Нема малих прича,сваки човек крије целу авантуру у свом багажу
Милена Милетић
Све што човек створи има барем две приче, две историје. Једна је она коју виде сви ван производне линије, а друга се одвија иза кулиса и рефлектора, почиње идејом и доводи до производа. Та скривена сторија је често узбудљива најмање колико и она јавна, а неретко и занимљивија јер укључује мале драмске заплете свих учесника стваралачког процеса. То је тема последње, ревијалне представе ПИП фестивала – „Аутопутем“ врањског позоришта Бора Станковић, у режији Ане Ђорђевић.
Колико пута сте имали прилику да видите филмове о настанку какве књиге, истраживачке мисије, научног рада, и сазнали да је пре блиставих светала рефлектора и аплауза, конфета и награда, ишао процес крцат заплетима и невољама. Пре неколико година се појавио филм „У срцу мора“ који је испричао праву позадину настанка романа „Моби Дик“ Хермана Мелвила, далеко страшнију причу о опсесији једног човека која је у смрт одвела десетине људи. Иза епохалне мисије „Аполо 11“ и слетања на Месец, чувеног ходања двојице астронаута стајала је цела повест вишегодишњих истраживања и рада стотина хиљада људи, с елементима расизма и сексизма у времену када се људско друштво суочавало с ослобађањима од разних врста ропства, ограничења права и слобода. Да не идемо даље – свако дело има своју предисторију, а процес израде уметничких дела, или оних што би да се издигну изнад занатског, стекну уметничку вредност и остану упамћена посебно је занимљив. Због уложених страсти и свих разлога што стоје скривени – бекства од себе и тешких проблема, жеље да се буде другачији или да се достигне нешто вредно памћења. Седма уметност је одавно препознала овај простор као извор добрих дела, и користи га. Тако је настала и представа „Аутопутем“ врањског позоришта „Бора Станковић.“
Једно мало позориште у, такође, малом месту, покушава да направи представу. И ангажује редитељку из другог места која стиже аутопутем. Док се представа припрема, откривају се односи актера, њихове фрустрације, мотиви. Можда ће некоме деловати смешно али то мало позориште има своју стару примадону која се тешко носи с рађањем млађе конкуренције. Али када из њихових малих исповести гледалац чује „ Па и мајка је човек“ или страх да се не остане безимена тетка, баба, она што је увек на радост деци али не и себи, дубина кризе актера постане веома јасна. Да не говримо о редитељки Снежани (сјајна Милена Стошић) која се брзо сукобљава с ансамблом, има кризу идеја за представу, ми а пре свега – страх да ништа неће урадити у животу. И да ће остати подједнако безлична и безимена као хигијеничарка на некој аутобуској станици на аутопуту. Или о младом глумцу који се од страха и жеље да одигра улогу живота толико убије од алкохола уочи премијере да га морају заменити, и то радником из технике… Сви ти људи су без чврстог постоља, вечито на путу. На аутопуту, да кажемо тако.
На први поглед лагана представа, без видљивог додира са геслом овогодишњег ПИП-а; на други, пуна страсти, криза и очаја људи што, пре било каквих почетака и прича о кризама, већ имају један велики проблем – како да се искажу. Са доста елемената с којима се свако од нас може повезати. И веома топла.
Представа је настала из сарадње редитељке Ане Ђорђевић и фестивала „Борини дани“ током јавног читања драмског текста „Нечиста крв.“ Колико је оног интимног искуства стеченог током рада на том фестивалу унето у представу, нећемо размишљати. Довољно је то што је представа успешно доказала да нема малих прича и да сваки човек крије целу авантуру у свом багажу.
Или како грицнути пиједестал знамените личности, а да представа ипак буде добра
Пише: Милена Милетић
Пре неку годину једна девојчица, у некој западној земљи окружена животом у коме доминира дигитални свет из тастатуре, добила је или нашла урамљен комплет старих посребрених, лепо украшених кашичица. Кад је питала старије откуд то и зашто су урамљене одговорили су јој да је то вероватно зато што су некада припадале неком важном човеку. Без имена и објашњења. Тако се, уз фотографију тог урамљеног сета кашичица, завршава пета, последња такмичарска представа овогодишњег ПИП фестивала, „Неки важан човек“ зајечарског позоришта „Зоран Радмиловић“ у режији Жељка Хубача и асистента и сарадника на тексту Александра Милосављевића. Представа чија је тема, рећи ће аутори током разговора који је уследио, политичар сам по себи. Али, кроз животоописаније Николе Баје Пашића, човека који је стварао ову државу.
Тежак залогај, добар текст, изведба која изазива емоције с понешто места за оправдану критику. Јер, Баја Пашић је човек чији је цели живот провео у јавном раду и стварању, а који у много чему још увек остаје мистерија. Ипак, не довољно тајанствен да би се оправдала одређена решења. Ко је, дакле, Хубачев Никола Пашић?
