Tokijska sonata
Piše: Aleksandar Petrović
Evo filma iz Japana, koji bi mogao biti snimljen u Francuskoj ili, recimo, Srbiji. Reč je o univerzalnim, u svakoj sredini prepoznatljivim temama: ekonomska nejednakost, kriza porodice, opadanje roditeljskog autoriteta, traganje za smislom u haotičnom svetu.
Reditelj Kijoši Kurosava (Kiyoshi Kurosawa), poznat je, inače, po svom doprinosu žanru horora, i to u njegovoj japanskoj varijanti (i nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa svetski poznatim starijim kolegom, autorom „Rašomona“ – Akirom Kurosavom). Mada se i u nekim ranijim filmovima bavi načinima na koje društvo oblikuje individuu, tek sa filmom „Tokijska sonata“ Kurosava se, bez sumnje, približava pravom „socijalnom filmu“, kakve pravi, recimo, britanski reditelj Majk Li (Mike Leigh). To su, kako je jednom Li rekao, filmovi koji se ne ustežu da prikažu znoj ili bore na licima svojih junaka. Dakle, filmovi koji se trude da prikažu svakodnevni ili „realni“ život.
Film počinje „udarcem“ nanetim „ocu porodice“ Sasaki, koji dobija saopštenje o otkazu. On nema snage da to prizna svojoj porodici, te nastavlja da, iz dana u dan, oblači odelo poslovnog čoveka i napušta dom. Međutim, vreme provodi pred zavodom za zapošljavanje ili pred zajedničkim kazanom za beskućnike. Pogotovu u kontekstu japanske kulture, kako to nagađa evropski gledalac, ostati bez posla za glavu porodice znači ostati i bez dostojanstva i autoriteta. Stoga je jasno zašto otkaz mora ostati tajna.
Narušen očev autoritet, ali i uzaludnost postojanja u savremenom Japanu, predstavljaju teško breme za porodicu Sasaki. Stariji sin donosi odluku da se dobrovoljno prijavi u vojsku Sjedinjenih Država.
Najugroženiji je, međutim, mlađi sin, koji ima jednu neobičnu želju – da uči da svira klavir. Majka uzalud pokušava da posreduje između autoritarnog oca i pobunjenih sinova. U očajanju, i ona napušta dom u jednoj epizodi, ali nakratko.
U filmu se neprestano smenjuju kadrovi u kojima je porodica, ili njeni pojedini članovi, na okupu. To su „kamerni“, intimni snimci, napravljeni u unutrašnjosti japanskog doma. Unutar doma je, izgleda, jedino i moguće približavanje i toplina. Spoljašnji svet, međutim, je hladan i negostoljubiv. Porodica posrće i rastače se pod njegovim udarcima.
Niti koje vode junake filma – članove porodice – krivudaju i prepliću se, udaljavaju i približavaju. Ponekad izgleda kao da je priča zalutala, da je u ćorsokaku. Ili to, možda, govori o onome što vide junaci filma – da izlaza nema.
Ipak, bizarno i neuverljivo deluje epizoda u kojoj pljačkaš otima majku.
Ovaj film nam govori o nečemu što već znamo: da je svet postao mali, da su naše brige zajedničke, kao i da Japan više nije sakriven iza sedam velova.
Leave a Reply