Piše: Ana Stojković
Dvoje u parku
Pod zvezdanim nebom.
Svici oko njih lepršaju
Stvarajući svetlosnu čaroliju.
Magnovenje svežeg vazduha
Zari im lice.
Dodiruju jedno drugom kosu.
Mirišu lice.
Prstima se igraju kao dve košute.
U njima svet nov, uzavreo.
Buktinja strasti u nežnom stajanju.
Poljupci kao kiše padaju im na usne.
Praporci emocija struje im kroz kožu.
Sami. U parku.
Pod zvezdanim nebom.
Tekst i slika: Ana Stojković
Rascvetale usne po toploj mesečini.
Bele ruke držale su smokve i pružale ih prolaznicima.
U noći.
Dirnutim kočijama svetlosti
Obrisi lica lutali su po parku.
Oči uplašene srne grejale su prolaznike toplinom i nadom.
Pojava osnaženih udova
Dodirivala je pločnik koracima tihim.
Još samo noćas na ulici.
Sutra, sutra ću biti u studiju, govorila je u sebi.
Još samo noćas.
Piše: Tihana Petrović
Foto: Ana Stojković
Svakog dana mladić šeta. Nalik drvetu sasušenog stabla.
Upalih očiju i usana.
Duboko u njima osmeh počiva.
Isihazam pustinje ispunjava.
Hodam. Dolazim do dvorišta u kome je staza od kamena.
Usamljena mala kuća.
Iza plota isečak svetlosti iz kog raste crkva.
Nakon šetnje mladić odlazi svojim cvetovima.
Majci i sestri iz čijih ruku se postavlja trpeza.
Hleb, slanik, nekoliko komada krompira.
Zima je. Sitost spava u hodnicima pšenica.
Piše: Tihana Petrović
Ilustracije: Damir Djordjević
Spavala je.
Pod čelom moje ruke.
U travama polja gde sam je odveo.
Krhku kao pahulju.
Kao zenicu.
Svet divan, mio, blagodatan prodirao je u me.
Sunce, zvezde, nepoznanica prostora iznad.
Toplota planete ispod.
Grejao je stopala, nedra.
Rastezao krvotok u sve teorije Velikog praska.
Spavala je.
Mirno, tiho. Poput jesenjeg lista koji se otkida.
Usne su zatitrale kao plamen.
U njemu i prah i pepeo.
Ni o kakvoj tmini ne čuh više.
Piše: Tihana Petrović
Photo: Ana Stojković
Dragi, zima je. Već nekoliko dana kalendarski. Mentalno, emotivno, fizički duže. Kada se bolje razmisli u pitanju su decenije. U njima tornada pomešanih osećaja.
29.decembar 2021. Za dva dana sviće nova zora. Period kada valja okrenuti glavu unazad i videti u čemu je prošla godina koja ističe.
Prva misao je da je prošla kao munja. Od dana do dana. Polje nagaznih mina. Nema mape. Koračaš kroz ulice, kuće, ustanove. Stalno kontemplirajući o svakodnevnici za koju se ispostavlja da je puna eshatoloških, filozofskih pitanja. Da su nameštanje kreveta, umivanje, spremanje hrane, prostiranje veša, iznošenje smeća automatizovane radnje iza kojih leži dubina misli.
Bilo je srećnih i tužnih dana. Kliše od rečenice. Treba povremeno pribeći takvom izrazu. On je jednostavan i, kao takav, biće da nosi istinu. Briga, umor, iscrpljenost od malog horora koji živimo. Kao što rekoh dugo. Pojava korona virusa otkrila je debeli prekrivač kojim se pokrivamo i, otkriveni, shvatili smo da je život izvan pećine surov. Istovremeno, dok smo osećali jezu bez prekrivača, shvatili smo kako smo ovaj DOM uzeli zdravo za gotovo. Dozvolili da se bahatimo, budemo nemarni, bezobzirni. On trpi. Mi smo svevišnja bića. Koristimo eko sistem dok ga ima. Kada ga istrošimo lansiraćemo se pametnom tehnologijom na planete koje sliče ovoj i tamo ćemo isto to raditi. Pravićemo Iphonove, Birkinke, Bentlije, zlatne daske za toalet, televizore koji lizanjem ostavljaju ukus nepcima, jahte za raspojasanost…
Dok se ne prebacimo na druge planete na ovoj su se desili muzički noviteti koji su me oradostili. E-play feat. Bajaga, Marčelo. Intermeco je bio svrsishodan. Pesme su eksplodirale i inspirišu. Desile su se, zapravo, stvari koje se uvek dešavaju. Nešto je primećenije.