Неки Човек чији се цели живот размотава у тренутку када доживљава мождани удар, дакле у дану и ноћи када је преминуо. Од шетње Фиренцом са својом драгом Ђорђином (Ана Бертшнајдер Танасковић) и просидбе, на први поглед неромантичне, до тих урамљених кашичица и речи “Неки важан човек.” А између? Између су кафанске расправе са Светозаром Марковићем (Бранислав Мијатовић) и Михаилом Бакуњином (Габријел Бећаревић) о држави и правди, шта треба словенским народима –држава социјалне правде или анархизам – у време студија у Швајцарској. После ће сенке споменутог двојца спочитавати Пашићу (у извођењу глумца Милоша Танасковића) да је изневерио своје младе идеале због којих је и ушао у политику. Ту је и политички рат с Обреновићима, конкретно с краљем Миланом. На Пашићеве оптужбе да је превише приближио Србију Аустро-Угарској али и да се српска позиција Пијемонта међу јужнословенским народа сломила на Сливници у рату против Бугарске, краљ Милан (игра га Иван Нинчић) ће језгровито сажети срж своје политике – мудар човек пије воду с два извора, а онај што користи само један извор ризикује да и тај један пресуши. Херцеговачки устанак и српско турски ратови као врхунац Велике Источне кризе, Тимочка буна, „Црвени барјак“ у Крагујевцу, скупштинске расправе, замерке опозиције да је лукавац који је успео да преживи три краља, а да га је после Тимочке буне краљ Милан поткупио положајем… Све је то ту.
Главни део приче о Пашићу је, разуме се, Велики Рат. И његов син Рада, оптуживан да је избегавао војну обавезу, био ратни профитер и уоппште узев тешка срамота свога оца. Чини се да је баш овај део историје био најлакши ауторима да Пашића сведу на обичну личност и оно најприземније схватање политичара какве их ми данас често видимо. Почев од поздрава француске новинарке на Солунском фронту – гости су Пашићима увек добродошли па макар то били и новинари – па до трећепозивца што покушава да спаси сина.
Интервју француској новинарки је и веза са савременим односом према медијима али и приказ Пашићевог личног и политичког генија. Вешт политичар свесно лажно представља своју супругу која гошћу послужује оним кашичицама с почетка текста, да би је, уколико она убаци у интервју гласине о могућем војном пучу који је коришћен за осуду Аписа, могао дезавуисати као особу с лошим памћењем. Истовремено објашњава зашто Србија није прихватила 1915. аустријску понуду за сепаратним миром – јер би то 1919. користили или сами Аустријанци против Србије или би је савезници казнили због издаје. Одмах затим следи сцена провода Раде Пашића у Мулен Ружу, у време најстрашнијих страдања ефектно приказаних на видеу иза леђа Пашићевог сина уз Сен – Санов „Кан-Кан.“ Док се Пашићев лик мрља проводом његовог сина у Паризу, на фронту тече најдирљивија сцена: један трећепозивац у штабу српске војске моли да му пре јуриша уз Кајмакчалан сина пребаце у комору, а да пусте њега да јуриша. Од петорице синова које је имао, четворица су већ погинула, на његове очи. Ако нико од младежи не преживи за који мој смо се и борили, рећи ће овај отац (игра га маестрално Зоран Карајић) сажимајући целу српску трагедију тог рата. Овај контрапункт млађем Пашићу подигао је публику и изазвао громки аплауз много пре краја преставе.
Али ма како ефектан био тај вихор тешких сцена (занатски веома добро решених), баш ту лежи тачка за критичко испитивање ове, иначе одиста добре представе.
Преиспитивање прошлости је легитимно, демитологизација такође. Али само ако ту прошлост заиста познајете и служите се доказаним чињеницама. И ако те поступке не вршите да би прошлости и њеним актерима судили по данашњим мерилима и додавали данашње елементе.
Да Рада Пашић није баш светао пример детета политичара није. Али да је жестоко оцрњиван, и то је тачно. Међутим, да ли само по томе треба судити Пашићу као политичару али и обичном људском бићу? Или по оптужбама Марковића и Бакуњина, па и других политичких противника, да је изневерио своје младе идеале, постао компромисер без премца, манипулатор, чак политичка кукавица?
