Predstavom Mama Atelje 212 predstavio se aleksinačkoj publici na dvanaestom festivalu prvoizvedenih predstava. Tekst britanske autorke Morgan Lojd Malkolm donose na scenu Tamara Dragićević, Jelena Stupljanin I Jasmina Avramović. Trio dama vodi rediteljska svetlost Nebojše Bradića. Drama savremenog sveta. Savremenog roditeljstva. Savremene teskobe koja izbija kroz demenciju, samoću, zapitanost kako biti stamen. Tamara Dragićević tumači ulogu Nine, mlade žene koja ima novorođenče od nekoliko meseci. Jelena Stupljanin tumači ulogu njene prijateljice Džeki I službenicu za zaštite dece, dok Jasmina Avramović tumači ulogu Ninine svekrve Perl, Ninine majke I sudije. Priča počinje tako što Nina ostaje sama tokom večeri. Brigu o bebi preuzima Perl. Nini je potreban odmor I slobodno veče provešće sa svojom prijateljicom Džeki. Džeki dolazi. Razdragana ulazi noseći piće i raspoloženje. Razgovor kreće. Običan. Kako je Nina. Kako je Džeki. Ko čuva bebu. Ima li Džeki partnera. Kako se Nina snalazi u novododeljenoj ulozi. I tako kreće zaplet. Nina je anksiozna. Umorna. Nedostaje joj sin, a odmor joj je tako potreban. Džeki joj govori da je njeno stanje prirodno. Uobičajeno za porodilje. Nina je u tegobi. Izvire čitav splet osećanja I dobrih I loših u odnosu na bebu. Hormonska erupcija koja je prateća pojava tokom trudnoće I nakon porođaja. Kroz razgovor sviće novi dan. Perl obaveštava Ninu da je beba u bolnici. Nina I Džeki jure ka bolnici. Ninin muž je ,takođe, u bolnici, ali ne dolazi do susreta. Otac I majka deteta u odvojenim prostorijama čekaju izveštaj lekara. Dete ima modrice, povrede glave, tela. Zbog sumnje o nasilju nad detetom službenica za zaštitu dece obavlja razgovor sa Ninom koja je van sebe. Traži da vidi dete. Govori kako je majka potrebna svom detetu I kako je dete potrebno svojoj majci. Uplakana, uzdrmana, u šoku napada Perl da je njen sin povredio njihovu bebu. Nije trebalo da ga ostavi njima, ali bila je tako umorna.
Dok o bebi brine socijalna služba Nina prolazi kroz reminiscencije o životu s majkom, o njenim poslednjim danima, o demenciji, negodovanju da Nina postane majka, o želji da je ne napušta. U međuvremenu Džeki posećuje Ninu. Pokušava da sazna da li je Nina u stanju da povredi svoju bebu. Zaključuje da jeste I stvar se rešava na sudu. Da li je anksiozna majka nanela povrede svojoj bebi ili egocentrični otac? Do kulminacije nas vodi spektar žudnje za bebom, za bićem koje iz majke dolazi na svet I dok se ono rađa u majci se mešaju svetlost I tama. Sudija čita presudu. Beba boluje od jedinstvenog poremećaja koji se manifestuje krhkošću kostiju I prelomima. Iako Nina nije kriva ostaje bez deteta. Do daljeg. Dok se ne odmori i fizički I metafizički I očvrsne u majku.
Da li savremeni svet postaje sterilan u suštinskim pitanjima ili ne. Da li se zbog preterane brige stvara izolacija između veza koje su najprirodnije, a time i svet zakržljale komunikacije i razvoja. Pitanja su koja zaslužuju pažnju.
I dok gledamo iskarikiranost i plastičnu facijalnu ekspresiju dovedenu do bizarnosti estradnih umetnika današnjice, svakodnevno opomenuti sa malih ekrana, da su dekadencija i kraj vrednosti među nama, bioskopske sale puni novo filmsko ostvarenje reditelja Dragana Bjelogrilća ,,Toma”, koji kroz svoje filmove na neki način čezne za boljim vremenima nekadašnje Jugoslavije, kada su vrednosti postojale, kako u kulturološkom, tako i estradnom smislu.
Gledaoci iz bioskopskih sala izlaze sa polupraznim maramicama, uglavnom oduševljeni Bjelogrlićevom ekranizacijom fiktivno biografske priče jednog od ,,najtužnijih” pevača stare Jugoslavije. Film ,,Toma” nesumnjivo je jedan od boljih filmova našeg poznatog reditelja, ali smo se svi tokom odgledanog filma, pitali zašto su kostimografski elementi u filmu, pogotovu perike, tako loše urađeni. Perika Tomine poslednje žene Gordane, frizerke iz Čikaga, koju glumi Sanja Marković, napravljena je toliko loše, da vam to nekako jako smeta, dok gledate film i odvlači pažnju od onih suštinskih stvari u njemu.
Druga stvar koja mi nije ličila na Bjelogrlića, a podsetila na Kusturičine filmove, pogotovu na film ,,Cigani lete u nebo”, je pojava mlade ciganke sa buketom belih ruža, koja se od samog početka provlači kroz film, a tek na kraju filma saznajem koja je zapravo njena uloga u Tominom životu. Te scene svakako su dale mističnost filmu na jedan neuobičajen rediteljski način, ali na žalost, podsećaju na Kusturicu.
