делања ,из ког свако треба изаћи, да би показао аутентичност. Уметност произилази из религије или религија из уметности. Није важно. И научни и верски угао се слажу да су поља испреплетена и да треба тражити поруку и у једном и у другом. Порука би требало да садржи лепоту, конструктивност, буде инспиративна примаоцима. Беседило се. Оратило се. На сцени су , међу поменутим личностима, били Владика Николај, Ерих Фром, Пабло Пикасо, Отац Пајсије, Владика Теодосије, Ван Гог, Јохан Себастијан Бах, Лаза Костић, Фјодор Михајлович Достојевски, Карл Густав Јунг, Хомер, Есхил, Апостол Јован… Толико аура на бини које су се сустизале, увијале се и моћно правиле тишину над њиховим главама. Човек је мали космос. Садржи у себи све елементе космоса. Космос је велики човек. Он је рефлексија човекова. Стални проток воде. Стални цват природе. У партитурама, у камену, у словима, у бојама теку наизменично креативност и вера. Онај који је неверујући још увек не зна да верује. У неког. У нешто. Вера је жеља да заједницом владају добростиве вредности. Да болан буде негован. Да гладан буде сит. Да умирући види непрегледну димензију између свог малог и великог себе. Храм је , испуњен фрескама неких руку и појањем нечијих гласова, материјализовани Бог на земљи. У царству небеском све је расточено, разливено у раван у коме је све једно. Два сата разговора протекла су без гледања у телефон, питања колико је сати. Публика је љубопитљиво примала реченице. Еминентни гости пробудили су овдашње учмало царство. Померили „умно“ јавно мнење. Одували зле духове. Ма колико била велика неман пред уметничком крвљу у којој вера тече сурвава се у лични амбис. Легат овогодишње Протине беседе би требало да буде побољшање и телесне и мисаоне циркулације, подстицај да поправите кваку, почистите двориште, скупите пластику, распрострете пред друге доброту. Свитање и смирај заокружите љубављу.
Posted in DRUŠTVO on January 10, 2023 by zooncoolion
OSVETA PROSEČNE VEĆINE
Stari Grci su smatrali da je veza između umetničkog stvaralaštva i ludila pozitivno utvrđena. Da genija nema bez primese ludila tvrdio je još Aristotel, a da u svakom velikom delu postoji nešto delirijumsko zapazio je još početkom XVIII veka i Herman Burhav, holandski slikar i osnivač kliničkog ispitivanja bolesti. Istorija umetnosti puna je i ovakvih primera: Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena je senka muve dovodila do besa, Van Gog je u naponu svog stvaralštva odsekao sebi uvo, Mopasan je okončao u azilu za umobolne. Danas se odnos, uslovno rečeno, genijalnosti i ludila drugačije tumači. Neki pacijenti, koji nikada ranije nisu stvarali, u toku duševne bolesti otkrili su skrivene stvaralačke talente. Bolest je za njih, primetio je Vladeta Jerotić bila provokativni faktor…
Piše: Ana Stojković
Šetati plažom nag na 30 C u kupaćim gaćama pokriven medveđim krznom, prozujati gradom nag ogrnut ćebetom ili bacati saksije sa prozora na prolaznike u Bodlerovom stilu ,,očaraće“ posmatrače.
Rušiti koncept aristokratiji svirajući ekstremno našminkan kao Paganini ili se namazati sopstvenim izmetom poput Dalija učiniće se bolesnim, ludim i nimalo u skladu sa uobičajenim shvatanjem bunta,ljubavi ili nezadovoljstva.
Ipak, kreativno ispoljavanje sopstvenosti kroz boje, pisanje, brojeve, muziku, vođenje mase oduvek je pokretalo misli analitičara: hteli su da proniknu u tajnu stvaralaštva i istovremeno otkriju zašto su bolesti nerava neretko pratioci velikih stvaralaca.
Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena bi senka muve dovodila do besa, A Van Gog je u naponu prvog stvaralaštva odsekao sebi uvo i poslao ga ženi u bordel.
Stari Grci su smatrali da je veza između umetničkog stvaralaštva i ludila pozitivno utvrđena. Da genija nema bez primese ludila tvrdio je Aristotel, a da u svakom velikom delu postoji nešto delirijumsko zapazio je početkom XVIII veka Herman Burhav, holandski slikar i osnivač kliničkog ispitivanja bolesti.
Danas se pretpostavka genijalnosti i ludila drugačije tumači.
Između ove dve kategorije se ne može staviti znak jednakosti, upućuju podjednako filozofi i psihijatri.
,,Na osnovu činjenice da je čitav niz stvaralaca patio od manje ili više teških duševnih oboljenja ne bi se moglo zaključiti da između genijalnosti i ludila postoji neka uzročna veza. Osim toga, i kod stvaralaca koji su ozbiljno duševno oboleli, periodi u kojima se bolest najčešće ispoljavala bili su sasvim neplodotvorni ili slabijeg umetničkog ili filozofskog domašaja“, objašnjava Nikola Milošević, filozof i teoretičar književnosti.
Strindberg je, podseća, bolovao od šizofrenije. Međutim, u vreme kada se bolest najviše ispoljavala, ili nije pisao ništa ili su neka njegova dela iz takvog perioda imala manju umetničku vrednost.
Niče je bolovao od sifilisa, ali kada je bolest počela da uzima maha to je već ostavljalo trag u njegovim knjigama, a u trećem stadijumu bolesti nije bio u stanju da piše. Od šizofrenije je bolovao i naš čuveni slikar Sava Šumanović, ali slike koje su nastale u akutnom periodu bolesti daleko su slabije od onih koje je uradio u boljem zdravstvenom stanju.
,,Mopasan je takođe bolovao od sifilisa. U njegovim poslednjim pripovetkama su već vidljivi tragovi bolesti. Mopasan je u završnom stadijumu poživeo u azilu za umobolne“ – dodaje Milošević.
Julijana Nikolić Popović, psihijatar u Gornjoj Toponici, primećuje da su veliki ljudi intrigirali druge i da je postojalo interesovanje za njihove živote ponekad i više nego za njihova dela. Mnogi su uporno, često bezuspešno pokušavali da zaštite svoje živote od radoznalih.
