Kratka istorija nezavisnog Teksasa
Piše: Dušan Jevtić
Svega četiri članice Sjedinjenih Američkih Država (SAD), od ukupno pedeset, su u svojoj prošlosti imale periode nezavisnosti. U pitanju su Havaji (1795-1898), Vermont (1777-1791), Teksas (1836-1846) i Kalifornija (1846-1850). Slučaj Havaja je poseban, jer se radi o arhipelagu smeštenom u Tihom okeanu, sa svojim domorodačkim stanovništvom, koji je dugo bio teritorija pod upravom federalne vlade i tek 1959. godine stiče status države. Havaji su jedina država SAD koja je bila monarhija (bolje reći jedina monarhija van kruga trinaest prvobitnih država koje su bile kolonije britanske krune). Vermont, država na severozapadu, u blizini granice sa Kanadom je bila istinski nezavisna država koja je čak vodila nezvanične ratove sa susednim članicama SAD. Period nezavisnosti Kalifornije je bio kratak, nešto produžen zbog trajanja rata sa Meksikom (1846-1848). Najpoznatija nezavisna država iz unije SAD je svakako Teksas (1836-1846), koji je jedini iz ove grupe bio i u sastavu Konfederativnih Američkih Država (1861-1865), gde je imao široku autonomiju.
Španske kolonijalne vlasti su za prostor Teksasa koristile naziv Novi Filipini. Na jeziku Kado Indijanaca „texas“ označava prijatelja, i taj naziv je ušao u administraciju nezavisnog Meksika (1821). Španska, a zatim i meksička vlast severno od reke Rio Grande, je bila labava. Mnogobrojna indijanska plemena, prvo Pueblo Indijanci, a od 1750. godine Komanči, zaustavili su špansku kolonizaciju. Komanči-ratnik je bio u stanju da sa konja u galopu ispaljuje jednu strelu za drugom, i pred ovim rafalom, Evropljanin naoružan tadašnjim vatrenim oružjem je bio inferioran. Krajem 17. veka zapažena je francuska kolonizacija, umnogome zahvaljujući blizini francuske kolonije Luizijane.
Osamostaljenje Teksasa se mora posmatrati u širem kontekstu centrifugalnih sila koje su razarale Meksiko prvih decenija njegove samostalnosti. Prvo Meksičko Carstvo (1821-1823) na čelu sa carem Agustinom de Iturbideom je makar na papiru, obuhvatalo ogromno prostransvo između Paname na jugu i Oregona na severu. Zbog slabe centralne vlasti i čestih sukoba unutar vladajuće elite, koja se ipak odlučila za republikanski oblik uređenja (1823), prvo su otpale Ujedinjene provincije Centralne Amerike (koje su se potom raspale na niz manjih državica). Separatističke težnje su se pojavljivale u provincijama Jukatan, Zakatekas, Sonora i Rio Grande, koje su proglašavale nezavisnost i ratovale sa snagama federalne vlade. Meksiko je uspeo da četiri spomenute oblasti nekako sačuva u svojim granicama, ali to nije bio slučaj sa Teksasom, u kome su dominirali anglosaksonski doseljenici iz južnih država SAD.
Agustin de Iturbide je pokušao da kolonizacijom Anglosaksonaca slabo naseljeni i zaostali Teksas učini jednom od najprosperitetnijih delova svog carstva. Prva naseljenička porodica koja je dobila naseljeničke privilegije u dolini reke Brazos su bili Ostini, bogataši iz američkog Konektiketa. Ostini su organizovali dolazak prvih 300 naseljenika, u teksaškoj istoriji poznatih kao Old Tree Hundred. Mesikanci su anglosaksonske doseljenike nazivali empresariosima. Njihov broj se stalno umnožavao i u trenutku proglašenja nezavisnosti 1836. godine bilo ih je 30 000. Jedan od glavnih motiva za sukob belih empresariosa i centralne meksičke vlade je bilo pitanje ropstva. Meksiko je sticanjem nezavisnosti zabranio svaki oblik ropstva, pa su empresariosi otvoreno kršili ustavni poredak države koja im je širom otvorila svoja vrata.
Predsednik Meksika Anastasio Bustamante je 1830. godine zabranio useljavanje iz SAD i zabranio ropstvo u Teksasu. To je doprinelo da se Angloteksašani, od kojih su mnogi bili nelegalni emigranti pobune 1835. godine. Angloteksašani su takođe bili nezadovoljni odlukom meksičke vlade po kojoj je Teksas bio povezan sa Koahuilom (južno od Rio Grandea) u jednu saveznu državu.