Film ima prelomljenu dramatizaciju već na početku, gde se uporedo prikazuje život Tome Zdravkovića, počevši od njegovog kraja kada se narodni pevač bori sa tumorom, do odlaska u mladalačke dane i selo Pečenjevce gde radi kao pomoćnik u lokalnoj kafani.
Zanimljiv obrt koji daje toplinu filmu je pojava mlade Silvane Armenulić, koju glumi Tamara Dragićević, u Leskovcu, koja na jedan sudbinski način očarava Tomu, a on od prvog susreta želi da je osvoji. Prvenstveno svojom pesmom.
Tamara Dragićević, Silvanu dočarava elegantno, prefinjeno i sofisticirajuće ledeno, koja sa svakom sledećom scenom između njih dvoje, odbija njegovo udvaranje, ali mu na sestrinski način pomaže da bude prisutan na svim značajnijim muzičkim festivalima u zemlji.
Scene pevanja između njih dvoje urađene su potpuno emotivno, dočaravajući duh kafane i boemskog života dvoje estradnih muzičara, još neafirmisanih, ali sa potajnom željom da žive možda neki drugi život.
Taj drugi život svako od njih dvoje živi na autentičan način, boreći se kroz estradu i kafanski život do prvih ploča koje ostvaruju skoro u istom trenutku u filmu.
Milan Marić, koji je publici poznat iz filma ,,Dovlatov”, na jedan sentimentalan način nosi Tominu dušu. Kostimiran na malo čudnovat način, koji gledaocu ostavlja pitanje loše šminke, izuzetno glumački prenosi duh narodnog pevača. Tuga u njegovim očima koja je vidljiva kako film kulminira, seta i gubljenje ličnog identiteta kroz kocku u pauzama između nastupa, pisanje pesama u alkoholisanom stanju, boemsko sagledavanje i življenje života, Milan Marić odlično glumi. Tominu krhku i sentimentalnu prirodu, borbu sa tumorom i tugu koja ga prati, a zbog koje i piše najlepše hitove, poput ,,Šta će mi život”, koji posvećuje Silvani do ,,Dotako sam dno života”, ,,Kafana je moja sudbina”, Marić maestralno dočarava kroz film.
Glasovi Ace Pejovića i Suzane Branković, poznatije kao članica grupe ,,Bjuti Kvins”, oživeli su kroz film snažne pevačke sposobnosti glavnog junaka i Silvane Armenulić, skoro do prepoznatljivosti. Tome je najzaslužniji Željko Joksimović koji potpisuje muzičku produkciju u filmu. Aca Pejović oživljava glas Tome Zdravkovića na takav način da u nekim trenucima pomislite da slušate autentični glas jugoslovenskog pevača narodne muzike.
Iako odnos Tome i Silvane nije jedini u filmu, on suštinski oslikava put ovih narodnih pevača kroz odnos sa drugim pevačima narodne muzike kao što su Lepa Lukić, Tozovac i Kemal Monteno. Reditelj se kroz melodiju filma nije striktno bazirao na narodnim pesmama već dočarao duh jedne muzičke epohe koja je iznedrila sjajne pevače tog doba.
Izuzetnu erotsku ekstazu film dobija pojavom prve žene Tome Zdravkovića, koju glumi Milena Radulović, a kroz taj odnos dva junaka mogućnost i da se čuje pesma ,,Dotako sam dno života”, kada Toma saznaje da ga žena vara.
Reditelj se nije puno zadržao na ovakvim scenama već tokom filma prati emotivan odnos njegove poslednje žene i Tome u Americi, koja na neki način unosi stabilnost u Tomin život koji je degradirao u čoveka omamljenog kockom. Takvom životu suprotstavlja lik njegovog doktora, koga glumi Petar Benčina, koji na jedan elitističan i zreo način pokušava Tomu da vrati porodici i pravim vrednostima. Lik doktora Hadži Petrovića, suprotstavljen je narodskom čoveku, tj.Tomi, ali ga ne sprečava da sa njim izgradi prijateljski odnos. Taj odnos učvršćuje se kada saznaju da je i doktorova žena bolesna od raka, te joj Toma u praznoj kafani, a u dogovoru sa doktorom, priređuje uživo pesmu.
Pesma, ,,Za Ljiljanu” najemotivnjije ekstazira u filmu i predstavlja vrhunac. Scenom koja slama i najčvršću dušu, doživljaj dubinske tuge, Bjelogrlić suštinski prikazuje sadržaj Tominih pesama, ali i ono što one ostavljaju na slušaoca. Bili vi ljubitelj Tomine muzike ili ne, nežnost i toplina krhke i životom izlomljene duše, koja se sluša u Tominim pesmama, neće vas ostaviti ravnodušnim.
Sjajna glumačka ekipa od Milana Marića, Tamare Dragićević i Petra Benčine, svakako je poziv da film pogledate na bioskopskom platnu. Scenario koji potpisuju Dragan Bjelogrlić, Zoran Lisinac, Nikola Pejaković i Maja Todorović obiluje snažnim dosetkama između glavnog glumca i ostalih likova u filmu, a čiji južnjački dijalekat ostaje nepromenjen ni kada on dostiže vrhunac muzičke slave.
Ovo možda nije autentično biografski film, ali svakako fikcija reditelja da život Tome Zdravkovića izmišlja kroz njegovu muziku i snažan kolorit vremena u kome je Toma Zdravković živeo.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
