Кашичице неког важног човека
Или како грицнути пиједестал знамените личности, а да представа ипак буде добра
Пише: Милена Милетић
Пре неку годину једна девојчица, у некој западној земљи окружена животом у коме доминира дигитални свет из тастатуре, добила је или нашла урамљен комплет старих посребрених, лепо украшених кашичица. Кад је питала старије откуд то и зашто су урамљене одговорили су јој да је то вероватно зато што су некада припадале неком важном човеку. Без имена и објашњења. Тако се, уз фотографију тог урамљеног сета кашичица, завршава пета, последња такмичарска представа овогодишњег ПИП фестивала, „Неки важан човек“ зајечарског позоришта „Зоран Радмиловић“ у режији Жељка Хубача и асистента и сарадника на тексту Александра Милосављевића. Представа чија је тема, рећи ће аутори током разговора који је уследио, политичар сам по себи. Али, кроз животоописаније Николе Баје Пашића, човека који је стварао ову државу.
Тежак залогај, добар текст, изведба која изазива емоције с понешто места за оправдану критику. Јер, Баја Пашић је човек чији је цели живот провео у јавном раду и стварању, а који у много чему још увек остаје мистерија. Ипак, не довољно тајанствен да би се оправдала одређена решења. Ко је, дакле, Хубачев Никола Пашић?
Неки Човек чији се цели живот размотава у тренутку када доживљава мождани удар, дакле у дану и ноћи када је преминуо. Од шетње Фиренцом са својом драгом Ђорђином (Ана Бертшнајдер Танасковић) и просидбе, на први поглед неромантичне, до тих урамљених кашичица и речи “Неки важан човек.” А између? Између су кафанске расправе са Светозаром Марковићем (Бранислав Мијатовић) и Михаилом Бакуњином (Габријел Бећаревић) о држави и правди, шта треба словенским народима –држава социјалне правде или анархизам – у време студија у Швајцарској. После ће сенке споменутог двојца спочитавати Пашићу (у извођењу глумца Милоша Танасковића) да је изневерио своје младе идеале због којих је и ушао у политику. Ту је и политички рат с Обреновићима, конкретно с краљем Миланом. На Пашићеве оптужбе да је превише приближио Србију Аустро-Угарској али и да се српска позиција Пијемонта међу јужнословенским народа сломила на Сливници у рату против Бугарске, краљ Милан (игра га Иван Нинчић) ће језгровито сажети срж своје политике – мудар човек пије воду с два извора, а онај што користи само један извор ризикује да и тај један пресуши. Херцеговачки устанак и српско турски ратови као врхунац Велике Источне кризе, Тимочка буна, „Црвени барјак“ у Крагујевцу, скупштинске расправе, замерке опозиције да је лукавац који је успео да преживи три краља, а да га је после Тимочке буне краљ Милан поткупио положајем… Све је то ту.
Главни део приче о Пашићу је, разуме се, Велики Рат. И његов син Рада, оптуживан да је избегавао војну обавезу, био ратни профитер и уоппште узев тешка срамота свога оца. Чини се да је баш овај део историје био најлакши ауторима да Пашића сведу на обичну личност и оно најприземније схватање политичара какве их ми данас често видимо. Почев од поздрава француске новинарке на Солунском фронту – гости су Пашићима увек добродошли па макар то били и новинари – па до трећепозивца што покушава да спаси сина.
Интервју француској новинарки је и веза са савременим односом према медијима али и приказ Пашићевог личног и политичког генија. Вешт политичар свесно лажно представља своју супругу која гошћу послужује оним кашичицама с почетка текста, да би је, уколико она убаци у интервју гласине о могућем војном пучу који је коришћен за осуду Аписа, могао дезавуисати као особу с лошим памћењем. Истовремено објашњава зашто Србија није прихватила 1915. аустријску понуду за сепаратним миром – јер би то 1919. користили или сами Аустријанци против Србије или би је савезници казнили због издаје. Одмах затим следи сцена провода Раде Пашића у Мулен Ружу, у време најстрашнијих страдања ефектно приказаних на видеу иза леђа Пашићевог сина уз Сен – Санов „Кан-Кан.“ Док се Пашићев лик мрља проводом његовог сина у Паризу, на фронту тече најдирљивија сцена: један трећепозивац у штабу српске војске моли да му пре јуриша уз Кајмакчалан сина пребаце у комору, а да пусте њега да јуриша. Од петорице синова које је имао, четворица су већ погинула, на његове очи. Ако нико од младежи не преживи за који мој смо се и борили, рећи ће овај отац (игра га маестрално Зоран Карајић) сажимајући целу српску трагедију тог рата. Овај контрапункт млађем Пашићу подигао је публику и изазвао громки аплауз много пре краја преставе.