General Antonio Lopez de Santa Ana, koji je u periodu od 1833. do 1855. godine više puta obavljao dužnosti predsednika i premijera, zaveo je vojnu upravu u Teksasu. Središte privremene vojne uprave je bilo u San Antoniju, na čelu sa generalom Perfetom de Kosom. Meksička vojska je pokušala da razoruža paravojne jedinice Angloteksašana tokom 1835, ali neuspešno. Došlo je i do pravih bitaka (npr. bitka kod Gonzalesa početkom oktobra 1835, koja se u američkoj istoriografiji smatra za početak Teksaške revolucije). Meksička vlada je donela tzv. Tornelov dekret po kojem je Angloteksašane proglasila piratima i odmetnicima. Ovi odmetnici su na čelu sa Stivenom Ostinom ipak uspeli da opkole generala Perfeta de Kosa u Beksaru. Poraženi meksički upravnik Teksasa je istakao belu zastavu na Beksaru i predao tvrđavu sa municijom i artiljerijom Stivenu Ostinu. Teksašani su dozvolili Perfetu de Kosu da bezbedno pređe Rio Grande i vrati se u Meksiko. Pobedom kod Beksara (1835) Teksas je učinio veliki korak ka nezavisnosti.
Delegati iz većine teksaških okruga su u mestu Vašington na Brazosu 2. marta 1836. godine proglasili nezavisnost Republike Teksas. „Ocem Teksasa“ se u američkoj istoriji smatra Stiven Ostin, izdanak magnatske familije koja je prva organizovala dolazak empresariosa. Po Ostinu, koji je umro tokom 1836, nazvana je današnja prestonica Teksasa (engl. Austin). Ostin je bio prvi državni sekretar, a prvi predsednik je bio Dejvid Burnet. Zastava Teksasa koja je i danas u upotrebi pored popularnog naziva „Usamljena zvezda“, nosi i naziv „Burnetova zastava“. U toku teksaške nezavisnosti dužnost predsednika su nakon Burneta obavljali: Sem Hjuston (dva puta), Francuz Mirabo Bonaparta Lamar i Enson Džons. Najznačajnija ličnost u ovom nizu je svakako Sem Hjuston, po kome nosi naziv poznati grad u Teksasu. U početku, prestonica se stalno selila iz mesta u mesto. Konačno, Francuz Lamar je za prestonicu proglasio Ostin 1839. godine.
Nakon slamanja pobuna u Zakatekasu i Rio Grandeu, meksički predsednik general Antonio Lopez de Santa Ana je sa vojskom od 6000 ljudi krenuo da pacifikuje Teksas. Postojala je još jedna meksička vojska koja je napredovala uz obalu Meksičkog zaliva i spaljivala teksaške primorske gradove. Ova armija je izvršila čuveni pokolj u Golijadu. Radi se o 300 Teksašana na čelu sa generalom Faninom koje je zarobio general Urea tokom svog primorskog pohoda. General Santa Ana je od Uree zahtevao da se zarobljenici pobiju mimo svih pravila ratovanja. Zarobljenici su ubijeni hicima u glavu, a zatim spaljeni i pored Ureinog protivljenja. Naredba predsednika Meksika je morala da se sprovede. Za razliku od viteškog poteza Teksašana kod Beksara ovo je zaista bio varvarski čin koji je samo podigao moral Teksašanima.
Santa Anina vojska je bila slabo opremljena i loše obučena. Ipak, na hiljade Teksašana se dalo u beg na sever bežeći od nje (engl. Runaway Scrape). Teškom mukom Santa Ana je slomila otpor u tvrđavi Alamo koju je branilo svega 200 empresariosa. Među Teksašanima (zapravo doseljenicima iz Tenesija i Kentakija) koji su izginuli u Alamu, bili su heroji američke „Granice“ (engl. Frontier), Dejvi Kroket i Džejms Bovi, po kome i danas jedan tip noža nosi ime. General Almonte je umalo zarobio celokupnu vladu na čelu sa predsednikom Burnetom, koji je pobegao u poslednjem trenutku iz Vašingtona na Brazosu.
Dok se Santa Ana mučio oko Alama, glavnina teksaške vojske na čelu sa Semom Hjustonom ga je čekala kod San Hasinta. U pitanju nije bila velika snaga, negde oko 1000 vojnika. Ni Santa Ana, koji je krenuo na obalu reke San Hasinto, nije imao mnogo ljudi, (najviše 1500), jer je veliki deo svojih trupa poslao da uništavaju naselja i imanja Teksašana. Namera Santa Ane je bila da protera sve anglosaksonske doseljenike koji su shodno Tornelovom dekretu proglašeni piratima.
