Grafiti – vizuelna ulična ekspresija
Piše i Fotka: Ana Stojković
Grafiti su oblik vizuelne komunikacije, obično nezakonite, koji uključuje neovlašćeno obeležavanje javnog prostora od strane pojedinaca ili grupe.
Iako je uobičajena slika grafita stilski simbol ili fraza koju je na zidu sprejem naslikao član ulične bande, neki grafiti nisu vezani za bande.
Grafiti se mogu shvatiti kao antisocijalno ponašanje koje se izvodi u cilju privlačenja pažnje ili kao oblik traženja uzbuđenja, ali se može shvatiti i kao ekspresivna umetnička forma.
Izveden od italijanske reči graffio (grebati), grafiti (urezani natpisi, množina, ali se često koristi kao jednina) ima dugu istoriju.
Na primer, oznake su pronađene u drevnim rimskim ruševinama, u ostacima majanskog grada Tikala u Centralnoj Americi, na stenama u Španiji iz 16. veka i u srednjevekovnim engleskim crkvama.
Tokom 20.veka, grafiti su u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi bili blisko povezani sa bandama koje su ih koristile u različite svrhe: za identifikaciju ili preuzimanje teritorije, za obeležavanje mrtvih članova bande u neformalnoj ,,čitulji“, za hvalisanje nedela (npr.zločini) koje su počinili članovi bandi i za izazivanje rivalskih bandi kao uvod u nasilne sukobe.
Grafiti su bili posebno istaknuti u velikim urbanim centrima širom sveta, posebno u SAD i Evropi. Uobičajene mete bile su metroi, bilbordi i zidovi. Devedesetih godina prošlog veka pojavio se novi oblik grafita, poznat kao ,,označavanje“, koji je podrazumevao ponovnu upotrebu jednog simbola ili serije simbola za označavanje teritorije. Da bi privukli što više pažnje, ova vrsta grafita se obično pojavljuje u strateškim ili centralno lociranim naseljima. Za neke posmatrače grafiti su oblik javne umetnosti, koji nastavljaju tradiciju, na primer, murala koje je naručio Federalni umetnički projekat američke administracije za rad tokom Velike depresije i rada Dijega Rivijere u Meksiku.
Poput murala ovih umetnika, velika dela grafita mogu da ulepšaju komšiluk i govore o interesima određene društvene zajednice. Grafiti i murali se često mešaju i poistovećuju. I jedni i drugi predstavljaju provokativne pokrete gde su dela prikazana u javnim prostorima umesto u galerijama. Obe ove forme likovnog izražavanja definitivno predstavljaju oblik moderne umetnosti, ali oni se ipak razlikuju u tehnici izrade, samoj funkciji i nameri. S obzirom na to da murali predstavljaju oblik konceptualne umetnosti, njihovi autori ne samo što žele da njihovi sugrađani vide proizvod njihove mašte već i da imaju neku interakciju sa njihovim umetničkim delom, da razumeju njegovu poentu, kao i da osete emociju. Dakle, cilj im je da privuku pažnju.
Grafiti u mnogim latinoameričkim četvrtima u Sjedinjenim Državama prilično su razrađeni i mnogi ih smatraju oblikom urbane umetnosti. Pitanje da li je takav rad inovativna umetnička forma ili javna smetnja izazvalo je mnogo debata.
Grafiti su postali ozloglašeni u Nju Jorku krajem 20.veka. Veliki složeni raznobojni grafiti kreirani sprejem na zidovima zgrada i vagonima metroa su definisali urbani pejzaž. Fascinacija sveta umetnosti umetnicima koji su funkcionisali van tradicionalnih galerijskih kanala podstakla je interesovanje za ovaj oblik samoizražavanja.
Većina pravnih poredaka ima zakone koji zabranjuju grafite kao vandalizam, a u nekim zemljama kazna je prilično stroga. Na primer, u Singapuru, prekršioci su podložni batinanju. Tokom 1980-ih i 90-tih, mnoge države tražile su načine da uklone ili eliminišu grafite, bojeći se da bi to u suprotnom dovelo do ponižavanja zajednice.
Dodeljena su značajna sredstva za smanjenje i druge napore za čišćenje, a neki gradovi su čak uveli muralne programe ili ,,slobodne zidove“ kako bi pružili zakonske mogućnosti urbanoj omladini da iskažu svoju umetničku kreativnost.