Smiraj je. 2021. ide u anale civilizacije.
Sanjajte. To se radi upravo sada.
Tekst: Ana Stojković
Obujmila bih te nezaustavljivom čežnjom i zatvorila u maštanje.
Iluziju bih realizovala dodirom, osvajajući pogledom intimnost.
Udahnula bih svoje telo kroz vazduh obamrlosti i pohlepno upila poslednji treptaj tvoje iznemoglosti.
Vatrenu delotvornost pokreta usmerila bih na oblikovanje tvog budućeg koraka.
Bežiš kada osetiš konkretnost osećaja.
Povlačiš kao puž u staklenu ljušturu nemajući snage da odgovoriš
Zašto to činiš kada već osećaš.
Strah od gubitka udobnog čeznutljivo čuvaš govoreći kako su sve to prolaznosti.
Ponašaš suprotno od onoga kakvim se predstavljaš.
Neizmerno čekam odjekivanje tvog glasa kroz zidove koje si oblepio iscrtanim rečima.
Osmišljena sazvežđa ostaće u nedodirnutom susretu pogleda.
Prisutnost me tvoja sumanuto prati iako bezoblična i izmišljena.
Piše: Tihana Petrović
Slika: Ana Stojković
Pronašao ju je.
Među visokim šumskim bićima i majušnim uzburkanim svetom pod nogama.
Sunce je prelamalo vedrinu od lista do lista.
Hodao je srcem hodočasnika ka hramu.
Nedra su obujmljivana čistotom predela.
Čuo je potoke kako galopiraju ka rekama.
Mirise božanskih trpeza prepoznavao po bojama biljaka.
Goreo i glinom postajao od milja.
Ova planeta su nebesa.
Iz suza njenih očiju su ispala.
Za trenutak radosnom boli je zadrhtala.
Dok su suze šaputavo klizile do ušiju znao je da je ona nesaznajna svetlost koju obožava.
Tekst i slika: Ana Stojković
Noć je pala tiho na grad. Ulična svetla treperila su neumorno, osvetljavajući prigušenim zracima hod prolaznika. Antonijo beše pošao do Perle. Sitnim koracima kretao se put solitera koji je podsećao na ogroman div. Bio je pomalo pripit, ali, to ga nije sprečavalo da se lagano tetura po trotoaru. Još uvek stabilan, pognute glave nosio je misao da će Perlu videti u crnoj haljini sa biserima oko vrata. Onim koje joj je kupio za rođendan. Perla je bila njegova bivša devojka. Imala je samo devetnaest godina. Tek što je upisala arhitekturu. Po ceo dan je bdila nad otvorenim mapama hamer papira, iscrtavajući geometrijske oblike.
Došavši do solitera, pritisnio je na interfonu ime Milica Ličanin. Perla je živela sama, u iznajmljenom stanu na desetom spratu. Za samo nekoliko trenutaka, vozivši se liftom koji beše skoro oronuo, Antonijo se obreo ispred njenih vrata.
,,Uđi” – rekla je.
,,Došao sam da ti se izvinim” – rekao je dok je ulazio u Perlin stan.
Perla se otvoreno zabuljila u njega, bez suzdržavanja i usiljene pristojnosti.
,,Otišao si sa tom devojkom koja je došla iz Zagreba i ko zna gde ste bili i šta ste radili ceo dan. Zvala sam te hiljadu puta. Zašto mi se nisi javio na telefon? Dogovorili smo se da ćemo biti prijatelji nakon raskida. I da nećemo lagati jedno drugo ako nađemo nove partnere” – rekla je.