Kafka i Jonesko, na primer, nikada nisu prihvatili brojne psihoanalize njihovih ličnosti i dela, smatrajući da su takva tumačenja ili netačna ili nedovoljna da objasne zašto su i kako stvarali.
,,Naknadno su, kada više nisu mogli da se brane ili objašnjavaju, tzv. biografi tražili ili nalazili pikantne detalje, ,,dokaze njihove nastranosti“(koji navodno ,nužno’ idu uz genijalnost). Tome su se pridružili i autori tzv. ,patologija’ i čini mi se da je potreba da se na ovako površan način bave životima drugih tek sitna osveta prosečnih koji bi kroz prividno razumevanje, da umanje njihov značaj“ dodaje, Julijana Nikolić Popović.
Prema Gaus – Laplasovoj teoriji verovatnoće na svet prirodno dolazi najveći broj ljudi koji su prosečno inteligentni, dok genijalnih ima samo tri do pet odsto.
,,Na drugoj strani se nalaze mentalno inferiorni sa intelektualnim potencijalom koji im ne omogućava da savladaju prosečne zadatke. Nekada se govorilo da su genijalac i lud braća rođena, ali samo zato što i jedni i drugi u socijalnoj sredini trpe ogroman pritisak razlikujući se. Većina koja to ne dozovoljava pokušava da ih ignoriše“ – upućuje Vlajko Panović, psiholog sa VMA.
Iz samo Kjerkegoru znanih razloga raskinuti veridbu, ili se ponašati krajnje infantilno kao Mocart ili Kafka, nekada je bio dovoljan razlog da vas društvo odbaci ili proglasi osobenjakom.
Ipak, blaga doza neurotičnosti je onda, smatra Petar Opalić, direktor instituta za mentalno zdravlje, nekada nužan uslov genijanosti. Neurotični ljudi, neraspoloženi, uplašeni, ankciozno – depresivni dodatno su motivisani za stvaranje.
Međutim, i ovde se isključivo misli na talentovane. Daroviti ljudi, prema Adleru, jednom od osnivača psihoanalize u nastojanju da kompenzuju neki nedostatak, često dostižu nivo izuzetnosti.
Hese u ,,Stepskom vuku“ objašnjava da neuroza nije nedostatak prirode njegovog ,,genija patnje“, već velikog bogatstva sposobnosti i snage koje se nisu uskladile.
Imaginacija, bez koje je stvaralašto nezamislivo, može rasteretiti pojedinca napetosi ili straha (posledice intrapsihičkih konflikata), ukoliko on, nadahnut, počne da stvara. Time se unutrašnje nezadovoljstvo smanjuje, a mašta postaje zaštitinik nagonskog i osećajnog potencijala.
Porodične istorije, između ostalog, navode ljude da povežu psihičke poremećaje i visoku nadarenost.
,,U porodici gde je postojao psihotični pacijent neretko se pojavljuje i genijalac.
Anštajn je, recimo, imao bolesnog sina, a postoje i mnogobrojni primeri gde je jedan brat oligofren (manjak inteligencije), a drugi visoko nadaren.
Verovatno i genetika igra veliku ulogu ili nama još nepoznata genetička kombinacija koja sa jedne strane, može da proizvede ludilo, a sa druge strane genijalnost“ dodaje Opalić.
Kako složena interakcija nasleđa, činioci spoljašnje sredine i individulno životno iskustvo dovode do formiranja određene ličnosti objašnjava Sanja Nikolić, specijalista psihijatrije i magistar kliničke genetike Instituta za mentalno zdravlje: ,,U načelu se može reći da nasleđe određuje mogući opseg razvoja inteligencije svake jedinke, a spoljašnji činioci do kog će se stepena ona razviti. Inteligencija nije dovoljna sama po sebi da formira ličnost.“
Ipak, ukoliko osoba sa visokim stepenom inteligencije ima dovoljnu podršku sredine tj. ukoliko budu uspešno amortizovani pritisci koji iz te sredine dolaze ( u početku to čine deca, vršnjaci, kasnije se nastavlja kroz život), ta osoba će se razviti u emotivno stabilnu ličnost. Tada govorimo o punoj genijalnosti, mišljenje je psihologa Vlajka Panovića.
Nikola Tesla je svoje emocije surovo držao pod kontrolom. Kao i Niče nikada se nije ženio, a seksualni život mu je bio na nivou deteta. Zato je na intelektualnom planu bio planetaran i nedostižan. Genetski faktori ne utiču samo na formiranje inteligencije – već se zna i za njihov uticaj na razvoj temperamenta, a pored toga određuju i jačinu izvesnih unutrašnjih poriva koji uslovljavaju nastanak predispozicija za pojavu određenih psihijatriskih bolesti: šizofrenije, manično-depresivne psihoze…
Uzroci psihičkog oboljenja su, prema rečima Sanje Nikolić, nasleđena predispozicija, nepovoljni rani razvoj jedinke i životni događaji. Na pitanje da li su lečili visoko nadarene pojedince na toj, uslovno rečeno, granici ludila i genijalnosti, spec.neuropsihijatar psihijatrijske bolnice ,,Laza Lazarević“ Mirjana Ješić odgovara: ,,Bilo je par pacijenata, ali je teško reći šta je bila trauma za njih: napuštanje sopstvenog rada, kuće ili to što ih je neko ostavio. To su ljudi jakih emocija, žestokog intelekta, psihofizičke energije koja je razarajuća, ali istovremeno i potencijalno konstruktivna. Oni su genijani ukoliko su sposobni da potencijale maksimalno iskoriste, van toga ne.To je nit koja deli genijalnost od ludila“, kaže Mirjana Ješić.
Klinički je dokazano da talentovani ljudi lakše nalaze izlaz iz postojeće situacije. Van Gog, u jednom od najočajnijih trenutaka kada se mogao prepustiti poremećenosti uma, priznanju poraza zbog povlačenja sa bojnog polja, bira spasonosnu mogućnost. Počinje da slika.
,,Lečio sam par visokotalentovanih ljudi koji su potvrdili status uspešnih stvaralaca. Takvi su retki. Njihov talenat je dolazio do izražaja u bolnici. Ogledao se u načinu savladavanja problema, visokom stepenu introspekcije i korišćenju različitih terapijskih mogućnosti“, upućuje Petar Opalić.