U Srbiji se kazne za pisanje grafita kreću od 5000 do 20.000 dinara, a onaj ko ih crta mogao bi da bude kažnjen radom u javnom interesu, tj. da te grafite očisti. Ovu odluku donela je Skupština Beograda 2015. godine kada je izmenila Odluku o komunalnom redu povećanjem predviđenih kazni za narušavanje izgleda spoljašnjih delova zgrada, uvođenjem kazne rada u javnom interesu u trajanju od 40 do 160 sati. Ukoliko fasadu ošteti maloletna osoba do 14 godina starosti, kaznu će morati da plati njegov roditelj, staratelj ili hranitelj. Kazna rada u javnom interesu predviđena je Zakonom o prekršajima, a na osnovu nje će počinioci, ukoliko odredi Prekršajni sud, morati da obrišu grafite. Takođe, beogradske vlasti odlučile su da daju prostor muralistima za oslikavanje, a putem edukacije skrenu pažnju građanima da se ne bave crtanjem grafita ukoliko oni nemaju umetničku formu.
Kod naših sugrađana su podeljena mišljenja o ovoj temi.
,,Gradski propisi predviđaju novčane kazne za ovakva i slična dela. Dakle, pravni osnov nije sporan. Sporna je njegova primena. Policija, čiji je posao da ove, kao i sve druge delikvente “hvata” i “procesuira” , to ne radi. Neretko se grafiti pišu naočigled policije i komunalaca. Potrebno je da policija izriče mandatne kazne na licu mesta, odnosno prekršajne prijave. Pa kad ga par puta “oglobi” treći put će razmisliti pre nego što krene da žvrlja. Drugi problem: najčešće su počinioci maloletnici koji ne mogu da plate novčanu kaznu niti da umesto nje odleže određeni broj dana. I ovo su propisi predvideli. Slučaj se upućuje Centru za socijalni rad, koji zatim, pod pretnjom privođenja, poziva roditelje i decu na prevaspitavanje. Međutim, policija nijednog počinioca nije uhvatila, a Centar za socijalni rad nije ništa preduzeo po tom pitanju. Ja razumem da policija nema dovoljno ljudi ni sredstava, ali postavljam pitanje da li je rešenje u tolerisanju prekršaja pa čak i manjih krivičnih dela? Danas tolerišemo žvrljanje i nasilničko ponašanje na ulici, a sutra krađe i teške telesne povrede?” – piše o ovoj temi Ex Chapman.
Sa druge strane, jedan građanin ima malo drugačiji pristup ovoj temi i blagonakloniji je prema uličnim crtačima.
,,Potpuno pogrešan pristup rešavanju problema. Prvo, ne mogu umetnici da se trpaju u isti koš sa delikventima i navijačima. U redu je da se umetnicima obezbedi prostor za oslikavanje murala, ali oni nemaju dodirnih tačaka sa ovim drugima sem što možda koriste isti sprej. Ako delikventima dodelite prostor za oslikavanje opet će ispisati uvredljive natpise. Takođe, ni edukacija tu ne može da pomogne, jer oni vrlo dobro znaju da ispisivanje sprejom nije nešto što je ok pa zato to i rade. Treba uvesti stroge kazne za počinioce, npr. novčane i fizičke, da sami plate farbu za krečenje i sami da srede kvart u kome prave takve stvari. Drugo, džaba se kreči kada počinilac nije uhvaćen. On će ponovo uraditi prestup, a ništa slađe nije nego da to uradi na sveže okrečenom zidu koji je prekrečen običnom farbom. Zašto se ne koristi antigrafitna farba koju koristi sav normalan svet? Zar je jeftinije pet puta krečiti farbom za fasadu nego jednom antigrafitnom farbom?”
Grafiti su deo naše svakodnevne šetnje gradom i ako dobro otvorite oči, shvatite da kazna ima smisla ukoliko vidite da je neki prestupnik precrtao i grafit kome možda tu nije bilo mesta, a prostor u kome se krećete izgleda još ružnije nego što je bio samo ispisanim grafitom.
Ne vidim da je neko edukovao našu lokalnu omladinu o štetnosti crtanja po zidovima, a da to nije konceptualna umetnost, jer zidovi zgrada na ulicama Aleksinca izgledaju još ružnije. Svuda se mogu videti precrtani grafiti.
Nekom delikventu se ni ovi grafiti nisu dopali te je rešio sve da ih oboji crnim sprejem.
Leave a Reply