Piše: Ana Stojković
Ilustracija: Albert Zelda
Stavila sam 3D naočare. Uključila sam laptop. Surfujem, OK, nisam još na moru na talasima, ali mi je talasna dužina negde ometena lošim vremenskim uslovima i negativnim ljudskim energijama. Stavila sam štit na sve to. I jednu veliku tačku.
Embargo u prevodu na izvoz robe i usluga iz kuće. Ljudski mozgovi, u ovom vremenu jurnjave za svakakvim ljudskim potrebama, narogušeni sujetom, veličinom, prvenstvom i takmičenjem, stavila sam na stand-by. Jer, duh moj plave boje emituje tamnu teget i vreme je da se stavim u izolaciju. Bar zamišljam virtualni sat gde bih mogla bar, kao u filmu ,,Povratak u budućnost”, da otputujem i uradim jedan ,,Butterfly Effect” i ovaj voz promenim, jer stanica je mnogo.
Razmišljam da februar oplemenim nekim kratkim relacijama punim pozitivnih misli, iako apokalipsa, kako u ljudskom ponašanju, tako i vremenskim uslovima, ne dozvoljava da se mrdne nigde. Kažu, blokirana sam sa svih strana – kartice, odlasci, pitaj boga šta ovaj retrogradni Merkur radi, te reših da sednem na dupe, uzmem konzolu i krenem da vozim Need for Speed. Jer, šta mi drugo preostaje? Jer je u ovom trenutku jedino to moguće.
Uzela sam Albertov džojped i uključila neki “Čkinšit” da potrsim.
Znam da sada svi obrađuju zemlju u video igricama, ali ja iz Plant VS. Zombies ne mogu da izađem, jer sam u ledenom dobu.
Menjam video igru i vraćam se Wise Guy-a.
Ne znam kako vi provodite ovaj kišni kraj januara, ali ja poput Malog Siniše nosim kacigu.