Dok, prema pravilu, umetnik koji oboli od psihoze prestaje da stvara u akutnoj fazi bolesti, ili, ako ona postane hronična, prestane sasvim sa stvaranjem, dotle neki drugi čovek, koji nikada nije stvarao, u toku iste duševne bolesti počinje odjednom da slika i piše.
,,Bolest onda predstavlja provokativni faktor koji je pokrenuo unutrašnju dinamičku ličnost na akciju“ ( Vladeta Jerotić-,,Bolest i stvaranje“).
Bitna osobina likovnog izražavanja psihički obolelih se iskazuje u trenutku kada osoba trpi ozbiljne poremećaje u funkcionisanju ličnosti, gubi integritet, ravnotežu i postaje postaje dezorjentisana i dezorganizovana. Tada dolazi do proboja iracionalnih i nesvesnih snaga. Doživljavanje realnosti se sasvim menja. Pojačava se senzibilitet i čovek počinje drugačije da misli i oseća.
U knjizi ,,Psihopatologija i psihoanaliza likovnog izraza“, profesor Ljubomir Erić objašnjava da je teško odgovoriti na pitanje da li bi se te osobe likovno izražavale da nisu psihički obolele. Psihotična osoba na taj način pokazuje svoje viđenje stvarnosti, nagone, stremljenja. Izražavajući se kroz crtež, mogu nesvesno nacrtati znak simboličnom porukom, kao posledica kolektivno nesvesnog.
,,Izvor svake stvarne kreacije u čoveku je nesvesno u čoveku. Ispod ličnog nesvesnog koje je relativno površinski sloj celokupne psihe, ispod praga svesti, nalazi se kolektivno nesvesno čiji su sadržaji slike (arhetipovi).
Oni predstavljaju formulisane rezultate bezbrojnih tipičnih iskustava naših predaka“, objašnjava Julijana Nikolić Popović, dodajući da se u posebnim društvenim stanjima ( a stvaralaštvo je takvo, ali i psihoza takođe) ovi sadržaji lakše pojavljuju.
U psihozi je svest, objašnjava ona, protiv svoje volje prepljavena sadržajima nesvesnog, savladana, i bez mogućnosti kontrole nad nesvesnim sadržajima. U stvaralačkom činu sadržaji su prizvani i voljno oblikovani, dobili su formu i kroz nju su predstavljeni drugima. Stvaralac je uobličio sadržaje kroz delo, a psihotičar ostaje trajni zarobljenik sila nesvesnog.
Genijalnost je prema Vladeti Jerotiću oduvek smatrana ,,krajnjim rizikom i krajnom opasnošću“. Ljudi koji intenzivno dozvoljavaju preplavljivanje nesvesnih sadržaja mogu izgubiti kontrolu i ostati u tome do stepena psihotičnosti.
Balzak je izjavio da je zbog svakodnevnog osamnaestočasovnog rada dobio upalu mozga.
,,Pogrešno bi bilo reći da genijanost utiče na ludilo ili obrnuto. Genijalci imaju bolesti kao i ostali ljudi. Mogu da budu neurotični, opsesivni, da peru ruke sto puta dnevno, žive u samo jednom mestu bez drugih interesovanja. Lični život ne objašnjava veličinu njihovih dela“ – objašnjava Julijana Nikolić Popović.
Da li je na kraju bitnije to što je Niče pisao ,,Zaratustru“ već pomračenog uma ili ono što ,,Zaratustra“ govori? Progone li nas ,,stočići koji sve znaju“ kada slušamo Šumanovo ,,Sanjarenje“, ili Van Gogova šizofrenija dok gledamo njegovu ,,Kafanu u noći“?
Pred neponovljivom kreacijom, ili izgubljenim pogledom, ne razmišljamo da li su oni posledica prednosti ili mane onog čije je to ruku delo, već dodirnuti gasimo ,,Teslino“ svetlo i iznova sebe upoznajemo.
Tekst je objavljen u Magazinu STATUS 2002.godine.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Posted in DRUŠTVO on January 6, 2023 by zooncoolion
Piše i fotografiše: Ana Stojković
Večeras je Badnje veče. Ogromne su gužve u svakoj prodavnici. Lepršavost i svečana atmosfera među ljudima. Svi žure da do osamnaest časova ispazare namirnice koje će upotrebiti za spremanje Božićne trpeze. Suvo grožđe, suve šljive, orasi, badem u svakoj božićnoj kesi. Grad je pun Badnjaka.
Timi je ostavio Badnjak ispred mojih vrata. Uzela sam ga i stavila pokraj pšenice.
Staro predanje kaže da devojke koje žele da se udaju treba tačno u ponoć da uzmu pregršt pšenice i bace je na Badnjak rečima: ,,Ko mi je muž neka dođe da ga žanjemo”.
Ovaj ritual može biti ostvariv, jer prema rečima moje pokojne bake, uradivši to, sanjala je svog budućeg muža, tj. mog dedu Miodraga. Sanjala je dve osobe. Jednu u koju je bila zaljubljena, Ratomira, ali je u snu izdominirao Miodrag sa kojim je već skoro imala ugovoreni brak.
U vreme naših baka i deka brakovi su bili ugovarani, i niste bili baš u mogućnosti da birate. Ukoliko je osoba imućnija i pogodna za brak takva će vam osoba biti bračni drug hteli vi to ili ne.
Devojke danas, ukoliko i sanjaju osobu nakon ovog rituala koja im se ne dopada, svakako mogu sačekati sledeću godinu i birati osobu koja im najviše odgovara.Ili da parafraziram Dostojevskog, vodiće se krilaticom da je brak ,,moralna kazna svake slobodne individue” i neće uraditi ritual o kojem pišem.
Danas smo svi vlasnici sopstvenih sudbina. Iako danas brakovi kratko traju i niko više nema strpljenja za tuđe hirove, valja se podsetiti stare institucije braka kada je bilo zabranjeno izaći iz bračne zajednice jer je to bilo sramota. Naše bake, pa čak i majke nisu smele izaći iz bračnih voda jer kod svoje kuće ne bi bile prijatno dočekane, a možda i ne bi imale gde da se vrate.
Zagovornik sam slobode izbora modernog vremena i nezavisnosti. Ne podržavam bilo kakvu netrpeljivost u bilo kakvoj vezi i više sam zagovornik slobodnih brakova gde se svako ostvaruje onoliko koliko može uz uzajamnu i dugotrajnu podršku partnera.Sigurnost koju pruža bračna zajednica je neprocenjivo iskustvo svakoga ko je u njemu, ali nisam za ,,sigurnost” po svaku cenu. Sloboda je neprocenjiva kategorija.
