Tekst i Foto: Ana Stojković
Seli smo u auto jednog avgustovskog popodneva i krenuli na put. Moji prijatelji nisu hteli da mi otkriju kuda idemo.
,,To je tajna za sada”- rekla je Tihana. Videćeš kada stignemo.
Kretali smo se put Kruševca.Vožnja je predstavljala prilično uživanje.
Nakon konstatne zatvorenosti i večernjih šetnji gradom, odlučili smo da leto provedemo obilazeći Srbiju.
Tihana je bila ćutljiva u putu dok je Miloš, koji je vozio auto, pričao meni fantastičnu priču o nekom novo otvorenom hotelu u Beogradu koji se nalazi na Dorćolu. Paviljon.
Zvučalo je kao da mi prepričava scenario iz filma ,,Četiri sobe“.
,,Ančika, ukoliko želiš da pojedeš palačinku od heljde sa pečenicom, potrebno je da izdvojiš 2300 dinara. Naravno, potrebno je da popiješ i neko piće. Hiljadu dinara plus bakšiš u istom iznosu za konobara. Dakle, ne ulaziš tamo ispod 100 e za doručak. Ako bi pravila neko okupljanje, flaša Kristal šampanjca košta 78.000 dinara.
Da li mi priča o nekoj paralelnoj stvarnosti, ili o filmu koji još nisam gledala. Odakle svim tim ljudima toliko novca?
Zamišljam Marka, njegovog rođenog brata, koji radi tamo od nedavno, kako ulazi u sobu nekog budže, donosi mu palačinku od heljde, a on go ko od majke rođen, zove Marka da mu se pridruži u orgijama koje je organizovao taj dan, umesto nekog formalnog sastanka. Marko onako fin i pristojan odgovara:,,Neki drugi put, hvala na pozivu, sada moram da idem.“
Tihana i ja umiremo od smeha dok zamišljamo Marka kako odbija nepristojnu ponudu.
,,Imam boju ideju” – rekla je Tihana.
,,Da pojedemo mi palačinke od heljde ispred Paviljona? Šta misliš?
Napravićemo palačinke i doći na Dorćol, sesti ispred hotela i pojesti palačinke. Jeftinija je varijanta, svakako. Kupićemo sokove na nekom kisoku i čekaćemo da Marko završi smenu.”
,,Može” – odgovorila sam.
U tom trenutku iz hotela Paviljon izlašlo je obezbeđenje sa pitanjem:
,,Šta radite vas dve ispred hotela sa tim palačinkama?”
,,Valjda vidite da jedemo. Bila nam je želja da ovde pojedemo palačinke ispred hotela. Da budemo viđene”- odgovorile smo.
,,Ajde sad idite, dok nismo upotrebili silu. Pogledaj našta ličite. Ajde, sikter!”
,,Ali, samo još jedan zalogaj i odlazimo- govorile smo uglas.
,,Nemate ni za palačinke u hotelu, ajde idite, rekao sam.”
,,Ali gospodine, bila je uporna Tihana, tu radi naš prijatelj Marko, čekamo da završi smenu.“
,,Kakav Marko sada, ajde skupite te vaše rančeve odatle i da vas više nisam video ovde!?“- bio je uporan lik iz obezbeđenja.
Dok smo gutale poslednje zalogaje palačinke od heljde, Tihana i ja smo mrzovoljno ustale sa platoa hotela Paviljon i krenule Dobračinom. Spakovale smo u ranac kese i bacile u kantu flaše od koka kole.
Miloš se grohotom smejao.
,,Stigli smo na jezero” – rekao je.
Dakle, jezero Ćelije je bila tako čuvana mala tajna.
Iz Dobračine, obrela sam se na plaži mirnog jezera, 28 km od Kruševca. Prazni čamci i smireno šuštanje vode vratili su me u realnost. Počela sam da guglam po internetu ne bih li saznala informacije o jezeru.
,,Da li znate da je jezero u obliku zmaja, kada se gleda sa Google Earta?
Legenda kaže da je ovde nekada bilo selo koje je delom izmešteno a delom potopljeno. Priča se da su čak potopljeni i crkva i sesoko groblje a neki ljudi veruju da se s vremena na vreme može videti krst koji se nalazi na dnu crkve.
Meštani veruju da će se u jezeru utopiti onoliko ljudi koliko je potopljeno gradova“ – čitala sam.
,,Deluje zastrašujuće” – odgovorila je Tihana i dodala da je i naše Bovansko jezero ima sličnu priču, ali mu zato preko leta ne manjka kupača, turista i pecaroša.
Dok smo slušali mirno klopotanje vode i zurili u brda koja okružuju jezero, Miloš je rekao: ,,Zastrašujuće je to, što živimo u paralelnoj stvarnosti. Domaće palačine od heljde ili paviljonske. Na jezeru Ćelije. Birajte!“