Ipak, Teksašani su odneli pobedu i zarobili Santa Anu kod San Hasinta. Santa Ana nije očekivao napad i rekao je svojim vojnicima da siđu sa svojih konja. Precizni Hjuston, koji je u ovoj bici ranjen u stopalo, zabeležio je da je bitka trajala 18 minuta. Teksašani se nisu osvetili Santa Ani za pokolje u Alamu i Glijadu. Odvezli su ga na ostrvo Galveston, a zatim prebacili u mesto Velasko gde je potpisao dva ugovora, jedan javni i jedan tajni. Po javnim ugovorima meksička vojska je morala da se povuče iz Teksasa i preda zarobljenike i zaplenjenu imovinu. Po tajnom ugovoru general Santa Ana se obavezao da će sprovesti niz mera koje će dovesti do nezavisnosti i punog međunarodnog priznanja Teksasa. Teksašani su odveli Santa Anu na teritoriju SAD, gde je daleko od očiju javnosti izveden pred američkog predsedika Endrjua Džeksona. Ovaj potez jasno govori da je iza teksaške pobune stajala američka vlada u Vašingtonu. Endrju Džekson (1829-1837) je sprovodio agresivnu spoljnu politiku: ukinuo je indijansku autonomiju „Pet slobodnih plemena“ i vodio dugogodišnji rat sa plemenom Seminoli sa Floride. Ipak, zbog protivljenja opozicije koja je zauzela kritički stav prema njegovim surovim potezima, Džekson je bio oprezan. Mnogi Amerikanci nisu želeli rat sa velikom državom kakva je bio Meksiko. Takođe, u Evropi, Meksiko je uživao veće simpatije nego u SAD.
General Santa Ana posle povratka u Meksiko nije ispunio svoja obećanja data napismeno u Velasku i usmeno u Vašingtonu. Sa druge strane, ni Endrju Džekson se usled unutrašnjih i spoljnih okolnosti nije upustio u aneksiju Teksasa. Pred kraj svog mandata (1837), Džekson je priznao Teksas kao nezavisnu državu i to je bio njegov krajnji domet u teksaškoj avanturi. Francuska je priznala Teksas 1839. godine u vreme mandata teksaškog predsednika Miraboa Bonaparte Lamara. Snažna francuska zajednica u Teksasu, koja je postojala još pre dolaska anglosaksonskih doseljenika čvrsto je bila za nezavisnost i predstavljala je sponu sa Francuskom koja je počela da podržava mladu prekookeansku državu. Inače, druge rimokatoličke zajednice u Teksasu (irska i nemačka) su u ratu bile na strani Meksika. Velika Britanija koja je diplomatski snažno podržavala Meksiko od samog njegovog nastanka, novu anglosaksonsku državu je priznala tek 1840. godine.
Teksaški rat za nezavisnost se u američkoj istoriografiji naziva revolucijom, ali zakonodavstvo nove države nimalo nije bilo revolucionarno. Mnoge slobode garantovane ustavom Meksika u Teksasu su bile sankcionisane. Dozvoljeno je ropstvo, a slobodnim Afroamerikancima nije bio dozvoljen ulazak u zemlju. Ukoliko bi vlasnik oslobodio crnog roba on je odmah morao biti deportovan u drugu zemlju. Ograničena su prava žena, koja su po meksičkim zakonima bila prilično napredna za to vreme. Teksaški Kongres je odbio zahteve za postojanjem zajedničkog vlasništva nad zemljom. Predsednik M. B. Lamar je jednom uzviknuo da ne želi novu Francusku revoluciju u Teksasu.
Teksašani su tokom svoje nezavisnosti najteže sukobe vodili sa Komanči Indijancima. Komanči, kojih je bilo oko 15 000, su kontrolisali ogromnu površinu današnjeg zapadnog i severnog Teksasa, kao i Nju Meksika, zahvaljujući svojim ratničkim veštinama koje se mogu porediti sa Hunima i Avarima. Pohod protiv teksaških primorskih gradova koji je organizovao poglavica Grbavi Bizon (1840) po svojim razornim posledicama nije daleko odmakao od pohoda Santa Ane iz 1836. Da bi se uspešno suprotstavio Komančima, predsednik Sem Hjuston je obrazovao jedinicu Teksaških rendžera. Po tradiciji, osnivač rendžera je bio otac Stivena Ostina, koji je 1823. godine angažovao zaštitne odrede koji su štitili imanja empresariosa. Ipak, pravi rendžeri nastaju nakon sticanja nezavisnosti. Sem Hjuston je angažovao Džeka Kofija Hejsa koji je okupio ljude vične ratovanju. Rendžeri nisu imali nikakve uniforme i ličili su na obične radnike sa ranča. Međutim, Džek Kofi Hejs je insistirao da država kupi do tada najsavremenije oružje – pištolje sa obratnim sistemima i dobošima – revolvere, koji su izrađivani po patentu američkog pronalazača Semjuela Kolta, počev od 1836. godine. Zahvaljujući modelu revolvera Colt Paterson, 50 teksaških rendžera na čelu sa Kofi Hejsom su zaustavili veliku grupu Komanča koji su planirali da poharaju teksaške gradove i rančeve. Bila je to čuvena Bitka u Bandera Pasu (1841), prvi sukob koji nalikuje na pucačke scene iz vestern filmova zbog upotrebe revolvera Colt Paterson. Teksaški rendžeri su proslavili Koltove revolvere i zametnuli legendu koja i danas živi u kinematografiji i stripu.