Svako će od nas bacati, ili ne, pšenicu ukoliko želi da se uda. Do tada, dovoljno je imati i par dobrih prijatelja sa kojima ćete deliti i dobro i loše raspoloženje.
Želim Vam prijatno i blagosloveno Badnje veče.
P. S Ako bacate pšenicu, morate posle toga ćutati ne progovorivši ni jednu reč, inače će ritual biti prekinut.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Juče sam skuvala pasulj na terasi. Zbog radova u stanu primorana sam da se snalazim na više lokacija u stanu koje nisu kuhinja jer kuhinja dobija novo ruho.
U današnje galopirajuće vreme inflacije ne znam koliko je pametno raditi bilo šta ili je bolje čuvati novac za zimu koja prema nekim predikcijama postaje vrlo zabrinjavajuća. Metar drva košta 10.000 dinara, muškarci dobijaju vojne pozive, rat u Ukrajini ne jenjava. Cene mleka i mlečnih proizvoda svakim danom rastu, a cene nameštaja za stan poskupljuju i za 100 odsto.
Dakle, kuhinja koju smo prošle godine kupile koštala je 35.000 dok takva ista danas košta 70.000. Ukoliko rešite da nešto menjate u stanu spremite se za izraz ,,Koštaće vas kao Svetog Petra kajgana“.
Da bi vaši zidovi dobili potpuno novu fasadno belu dimenziju potrebno je izdvojiti 3 evra po kvadratu, a ukoliko želite obično krečenje to mu dođe malo jeftinije i dobićete ga po ceni od 1 evra po kvadratu. Za dve prostorije morati iskeširati samo 200 evra.
Naravno da će vaši zidovi biti blistavo beli i prostor u kome obitavate dati novu nadu vašem postojanju, ali činjenica je da su i majstori digli cene svojih usluga.
Za komodu koja je u geppetto stilu potrebno je izdvojiti 80.000 dinara.
Pitam se da li su samo gastarbajteri u mogućnosti da sebi priušte ovako zanimljiv komad nameštaja, kriminalci ili naše narodne pevačice koje kupuju stanove u elitnim delovima Beograda za 350.000 evra.
Najverovatnije sam promašila profesiju odavno, ali ovako stidljiva nikada ne bih mogla biti pevačica što zbog nemanja glasovnih mogućnosti što zbog netrpljenja turbo folk muzike. Ako bih pevala bio bi to neki jazz. I opet bih prošla ko bos po trnju jer Srbija voli isključivo narodni melos, golotinju na ekranu, falširanje pojedinih estradnih zvezda koje eto nama muzički ,,neukima“ para nervni sistem.
U prevodu, nikada neću imati stan od 350.000 evra, zarađen golišavim pevanjem po srbijanskim tezgama, ali i ne žalim, jer sam sasvim zadovoljna i ovim stanom u kome živim.
Nedavno je jedna nastavnica u osnovnoj školi dala otkaz jer jedno dete nje uspela da izvede na pravi put. Posle čitave godine pokušaja da devojčicu natera da makar nauči za dvojku i neku prolaznu ocenu, odustala je od zvanja nastavnice kada je saznala da je ta ista devojčica postala narodna pevačica pod lascivnim nazom ,,Nevaljala Nena“.
Put do brze love koji se propagira putem rijaliti programa, gde ljudi sede, svađaju se, opšte sexualno i ne rade ama baš ništa po ceo dan, truje nam omladinu koja smatra da je to ,,način“ da se u životu uspe, ne razmišjajući da je možda pametnije završiti neki fakultet ili naučiti jezik pa zapaliti odavde glavom bez obzira i biti pristojno i dostojanstveno plaćen za posao koji ćete obavljati van naš zemlje. Jer sa završenim fakultetom u Srbiji, ukoliko niste partijski aktivista, možete obrisati dupe.
Današnje vreme razlikuje se od onoga kada smo bili deca, kada se vrednovao odličan uspeh u školi, pristojnost, osvajanje nagrada na takmičenjima, upis na fakultet.
Nije ni čudo da je jedna takva nastavnica dala otkaz u školi zbog nemogućnosti da dotičnu devojčicu izvede na pravi put i nauči je pravim vrednostima.
Ne bi me čudilo da ,,Nevaljala Nena“ preko noći kupi stan na Dedinju, dok nastavnica i ja dogovaramo cenu renoviranja kupatila po nekoj manjoj ceni. Ipak je 650 e manje nego 850 e koliko traže majstori za ruke. O ceni pločica neću da govorim, jer najeftinije koštaju 1000 dinara po kvadratu.
Ali, to je za našu ,,Zlatnu Srbiju“ ništa jer je prosečna plata u Aleksincu 35.000 dinara. Ko ima više od toga je bogat čovek, a ko nema ni minimalac može samo da se moli vanzemaljcima za pomoć, jer mu Bog neće pomoći, oličen u lokalnim vlastima koji zapošljavaju isključivo partijske sledbenike.
U svakom slučaju, ništa nije tako crno kao što jeste, uskoro zovem prijateljice na branč.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Fejsbuk je socijalna mreža koju je 4. februara 2004. godine osnovao Mark Zakenberg sa još nekolicinom kolega sa Harvarda. Eduard Savrin, Endru Makolum, Dastin Moskovic i Kris Hjuz su zajedno sa Zakenbergom učestvovali u pravljenju ove socijalne platforme koja je 2020. godine imala 2,8 milijardi aktivnih korisnika. Nalazi se na sedmom mestu u globalnoj upotrebi interneta.
Sada zamislite vreme pre ere Fejsbuka. Kada nije bilo dostupnih informacija o svakome, kada se na sliku čekalo i po nekoliko dana, kada je na Krstarici doći do nečijeg telefona predstavljalo pravo malo rečnikom posuto putovanje sve u cilju dobijanja zelenog svetla za mogući dejt ili makar ispričani vic.
Tema ovog teksta nije upoznavanje preko socijanih mreža ili dejtovanje, već fenomenološki pristup iluziji lepih slika i bajkovitih momenata na fejsbuku.