Antonije je pognuo glavu još dublje u ramena. Znao je da je bio kriv. Taj dan sa devojkom iz Zagreba nije mu značio ništa. Izneverio je Perlu po ko zna koji put.
,,Ona mi je drugarica. Živeli smo jedno pored drugog dok sam živeo u Zagrebu. Bili smo jako vezani. Nije se desilo ništa. Hteo sam da joj pokažem svoj novi muzički studio” – rekao je.
,,Zar nisi mogao da mi se javiš?” – insistirala je.
,,Opet dolaziš kod mene kao pokunjeni ker nakon neuspelog snošaja. Mogao bi bar jednom u životu da budeš iskren prema meni” – drsko je odgovorila.
,,Sedi” – pokazala mu je krevet.
,,Imam samo Sangriju za piće” – rekla je.
,,U redu je. Doneo sam Šardone. Izvini, malo sam pripit. Očekivao sam da ću te videti u maloj crnoj haljini. Sa biserima oko vrata. Zamišljao sam tokom dolaska kako ih skidam sa tvog nežnog vrata”.
Perla ga je gledala široko otvorenih očiju ne mogavši da suzdrži bes.
,,Znaš da te mnogo volim. Ove nerešene situacije između nas za mene su veliki teret. Ne mogu više da se viđam sa tobom. Teško mi je. Dok posmatram tvoje telo želim te kao pomahnitala životinja. A znam da ne mogu da ga dodirnem. Dokle misliš da nas mučiš ovako? Ili ćemo biti zajedno, ili odlazi iz mog života” – rekla je.
,,Dogovorili smo se da ćemo biti prijatelji” – rekao je.
,,Da, jesmo. Ali ti ne poštuješ naše prijateljstvo. Nisi želeo da mi se javiš na telefon!” – besno ga je opominjala.
,,Izvini. Ništa se nije desilo, rekao sam ti. Nisam čuo telefon” – hladnim tonom smirivao je njen bes.
,,Ne laži me više, molim te!” – uzviknula je.
,,Ne mogu više ovo. Ne mogu više da podnesem tvoje laži. Ubijaš me. Volim te. Volim te toliko da boli u očima. Plačem u autobusu posle naših susreta. Ljudi me gledaju u tramvaju dok brišem suze. Pitaju da li mi treba neka pomoć?”
Antonije je zatvorio oči na tren i ispužio se na kauč.
,,Volim miris tvoje posteljine. Obožavam kako mirišeš” – rekao je.
,,Izlazi! Izadji, molim te! Ne mogu više to da slušam!” – vikala je Perla.
Antonije se pokrio ćebetom, ispravivši položaj tela gledajući u Perlu odlučno.
,,Ne izlazim” – rekao je.
,,Izađi mi iz života, zauvek” – preklinjala ga je Perla.
,,Molim te, želim da ostanemo prijatelji” – rekao je Antonije tihim glasom.
,,Ne želim da budem više prijatelj sa tobom – rekla je Perla i sklonila ćebe sa njega. Ne detinjari po mom krevetu i ne gledaj me više tako. Opet si kriv!” – uzviknula je.
Antonio se opet pokrio ćebetom, državši čvrsto rukama krajeve.
,,Ja ne odlazim odavde” – bio je odlučan.
,,Moram da učim za ispit” – rekla je Perla.
,,Odlazi. Ne želim više da imam nikakav kontakt sa tobom” – govorila je.
Uzela je ćebe i otkrila Antonija. Grčevito je držao krajeve prostirke.
,,U redu” – rekao je.
,,Samo da znaš da se sa tom devojkom ništa nije desilo. Moraš da mi veruješ. Evo, pogledaj moj mobilni telefon”.
,,Ne zanima me tvoj mobilni telefon. Izađi mi prvo iz kuće, a potom i iz života. Zauvek” – rekla je Perla.
Antonije je ustao sa kauča i počeo da oblači jaknu.
,,Znaj da te mnogo volim Perla. Ja samo želim da uvek budeš deo mog života. Makar i kao prijatelj” – rekao je.
