Представа „Аутопутем“
Спуштање завесе на магију
Нема малих прича,сваки човек крије целу авантуру у свом багажу
Милена Милетић
Све што човек створи има барем две приче, две историје. Једна је она коју виде сви ван производне линије, а друга се одвија иза кулиса и рефлектора, почиње идејом и доводи до производа. Та скривена сторија је често узбудљива најмање колико и она јавна, а неретко и занимљивија јер укључује мале драмске заплете свих учесника стваралачког процеса. То је тема последње, ревијалне представе ПИП фестивала – „Аутопутем“ врањског позоришта Бора Станковић, у режији Ане Ђорђевић.
Колико пута сте имали прилику да видите филмове о настанку какве књиге, истраживачке мисије, научног рада, и сазнали да је пре блиставих светала рефлектора и аплауза, конфета и награда, ишао процес крцат заплетима и невољама. Пре неколико година се појавио филм „У срцу мора“ који је испричао праву позадину настанка романа „Моби Дик“ Хермана Мелвила, далеко страшнију причу о опсесији једног човека која је у смрт одвела десетине људи. Иза епохалне мисије „Аполо 11“ и слетања на Месец, чувеног ходања двојице астронаута стајала је цела повест вишегодишњих истраживања и рада стотина хиљада људи, с елементима расизма и сексизма у времену када се људско друштво суочавало с ослобађањима од разних врста ропства, ограничења права и слобода. Да не идемо даље – свако дело има своју предисторију, а процес израде уметничких дела, или оних што би да се издигну изнад занатског, стекну уметничку вредност и остану упамћена посебно је занимљив. Због уложених страсти и свих разлога што стоје скривени – бекства од себе и тешких проблема, жеље да се буде другачији или да се достигне нешто вредно памћења. Седма уметност је одавно препознала овај простор као извор добрих дела, и користи га. Тако је настала и представа „Аутопутем“ врањског позоришта „Бора Станковић.“
Једно мало позориште у, такође, малом месту, покушава да направи представу. И ангажује редитељку из другог места која стиже аутопутем. Док се представа припрема, откривају се односи актера, њихове фрустрације, мотиви. Можда ће некоме деловати смешно али то мало позориште има своју стару примадону која се тешко носи с рађањем млађе конкуренције. Али када из њихових малих исповести гледалац чује „ Па и мајка је човек“ или страх да се не остане безимена тетка, баба, она што је увек на радост деци али не и себи, дубина кризе актера постане веома јасна. Да не говримо о редитељки Снежани (сјајна Милена Стошић) која се брзо сукобљава с ансамблом, има кризу идеја за представу, ми а пре свега – страх да ништа неће урадити у животу. И да ће остати подједнако безлична и безимена као хигијеничарка на некој аутобуској станици на аутопуту. Или о младом глумцу који се од страха и жеље да одигра улогу живота толико убије од алкохола уочи премијере да га морају заменити, и то радником из технике… Сви ти људи су без чврстог постоља, вечито на путу. На аутопуту, да кажемо тако.
На први поглед лагана представа, без видљивог додира са геслом овогодишњег ПИП-а; на други, пуна страсти, криза и очаја људи што, пре било каквих почетака и прича о кризама, већ имају један велики проблем – како да се искажу. Са доста елемената с којима се свако од нас може повезати. И веома топла.
Представа је настала из сарадње редитељке Ане Ђорђевић и фестивала „Борини дани“ током јавног читања драмског текста „Нечиста крв.“ Колико је оног интимног искуства стеченог током рада на том фестивалу унето у представу, нећемо размишљати. Довољно је то што је представа успешно доказала да нема малих прича и да сваки човек крије целу авантуру у свом багажу.
Leave a Reply