Postavlja se pitanje zašto svi mi na fejsbuku šerujemo samo slike na kojima smo srećni, lepi, na moru uz talase, na proslavama, kafanama, rođenjima dece ili zimovanju. Naravno, ima tu i onih koji lepe aforizme, imamo komentatore određenih društvenih i političkih tema, zaljubljene parove u hiljadu slika, odlaske na egzotična mesta. Svima njima su zajednički ogroman osmeh na usnama i zlatan zub.
Nedavno sam na fejsbuku ugledala fotografiju školske drugarice koja se nije ustručila da postavi sliku sebe sa kateterom na ulici i ćelavom glavom. Žena boluje od raka.
Potresla sam se jako ugledavši taj prizor i uputila reči podrške. Komentar sam stavila ispod slike sa nadom da će ona ozdraviti.
Šta bi se desilo sa fejsbukom ako bi svako od nas u toku dana postavio sliku kada se nalazi u lošem raspoloženju, postavio svoj mrak i najteže trenutke kao ova žena?
Šta bi se desilo kada bi svako napisao koliko mu je teško tog dana, kako ga nerviraju na poslu, kako ih muž ili žena vara, kako nema novca da isplati račune, kako možda nema novca da svoje dete pošalje na ekskurziju. Jel to sramota? Kako mu je otac u bolnici, ili je, ne daj Bože, oca sahranio. Kada bi stavio slike sa sahrane. Kada bi se fejsbuk pretvorio u crnu hroniku. Kako bi svi mi reagovali? Zamislite serijal fotki na fejsbuku kada je svima teško i nema nasmejanih lica koja šalju pozdrave sa Majorke, Maldiva ili rođenja dece.
Da li bi fejsbuk uveo korisničku podršku u tom slučaju? Da li bi postojala međusobna solidarnost među prijateljima, ili bi postovi prošli neometano, čak i kod prijatelja. Da li bi opet postojala lavina negativnih komentara koji su česti na fejsbuku: gle kakva je, neka radi nešto, crko dabogda, baš te i ne žalim, idi u službu za socijalna pitanja pa se žali njima.
O svemu tome govorila sam sa diplomiranim filologom Tihanom Petrović, koja na ovu temu kaže sledeće:
,,Čini se da je internet dobrim delom pod uticajem Pandorine kutije, pa samim tim i većina platformi. Kada bi se na mrežama postavljali sadržaji koji su zli, loši, ružni onda bi Pandorina kutija postala nesnosno svarljiva. Sigurno bi se stvorila neka solidarnost sa ljudima, ali sve ono što se nalazi na mreži, bilo da je reč o dobrom ili lošem sadržaju, je zapravo prilično dehumanizovano. Tako da bi ta solidarnost bila poluhumanizovana ukoliko ne bi postojao susret licem u lice. Solidarnost ne bi imala snagu koju bi trebalo da ima kada su ljudi fizički zajedno ” – kaže Tihana Petrović.
Na pitanje da li bi fejsbuk trebalo da uvede neki vid korisničke podrške u tom slučaju ona kaže: ,,Svaka platforma bi trebalo da ima korisničku podršku. Bojim se da ne bi mogli da izađu u susret ogromnom broju ljudi koji bi izneli svoje probleme. Jedino da postoji algoritam.
Sve platforme su predodređene za lep sadržaj jer je čoveku potrebno da živi u iluziji” – zaključila je Tihana.
Iluzija ili ne, živimo svakodnevno obasuti pregrštem lepih fotografija koje preplavljuju fejsbuk. Iskreno se divim hrabrosti moje školske prijateljice koja se usudila da postavi bolesnu verziju sebe na svoj fb profil i javno kazala ljudima da je u ozbiljnom zdravstvenom problemu. Postali smo virtuelno društvo usamljeno u svojim kućama. Svaka pozitivna vest ili slika na nas može delovati drugačije ukoliko mi tog dana nismo dobro raspoloženi. Takođe, i negativna.
Da li su najpametniji oni koji svoju intimu drže isključivo za sebe ili svi mi korisnici fejsbuka koji delimo sa prijateljima najbolju verziju sebe? Šta je sa mrakom? Ko je tu pametniji?
Ako smo Marku Zakenbergu dali ideju za uvođenje korisničke podrške neka smo, jer svakako živimo u vremenu ogromnih psiholoških izazova, a lepe slike su možda jedino što nam ostaje u svakodnevnici koja nije nimalo naivna u izazovima koje nosi život. Šta bi se desilo sa našom psihom ukoliko bi svi mi na jedan dan postavljali naše neraspoloženje na ovu socijalnu mrežu ne znam, ali se bojim da ne bi bilo dovoljno lekara koji bi svima nama izašli u susret.
Zato pojačajte zdravstveni sistem i SOS telefone. Bajka koju živimo u slikama samo je trenutak.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Grafiti su oblik vizuelne komunikacije, obično nezakonite, koji uključuje neovlašćeno obeležavanje javnog prostora od strane pojedinaca ili grupe.
Iako je uobičajena slika grafita stilski simbol ili fraza koju je na zidu sprejem naslikao član ulične bande, neki grafiti nisu vezani za bande.
Grafiti se mogu shvatiti kao antisocijalno ponašanje koje se izvodi u cilju privlačenja pažnje ili kao oblik traženja uzbuđenja, ali se može shvatiti i kao ekspresivna umetnička forma.
Izveden od italijanske reči graffio (grebati), grafiti (urezani natpisi, množina, ali se često koristi kao jednina) ima dugu istoriju.
Na primer, oznake su pronađene u drevnim rimskim ruševinama, u ostacima majanskog grada Tikala u Centralnoj Americi, na stenama u Španiji iz 16. veka i u srednjevekovnim engleskim crkvama.
Tokom 20.veka, grafiti su u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi bili blisko povezani sa bandama koje su ih koristile u različite svrhe: za identifikaciju ili preuzimanje teritorije, za obeležavanje mrtvih članova bande u neformalnoj ,,čitulji“, za hvalisanje nedela (npr.zločini) koje su počinili članovi bandi i za izazivanje rivalskih bandi kao uvod u nasilne sukobe.
