Vrata
Piše: Dragan Vesić
Slika: Ana Stojković
Koliko puta ste čuli da se neko žali kako mu je drugi uništio život? Niko ne može da nam uništi život osim nas samih, samo što nam je lakše da okrivimo druge nego da iskreno kažemo da smo sami krivi. Nebitno je zbog čega. Bitna je suština, detalji su samo posledica naše životne greške. Nisu pakao drugi, kako kaže akter Sartrove egzistencijalisticke drame Iza zatvorenih vrata, ne primećujući da je već u paklu: tri lika žive u sobi bez prozora i vrata. Osudjeni na večnost bez nade, a u večnosti vreme ne postoji. Ta soba je pakao, ali oni nisu toga svesni. I to nije klasična drama – nema jedinstva mesta, vremena i radnje.
U paklu vreme nema nikakav značaj jer nije linearno nego metafizicka konstanta – ne teče. Ni radnja. Nije bitno ni mesto. Imate samo apsurd. Nebitno je šta radite, gde ste i nebitno je vreme. Nemate izlaz, šansu, nadu i snove. Vi ste mrtvi.
Uzalud se žalite na nepravdu. Sami ste dozvolili da vam je nanesu, da se samounistite, jer niste prepoznali znake, a bilo ih je. Ali, niste razumeli upozorenje vaših andjela da ne napravite fatalnu gresku. Niste im, iz nekog razloga, dozvolili da vas spasu. Dodju oni ponovo da spasu što se spasiti moze: posle 30 i vise godina. Tada sve razumete i pokušate. Odvratni glasovi dopiru od spolja. Neki uzasni ljudi i vreme. Taj uzas niko ne može da naslika osim vas. U umu. Stekli ste beskorisnu mudrost: vreme ne možete da vratite i ispravite ono sto je uništeno. Pomognu vam da krenete dalje, ali više ništa nije isto. Živi ste, a mrtvi. Umorni za drugi početak.
Kasno je. Više ne možete da otvorite vrata, jer ih nema.
Leave a Reply