Али ма како ефектан био тај вихор тешких сцена (занатски веома добро решених), баш ту лежи тачка за критичко испитивање ове, иначе одиста добре представе.
Преиспитивање прошлости је легитимно, демитологизација такође. Али само ако ту прошлост заиста познајете и служите се доказаним чињеницама. И ако те поступке не вршите да би прошлости и њеним актерима судили по данашњим мерилима и додавали данашње елементе.
Да Рада Пашић није баш светао пример детета политичара није. Али да је жестоко оцрњиван, и то је тачно. Међутим, да ли само по томе треба судити Пашићу као политичару али и обичном људском бићу? Или по оптужбама Марковића и Бакуњина, па и других политичких противника, да је изневерио своје младе идеале, постао компромисер без премца, манипулатор, чак политичка кукавица?
За Пашића се може рећи много тога, али не и да је био кукавица, да није умео да процени и да се политиком бавио само зарад своје користи (што је данас уобичајена пракса). Политиком се бавио из уверења, верујући да као школован човек треба да допринесе јачању земље. „Пашић је по десетину година носио исту реденготу, коју је, извесно, облачио тек на изласку из куће“, писао је о њему Јован Дучић. „Њене су се године виделе на сјају њених свилених ревера, ко је добро осмотрио тог импозантног старца, чија је пророчка бела брада сама покривала половину његових груди…“
А баш ту браду су творци представе већ после десет минута скинули и заједно с полуцилиндром и смокингом оставили са стране, на лутки, како би на сцени остао само глумац без иједног физичког обележја Пашића. Може бити да би се подцртала та жељена порука – сви политичари су исти, или слични. Истина, онако с балкона, главни глумац помало подсети на другог политичара – Лењина. А што је опет необична случајност – баш је Пашић, упркос покиданим односима с Москвом због бољшевичке револуције, дојавио вођама СССР, да се припремају тешка непочинства с великим потенцијалом за изазивање још веће светске опасности… Као што је уочи Сарајевског атентата његова влада јавила двору у Бечу да се припрема атентат и да га ваља предупредити. И као што је касније дојавио и Кемалу Ататурку да Краљевина СХС неће попустити под британским притиском и ући у још један рат против Турске, у време устанка малоазијских Грка, а за туђу ползу…
Није баш обичан полиитичар, свакако не из савременог талога што преовлађује данас, зар не? Зато је помало неприхватљиво рећи да су вам сви политичари исти и да не делите исте вредности с њима (што неко рече током разговора с актерима представе после изведбе) јер би се то дало схватити и да не делите и петљу да се прихвати претешка судбина и умеће да се добије рат у коме је однос 100: 1. Као што је, такође, неприхватљиво да барем мало не проучите историјска дела о личности коју глумите…
Но, добро – ако се изузму тих пар детаља, може се рећи да је Хубачев Пашић човек од крви и меса, строг, вешт у свему што чини, и дефинитивно стамен, чврст, велики. Такав је и краљ Милан – јасно исклесан лик владара који даје све од себе да добро крмани својим државним бродом и успева да оствари вишевековни сан – опет независну државу. Сви карактери су добро изграђени, све сцене и промене се попут цвета отварају директно пред публиком, често простим командама. И нимало нису налик “свим политичарима” …
За разлику од многих покушаја деконструкције уврежених представа али и чињеница о догађајима или личностима, ова представа Баје Пашића је испала веома добро. И заслужила је све аплаузе.