Grafiti su bili posebno istaknuti u velikim urbanim centrima širom sveta, posebno u SAD i Evropi. Uobičajene mete bile su metroi, bilbordi i zidovi. Devedesetih godina prošlog veka pojavio se novi oblik grafita, poznat kao ,,označavanje“, koji je podrazumevao ponovnu upotrebu jednog simbola ili serije simbola za označavanje teritorije. Da bi privukli što više pažnje, ova vrsta grafita se obično pojavljuje u strateškim ili centralno lociranim naseljima. Za neke posmatrače grafiti su oblik javne umetnosti, koji nastavljaju tradiciju, na primer, murala koje je naručio Federalni umetnički projekat američke administracije za rad tokom Velike depresije i rada Dijega Rivijere u Meksiku.
Poput murala ovih umetnika, velika dela grafita mogu da ulepšaju komšiluk i govore o interesima određene društvene zajednice. Grafiti i murali se često mešaju i poistovećuju. I jedni i drugi predstavljaju provokativne pokrete gde su dela prikazana u javnim prostorima umesto u galerijama. Obe ove forme likovnog izražavanja definitivno predstavljaju oblik moderne umetnosti, ali oni se ipak razlikuju u tehnici izrade, samoj funkciji i nameri. S obzirom na to da murali predstavljaju oblik konceptualne umetnosti, njihovi autori ne samo što žele da njihovi sugrađani vide proizvod njihove mašte već i da imaju neku interakciju sa njihovim umetničkim delom, da razumeju njegovu poentu, kao i da osete emociju. Dakle, cilj im je da privuku pažnju.
Grafiti u mnogim latinoameričkim četvrtima u Sjedinjenim Državama prilično su razrađeni i mnogi ih smatraju oblikom urbane umetnosti. Pitanje da li je takav rad inovativna umetnička forma ili javna smetnja izazvalo je mnogo debata.
Grafiti su postali ozloglašeni u Nju Jorku krajem 20.veka. Veliki složeni raznobojni grafiti kreirani sprejem na zidovima zgrada i vagonima metroa su definisali urbani pejzaž. Fascinacija sveta umetnosti umetnicima koji su funkcionisali van tradicionalnih galerijskih kanala podstakla je interesovanje za ovaj oblik samoizražavanja.
Većina pravnih poredaka ima zakone koji zabranjuju grafite kao vandalizam, a u nekim zemljama kazna je prilično stroga. Na primer, u Singapuru, prekršioci su podložni batinanju. Tokom 1980-ih i 90-tih, mnoge države tražile su načine da uklone ili eliminišu grafite, bojeći se da bi to u suprotnom dovelo do ponižavanja zajednice.
Dodeljena su značajna sredstva za smanjenje i druge napore za čišćenje, a neki gradovi su čak uveli muralne programe ili ,,slobodne zidove“ kako bi pružili zakonske mogućnosti urbanoj omladini da iskažu svoju umetničku kreativnost.
U Srbiji se kazne za pisanje grafita kreću od 5000 do 20.000 dinara, a onaj ko ih crta mogao bi da bude kažnjen radom u javnom interesu, tj. da te grafite očisti. Ovu odluku donela je Skupština Beograda 2015. godine kada je izmenila Odluku o komunalnom redu povećanjem predviđenih kazni za narušavanje izgleda spoljašnjih delova zgrada, uvođenjem kazne rada u javnom interesu u trajanju od 40 do 160 sati. Ukoliko fasadu ošteti maloletna osoba do 14 godina starosti, kaznu će morati da plati njegov roditelj, staratelj ili hranitelj. Kazna rada u javnom interesu predviđena je Zakonom o prekršajima, a na osnovu nje će počinioci, ukoliko odredi Prekršajni sud, morati da obrišu grafite. Takođe, beogradske vlasti odlučile su da daju prostor muralistima za oslikavanje, a putem edukacije skrenu pažnju građanima da se ne bave crtanjem grafita ukoliko oni nemaju umetničku formu.
Kod naših sugrađana su podeljena mišljenja o ovoj temi.
,,Gradski propisi predviđaju novčane kazne za ovakva i slična dela. Dakle, pravni osnov nije sporan. Sporna je njegova primena. Policija, čiji je posao da ove, kao i sve druge delikvente “hvata” i “procesuira” , to ne radi. Neretko se grafiti pišu naočigled policije i komunalaca. Potrebno je da policija izriče mandatne kazne na licu mesta, odnosno prekršajne prijave. Pa kad ga par puta “oglobi” treći put će razmisliti pre nego što krene da žvrlja. Drugi problem: najčešće su počinioci maloletnici koji ne mogu da plate novčanu kaznu niti da umesto nje odleže određeni broj dana. I ovo su propisi predvideli. Slučaj se upućuje Centru za socijalni rad, koji zatim, pod pretnjom privođenja, poziva roditelje i decu na prevaspitavanje. Međutim, policija nijednog počinioca nije uhvatila, a Centar za socijalni rad nije ništa preduzeo po tom pitanju. Ja razumem da policija nema dovoljno ljudi ni sredstava, ali postavljam pitanje da li je rešenje u tolerisanju prekršaja pa čak i manjih krivičnih dela? Danas tolerišemo žvrljanje i nasilničko ponašanje na ulici, a sutra krađe i teške telesne povrede?” – piše o ovoj temi Ex Chapman.
Sa druge strane, jedan građanin ima malo drugačiji pristup ovoj temi i blagonakloniji je prema uličnim crtačima.
,,Potpuno pogrešan pristup rešavanju problema. Prvo, ne mogu umetnici da se trpaju u isti koš sa delikventima i navijačima. U redu je da se umetnicima obezbedi prostor za oslikavanje murala, ali oni nemaju dodirnih tačaka sa ovim drugima sem što možda koriste isti sprej. Ako delikventima dodelite prostor za oslikavanje opet će ispisati uvredljive natpise. Takođe, ni edukacija tu ne može da pomogne, jer oni vrlo dobro znaju da ispisivanje sprejom nije nešto što je ok pa zato to i rade. Treba uvesti stroge kazne za počinioce, npr. novčane i fizičke, da sami plate farbu za krečenje i sami da srede kvart u kome prave takve stvari. Drugo, džaba se kreči kada počinilac nije uhvaćen. On će ponovo uraditi prestup, a ništa slađe nije nego da to uradi na sveže okrečenom zidu koji je prekrečen običnom farbom. Zašto se ne koristi antigrafitna farba koju koristi sav normalan svet? Zar je jeftinije pet puta krečiti farbom za fasadu nego jednom antigrafitnom farbom?”