За Пашића се може рећи много тога, али не и да је био кукавица, да није умео да процени и да се политиком бавио само зарад своје користи (што је данас уобичајена пракса). Политиком се бавио из уверења, верујући да као школован човек треба да допринесе јачању земље. „Пашић је по десетину година носио исту реденготу, коју је, извесно, облачио тек на изласку из куће“, писао је о њему Јован Дучић. „Њене су се године виделе на сјају њених свилених ревера, ко је добро осмотрио тог импозантног старца, чија је пророчка бела брада сама покривала половину његових груди…“
А баш ту браду су творци представе већ после десет минута скинули и заједно с полуцилиндром и смокингом оставили са стране, на лутки, како би на сцени остао само глумац без иједног физичког обележја Пашића. Може бити да би се подцртала та жељена порука – сви политичари су исти, или слични. Истина, онако с балкона, главни глумац помало подсети на другог политичара – Лењина. А што је опет необична случајност – баш је Пашић, упркос покиданим односима с Москвом због бољшевичке револуције, дојавио вођама СССР, да се припремају тешка непочинства с великим потенцијалом за изазивање још веће светске опасности… Као што је уочи Сарајевског атентата његова влада јавила двору у Бечу да се припрема атентат и да га ваља предупредити. И као што је касније дојавио и Кемалу Ататурку да Краљевина СХС неће попустити под британским притиском и ући у још један рат против Турске, у време устанка малоазијских Грка, а за туђу ползу…
Није баш обичан полиитичар, свакако не из савременог талога што преовлађује данас, зар не? Зато је помало неприхватљиво рећи да су вам сви политичари исти и да не делите исте вредности с њима (што неко рече током разговора с актерима представе после изведбе) јер би се то дало схватити и да не делите и петљу да се прихвати претешка судбина и умеће да се добије рат у коме је однос 100: 1. Као што је, такође, неприхватљиво да барем мало не проучите историјска дела о личности коју глумите…
Но, добро – ако се изузму тих пар детаља, може се рећи да је Хубачев Пашић човек од крви и меса, строг, вешт у свему што чини, и дефинитивно стамен, чврст, велики. Такав је и краљ Милан – јасно исклесан лик владара који даје све од себе да добро крмани својим државним бродом и успева да оствари вишевековни сан – опет независну државу. Сви карактери су добро изграђени, све сцене и промене се попут цвета отварају директно пред публиком, често простим командама. И нимало нису налик “свим политичарима” …
За разлику од многих покушаја деконструкције уврежених представа али и чињеница о догађајима или личностима, ова представа Баје Пашића је испала веома добро. И заслужила је све аплаузе.
Жири 12. фестивала првоизведених представа у Алексинцу, који је радио у саставу: Мирослав Радоњић, театролог, члан, Бранислав Недић, драматург, члан и Биљана Николић, глумица, председница, на завршној седници одржаној 26. новембра 2024. године
ЗАКЉУЧИО ЈЕ
да је избор представа у такмичарском програму који је сачинио селектор Миливоје Млађеновић понудио релевантан преглед репертоара српских позоришта базираног на праизведбама. Жанровски и стилски разноврсно, од мањих драмских форми до раскошних ансамбл представа, особене поетике и естетике, овогодишњи избор је у исто време дао прилику гледаоцима да уживају у маштовитој и сценски ефектној глумачкој игри.
Сагледавајући уметничке домете представа у такмичарској селекцији, Жири је донео следеће
ОДЛУКЕ
-да се специјална награда додели анасамблу новосадског позоришта за импресивну, надахнуту, духовиту, експресивну и бравурозну глумачку игру у представи „Било једном у Новом Саду“ Андраша Урбана.
-да се награда „Душан Дука Јовановић“ за најбољег младог глумца/глумицу додели Јелени Лончар за више улога у представи „Мистерија Душан Васиљев“, по тексту Дуње Матић, у режији Марка Челебића, Битеф театра из Београда. Јелена Лончар показала је завидан таленат и одмереност у глумачком изразу, остваривши упечатљиве улоге, нарочито у лику мајке.
-да се награда за најбољег глумца додели Милошу Цветковићу за улогу Жутог у представи „Прасетина на 178 начина“, Александре Јовановић, у режији Соње Петровић, Народног позоришта Ниш. Милош Цветковић је у захтевној улози Жутог оживео трагичан лик користећи широк дијапазон глумачких средстава. Стално присутан на сцени, суверено је водио потресну причу о одрастању, насиљу и комплексном односу са родитељима.
-да се награда „Олга Ивановић“ за најбољу глумицу додели Тамари Драгичевић за улогу Нине у представи „Мама“ Морган Лојд Малколм у режији Небојше Брадића, Атеље 212, Београд. Нина, Тамаре Драгичевић психолошки је вишедимензионалан лик, у непрестаној борби са унутрашњим страховима и демонима, на суптилној граници између стварности и сновиђења.
-да се награда за најбољу режију додели Небојши Брадићу за режију представе „Мама“. Небојша Брадић је дискретном, минуциозном и сведеном режијом омогућио да у представи Атељеа 212 до изражаја дођу раскошан глумачки потенцијал и одличан драмски текст.
-да се награда за најбољу представу додели Атељеу 212 за представу „Мама“. Сви сегменти овог остварења, од интригантног текста, преко сјајних улога до промишљене режије, отелотворују представу високих естетских и уметничких домета.
-да се награда „Слободан Селенић” за најбољи драмски текст додели Морган Лојд Малколм за драму „Мама“. Реч је о изузетном комаду британске списатељице, који се може дефинисати као породична драма и психолошки трилер са темама мајчинства, односа између родитеља и деце и крхкости женског бића на почетку родитељства.