Mnogi Teksašani se danas ponose svojom istorijom nezavisnosti, ali njihovi preci su žudeli za prijemom u SAD. Postojanje institucije robovlasništva u Teksasu je zabrinjavalo Sever SAD-a, što je dodatno držalo Teksas van ove zajednice. Džeksonov nasledik Marin van Bjuren (1837-1841) je odbio da anektira Teksas, iako je pripadao krugu Džeksonovih ljudi (bio je njegov potpresednik). Kada je u Belu Kuću došao Džon Tajler, političar nejasnog stranačkog opredeljenja (1841), stvari oko aneksije su se pomakle sa mrtve tačke. Za aneksiju Teksasa snažno se zalagala jedna od najznačajnijih ličnosti rane američke istorije Džon Kalhun (više puta potpresednik, državni sekretar i senator), vatreni zaštitnik institucije ropstva. U vreme američkog predsednika Džejmsa Polka, izvršena je aneksija Teksasa (decembra 1845), koja je pažljivo pripremljena u vreme njegovog prethodnika Džona Tajlera. Procedura na kraju nije bila u potpunosti u skladu sa Ustavom SAD, ali je sprovedena bez mnogo protivljenja u Vašingtonu. Činom zvaničnog odricanja nezavisnosti smatra se inauguracija prvog teksaškog guvernera Hendersona, koja je obavljena februara 1846. godine. Tako je okončana desetogodišnja teksaška nezavisnost. Republika Usamljene Zvezde više nije bila usamljena.
Meksiko nikada zvanično nije priznao nezavisnost Teksasa i pored obećanja Santa Ane datim u ugovorima iz Velaska. Aneksiju Teksasa od strane SAD Meksiko je smatrao agresijom na svoju suverenu teritoriju (iako ni u Meksiku, ni u Teksasu ni u SAD nisu baš bili sigurni šta se smatra pod teritorijom Teksasa zbog velikih indijanskih prostranstava). Rat SAD i Meksika (1846-1848) je bio sukob dva nejednaka protivnika. Vojska SAD kojom je komandovao budući predsednik Zakari Tejlor je zauzela Monterej, Vera Kruz i samu prestonicu Meksiko Siti. Kapetan Frimont je uz pomoć flote koja je oplovila čitavu Latinsku Ameriku zauzeo Kaliforniju i proglasio je nezavisnom državom. Da su Amerikanci hteli mogli su potpuno uništiti Meksiko, ali to nisu učinili stahujući od reakcija evropskih sila i iz bojazni severnih članica SAD koje su podozrevale od stvaranja novih robovlasničkih država na jugu.
Ugovorom iz Gvadalupe Hidalga 1848. godine, Meksiko se zvanično odrekao Teksasa i Kalifornije, kao i prostranih teritorija između njih (Nju Meksiko, Arizona, Juta, Nevada). Amerikanci su formalno ove teriotorije kupili, dajući Meksiku izvesnu novčanu nadoknadu. U Evropi su posle višedecenijskog potcenjivanja Vašingtona, konačno shvatili da su SAD izrasle u svetsku silu i da Meksiko neće biti glavna država u Novom Svetu.
Teksas je kao robovlasnička država u toku Građanskog rata bio članica južnjačke Konfederacije (1861-1865). Bio je među prvih sedam država koje su se otcepile od SAD i stvorile labaviju zajednicu u kojoj su članice imale veću samostalnost od federalne vlade. Nakon poraza Konfederacije 1865. godine, Teksas je poput ostalih jedanaest otcepljenih država stavljen pod poseban režim Rekonstrukcije (eufemizam za okupaciju). Države koje su se našle pod Rekonstrukcijom nisu smatrane punopravnim članicima SAD. U takvim državama administraciju su popunjavali došljaci sa Severa, pogrdno nazvani kuferdžije (carpetbaggers) i južnjački kolaboracionisti pogrdno nazvani bitange (scalawags). Tek 1870. godine Kongres SAD je Teksasu vratio status države članice SAD. Teksas je ostao jedna od najsnažnijih rasističkih država u kojoj je nastao Lilivajt pokret koji je zametnuo republikanac Rajt Kjuni (1888). Lilivajt pokret je od Republikanaca, stranke koja se zalagala za oslobođenje Afroamerikanaca, stvorio izrazito rasističku stranku koja je sprovodila rasnu segregaciju. Uticaj teksaških Lilivajta daleko nadilazi Kju Kluks Klan.
Leave a Reply