Grafiti su deo naše svakodnevne šetnje gradom i ako dobro otvorite oči, shvatite da kazna ima smisla ukoliko vidite da je neki prestupnik precrtao i grafit kome možda tu nije bilo mesta, a prostor u kome se krećete izgleda još ružnije nego što je bio samo ispisanim grafitom.
Ne vidim da je neko edukovao našu lokalnu omladinu o štetnosti crtanja po zidovima, a da to nije konceptualna umetnost, jer zidovi zgrada na ulicama Aleksinca izgledaju još ružnije. Svuda se mogu videti precrtani grafiti.
Nekom delikventu se ni ovi grafiti nisu dopali te je rešio sve da ih oboji crnim sprejem.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Posted in DRUŠTVO on November 17, 2021 by zooncoolion
Tekst i Foto: Ana Stojković
Primetni su ogromni redovi ljudi ispred Poštanske štedionice kada država uplati dvadeset ili trideset eura državne pomoći. Očigledno je da ljudima i taj simbolični novac znači, inače se ne bi gužvali u redovima, mahom ne poštujući fizičku distancu.
Možda kupe neki vitamin pokušavajući da zaštite imuni sistem od epidemije. Nažalost, potrošiće svu državnu pomoć jednim odlaskom u apoteku. Kalcijum i vitamin D3 koštaju 1400 dinara. Cene vitamina C kreću se od 2400 do najeftinijeg koji košta 327 dinara. Možda ipak taj od 327 dinara, kako bi se uklopilo u 20 eura za vitamine.
Ili, odluče da dvadeset eura potroše na osnovne životne namirnice.
Za taj novac moguće je kupiti hleb po ceni od 45 dinara, kafu od 90, piticu sa mesom od 110 ili pljeskavicu u iznosu od 130 dinara. Ulje za 200 dinara, ili ako vam se posreći neka akcija pa nađete za 180. Inflacija je udarila i po mleku i jogurtu, tako da je potrebno izdvojiti u proseku 120 dinara za litar jogurta, a po akcijskoj ceni od 100 dinara može se kupiti litar mleka. Da, cifre ne varaju. Svaki proizvod je skuplji za 10, 15, 20, a neki i za trideset odsto. Možete tog dana spremiti ručak za koji će vam biti potrebno minimum petsto dinara ako želite ručak sa mesom. Već se bližimo cifri od 1000 dinara. Sada treba i da se večera. Još ako ste pušač, trebaće vam još minimum 300 dinara za cigarete. Kafu ste kupili, onu najeftiniju. C. Može vam se desiti da odete i na pijacu tog dana i čujete kako vam se prodavac sa tezge žali na ogromno poskupljenje i kaže da ovako nije bilo ni devedesetih.
,Ne znam šta se ovo dešava, ali sve je živo poskupelo“ – zabrinutog izraza govori pijačni prodavac. Vi klimanjem glave konstatujete stvarnost, potrpate još petsto dinara u ceger i ostajete sa još manje od istog iznosa. Razmišljate da prodavac mora da kupi i gorivo kako bi transportovao robu do pijace. Evro dizel košta 193,90 dinara dok je najjefteniji autogas – TNG po ceni od 99,90.dinara
V ste kupili ste hranu za taj dan i to je to. Para više nema.
Svi znamo za našu čuvenu krilaticu da niko u Srbiji nije umro od gladi, ali slučaj glumca iz Novog Sada, Nebojše Petrovića, demantuje ovu tvrdnju. Čovek je umro kao beskućnik od smrzavanja. A možda i od gladi. Prema drugim navodima, bolovao je od teške bolesti, ali je poslednje dane provodio spavajući pod otvorenim novosadskim nebom. Ne znam koliko su njemu pomogla dvadeset ili trideset evra, jer za taj novac teško da možete platiti sobu u nekom hotelu. I zagrejete hladne kosti. Hotel ,,Paviljon” u Beogradu rezervisan je samo za bogataše kojima dvadeset evra nije ništa. Platićete pola doručka tim novcem i popiti za ručak flašu šampanjca iz ,,svog džepa“. Naš beskućnik, antiheroj, nije imao gde da spava. Spavao je pod vedrim nebom. Glumac. Jeo je u narodnoj kuhinji. Očigledno je da baš niko nije želeo ovom čoveku da pomogne i da mu da neki poslovni angažman, ili ga makar skloni sa ulice. Strahotno je kako se postupa sa umetnicima. Ne samo sa njima, sa svakim ko iole poseduje neki talenat i izdvaja se od proseka. Prosek nikada nije praštao uspehe talentovane manjine, te ni u slučaju pokojnog umetnika. On neće stići da potroši svojih dvadeset evra. Strpaće ih u kasu nekog bogataša koji će sa 20 e obrisati dupe.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Finansijske poteškoće, gubitak posla, zatvaranje malih privrednih preduzeća koja su tokom pandemije bila najviše izložena riziku opstanka na tržištu, ostaviće trajne posledice na ekonomski i mentalni status stanovništva.
Tekst i Foto: Ana Stojković
Deseti oktobar se u svetu, a i kod nas, obeležava kao svetski dan mentalnog zdravlja. Ove godine obeležava se uz slogan,, Hajde da investiramo u mentalno zdravlje”.
Skoro milijardu ljudi živi sa nekim mentalnim poremećajem, tri miliona ljudi umre od posledica zloupotrebe alkohola, dok na svakih 40 sekundi jedna osoba izvrši samoubistvo. Pored toga, pandemija Kovid-19 koja je pogodila milijardi ljudi širom sveta, ostavila je dugoročne posledice na mentalno zdravlje pojedinaca.
Prema podacima zdravstvene ustanove Aleksinac u prvoj nedelji septembra testirano je 740 osoba, a njih 119 je bilo zaraženo. Taj broj naglo je porastao u poslednjoj sedmici devetog meseca tako da je od 1.496 testiranih pacijenata njih 378 bilo pozitivno na virus Korona. Sručnjaci upozoravaju da korona neće tek tako nestati i da ćemo zaštitna sredstva protiv ove pošasti nositi još dugo. Maska će postati deo našeg svakodnevnog života a vakcinacija u budućnosti možda čak i prinuda.