,,Znaš da je to nemoguće” – otvarala je spoljna vrata dok mu je to govorila.
Antonio je mamurim koracima izašao iz stana. Poneo je Šardone sa sobom.
Ulična svetla opominjala su Antonijevu misao da je ovo definitivan kraj između njih dvoje. Seo je na klupu u parku i otvorio vino. Bol u srcu stezao mu je ruke. Lahor mu je nežno milovao crvene obraze. Halapljivim gutljajevima vina pokušavao je da zaustavi suze i razbuktalu strast.
Piše: Tihana Petrović
Foto: Ana Stojković
Gazim po listovima. Divnih su boja. Spektar žute rasprostire se parkom u koji sam ušla. Jesen sinestezira sa mnom. Možda i sa drugima, a ne znaju.
Dan je sunčan. Naći ću se sa prijateljicom. Čeka me pod krošnjom. Predlažem da sednemo na klupu koja je izložena Suncu. Da upijamo čistu energiju.
Ljudi svih godina prolaze pokraj nas. Dečica sa roditejima, sa bakama i dekama, starije gospođe i gospoda, omladinci. Opušta me prizor ljudi koji dolaze u park. Agens zvani korona godinu i po dana menja stvarnost. Fantastika je na široka vrata ušla u živote.
Pričamo. O ljudima koje nismo upoznale, koje, zapravo, poznajemo iz virtuale. O Galebu Nikačeviću, MKDSL-u, Milici Vučković, Milici Šujici, Zorici Šujici, Viktoru Igo-u. Spajamo ljude koji su posuli lestvice civilizacije svojim umećem sa onima koji sada to čine. O prijateljima sa kojima se dugo nismo čuli i čiji kontakt nam otopljuje srce.
Sedenje na klupi. U jesen. U parku. Pod Suncem. Užitak.
Dotičemo se neposrednih tema. Vakcinacije trećom dozom, preuzimanja kovid propusnice, (ne)rada zdravstvenih službi, plaćanja računa koje ne plaćamo mi već naši staratelji. Nismo zaposlene. Dugo. Trebalo bi da jesmo. Da um i veštine koje imamo upotrebimo u društvu, u državi čiji smo stanovnici. Umesto toga, glačamo staze palančice. Proces prosvetiteljstva ovog naroda nije završen. To sam shvatila pre nekoliko dana. U zemlji Srbiji dobar procenat stanovništva treba prosvetiteljstvo. Počelo bi se od početka. Kako drugačije. Od azbuke koja je, po ličnom mišljenju, jedno od najsavršenijih pisama. Treba znati da tekst počinje velikim slovom, da vlastita imena, toponimi, imena institucija, značajnih pojava imaju, takođe, prvo slovo veliko. Objasnilo bi se da odrečna rečca ne uz glagol stoji odvojeno.
Upravo sam saznala da je jedna gospođa preminula. Neka počiva u miru. Matičnu porodicu nije imala. Imala je kućnog ljubimca, nekoliko dobrih komšija, gangrenoznu nogu koju nije htela da ukloni. Umno je bila očuvana. Znala je da bi amputacija noge proizvela izazove koje, verovatno, nije želela da savladava. Zvezda je beskrajno. U njihovom gnezdu biće joj dobro.
Vest me je presekla. Hiljadu i jedna noć se nastavlja.
https://www.zazzle.com/zooncoolion_cofee_mug-256608797490822378
Tekst i slika: Ana Stojković
Ruke te govore polako.
Pokreti miruju.
San ne doziva kretanje.
Čekaš miran i potpuno sam.
Kupola od boja doziva te u sećanje.
Ulje razmazano po platnu, vuče te.
Četkice ti govore da blizina moja je tu.
Definišeš lice a potom i san.
Nestrpljivo čekaš obrise daljina.
Vuku te na kretanje.
Čekaš
I dozivaš.
Brižljivo platno čuvaš od pogleda.
Sve dok se ne pojavim.
I pokažeš mi ljubav
Utkanu prstima u ram.