Suočeni smo sa totalnim nadzorom i ohrabrivanjem građana, a sa druge strane sa nacionalnom izolovanošću i globalnom solidarnošću piše Juval Noa Harari u opširnom tekstu o životu nakon korona virusa.
Osoba koja je preležala koronu, a koja želi da ostane anonimna, suočila se sa težim oblikom ove bolesti, preležavši dvostruku upalu pluća.
Kaže da je joj je u izolaciji najteže palo ležanje i nedostatak kontakta sa prijateljima.O posledicama koje je korona ostavila na nju kaže:
,,Jedina posledica je to što se ljudi plaše svih onih koji su u izolaciji. Prvenstveno vakcinisane osobe. Upala pluća je nešto drugo. Previše se zamaram, morao sam da ležim sve vreme. Bol u grudima se javlja periodično, a takođe sam dobio i bol u leđima od silnog ležanja. Bio sam jako nervozan jer moram da ležim. Nisam navikao na to, ja sam osoba koja je stalno u pokretu”.
Na pitanje da li mu smeta to što ga ljudi izbegavanju kaže, da razume strah, ali i da lično ne prilazi nikome jer ne bi voleo da nekoga dovede u nezgodnu situaciju.
Izolovanost koja podrazumeva rad od kuće, osamljivanje, nekontaktiranje sa drugim osobama sada već spadaju u epidemiološki termin, socijalna distanca.
Prvog marta prošle godine kada je proglašena epidemija korona virusa neretko smo mogli čuti reči stručnjaka koji kao epidemiološku meru predlažu držanje socijane distance umesto fizičke.
Prema rečima profesora Medicinskog fakulteta u Nišu, doktora psihijatrije Julijane Nikolić Popović, socijalna distance nije advekatan termin za ovu situaciju.
,,Ona podrazumeva udaljavanje u socijalnim odnosima, dakle u odnosima sa dugim ljudima. Može se sedeti sa nekim i biti istovremeno socijalno distanciran, tj. ne učestvovati i ne razmenjivati emocije. Socijano distanciranje je osobina nekih opreznih, sumnjičavih, ili jako introvertnih ljudi, ili je jedna od karakteristika nekih bolesti (šizofrenije, paranoidnosti i sl.)” , kaže ona.
Socijalna distanca, prema sociološkim saznanjima, mera je bliskosti ili udaljenosti pojedinca u odnosu na neku društvenu ili etičku grupaciju. Ona je zapravo spremnost ispitanika da prihvati ili odbaci određene socijane odnose sa pripadnicima ciljne grupe.
Pojam socijane distance uveo je Georg Simmel, a Robert E. Park usvojio njegov pojam i predložio Emory S. Bogardusu da napravi analizu ovog pojma što je rezultiralo Bogardusovom skalom socijane distance.
Prema Bogardusu, socijalna distance pokazuje stepen razumevanja bliskosti i osećanja koje osobe iskazuju jedna prema drugoj, odnosno karakter njihovih društvenih odnosa. Socijalna distanca može se iskazivati prema pojedincima i društvenim grupama.
Bogardusova skala meri dve vrste odnosa prema različitim rasnim ili etičkim grupama. Spremnost pojedinca da dođu u dodir s pripadnicima drugih grupa i spremnost pojedinca da se poistovete s drugim grupama.
Fizička distanca sa druge strane podrazumeva bukvalno ne prilaženje na veću blizinu (čuvena dva metra razmaka između ljudi koja su neka vrsta obezbeđenja za neprenošenje infekcije kapljičnim putem. Prema rečima doktora psihijatrije, Julijane Nikolić Popović, fizičko distanciranje koje se sada zahteva smanjuje neposrednije i bliske kontakte koje volimo (pozdravljanje, grljenje i slično), ali ne narušava bitnije socijalne odnose jer, kako kaže, i sa dva metra razadaljine možemo da razmenjujemo emocije, osmehe i poglede.
,,Izolacija koju smo imali narušavala je bitno socijalne odnose jer je onemogućavala direktno razmenjivanje, tj.ljudsko susretanje koje je bilo moguće, van porodice, samo indirektno, putem tehnologije i u tom smislu je imala posledice na mentalno zdravlje (osiromašenje, gubitak smisla, ankioznost, depresiju.) Sa druge strane, kao i svako krizno stanje, nekim ljudima je omogućila dublje susretanje sa samim sobom, koncentarciju na važne stvari, kreativnost ili preispitivanje vrednosti”, objašnjava dr Julijana Nikolić Popović.
Ona kaže i da je izolacija bila vrsta prolaznog i iznuđenog socijalnog distanciranja zbog nemogućnosti neposrednih kontakta i kada su se želeli.
Stiven Tejlor, autor knjige Psihologija pandemije i profesor psihijatrije na Univerzitetu Britanske kolumbije tvrdi da se za ,,nesrećnu manjinu možda 1 do 15 odsto ljudi život neće vratiti u normalu. I to zbog uticaja pandemije na njihovo mentalno zdravlje.
Strategije poput karantina, koje su neophodne kako bi se Korona virus suzbio, mogu izvršiti negativan uticaj na psihološko zdravlje pojedinca i uzrokovati posttraumatski stress, nesanicu i ankcioznost.
Takođe, finansijske poteškoće, gubitak posla, zatvaranje malih privrednih preduzeća koja su tokom pandemije bila najviše izložena riziku opstanka na tržištu ostaviće trajne posledice na ekonomski i mentalni status stanovništva.
Iako prognoze nimalo nisu ohrabrujuće, nova stvarnost koju živimo već skoro godinu i po dana, opominje da se moramo prilagođavati novonastaloj situaciji i pokušati da izolaciju, ukolko do nje dođe, iskorisimo u kreativne svrhe i upoznavanju sa dobrim stvarima u svakome od nas.
Poznato je da su najbolja dela nastala u samoći i patnji. Najbolji primer za to je Ivo Andrić koji je knjigu ,,Ex Ponto” napisao u tamnici i progonstvu. Možda ne možemo svi postati Ivo Andrić, ali možda možemo pokušati da u ova apokalapična vremena ,,razgovaramo sa dušom”, kao što je to činio on, i probati da nešto od tih razgovora dokumentujemo.
,,Oluja će proći. Ali izbori koje sada napravimo imaće dalekosežne posledice u godinama koje dolaze”- Juval Noa Harari.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
