Provincija u prestonici
Tekst i Foto: Tihana Petrović
Septembar. Trenutak godine koji izlazi iz leta i ulazi u jesen. Put od Aleksinca do Beograda prepešačen je točkovima nebrojeno puta. Od devojčice koja je išla u posetu rođacima, devojke koja je išla na studije do žene koja sa svojim dragim, sa Milošem, odlazi da se sretne sa sestrom i ovog puta, turistički se prošeta gradom.
Obnovljeni Toranj na Avali, široka naplatna rampa i velika radnja Ikee, nekada tako čekane, indikatori su ulaska u grad. Očekujem da se, nakon priličnog uspona, prospe preda mnom ogroman prostor zvani Prestonica. I pojavljuje se. Posle uspona dolazi nispon koji uvodi tako mnogo vozila, buke, naseljenost. Zagledam ulaz u grad. Uvek sam se žestila izgledom eksterijera koji je stajao tik uz autoput. To je atrijum grada. Trebalo bi da bude uređen, kao i svako predvorje. Ovog puta izgled je malo bolji. Jezdimo Mostarskom petljom s koje skrećemo u jezgro. Dve godine od zadnjeg susreta. U Nemanjinoj smo. Poprečno je Admirala Geprata. Tu je 2003. ubijen premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Saobraćaj je gust, napet, veći nego pre. Letim preko zgrada koje su ,uglavnom, institucije i preturam u glavi događaje koji se u njima stvaraju. Generalštab vojske Srbije 22 godine stoji kao polomljeni div. Više je Slavija sa, sada, poznatom fontanom koja noću svetli i kružnim tokom u kome se ne tako jednostavno sporazumeva u saobraćaju.
Treba ostaviti stvari u Starom gradu, a onda ići ka Majke Jevrosime. Miloš me ostavlja. Pridružiće se kasnije. Koračam poznatim ulicama čijih se imena prisećam i pokušavam da pothranim u mapi. No, ipak ih neću pothraniti dovoljno dobro jer ću se jedne noći pune lahora zagubiti na prostorima Neimara, Crvenog Krsta, Čubure.
Do tada, krećem se ka sestri koja je iznajmila stan u Majke Jevrosime. Vukov spomenik, niz fakulteta, Tašmajdanski park, Pošta, Skupština Republike Srbije. Izmenjena infrastruktura Bulevara. Trotoar je sužen da bi bilo mesta za parkiranje. Kao i uvek, centralne ulice grada su žive. Ulazim u ulicu Majke Jevrosime. Mir. Hlad. Drvored. Mali kafići. Ulazim u zgradu gde ću sresti sestru i njenog dragog. Osmesi, zagrljaji, toplina susreta. Miloš uskoro stiže. Ljubav je u vazduhu. Ovaj boravak će biti magičan. Divno!!!!!
Noć se spustila. Sestri je rođendan. Idemo do Skadarske da u nekoj od prepoznatljivo srpskih kafanica proslavimo. Tri šešira nude nam mesto. Raskomoćujemo se. Kafana je puna. Tu su turisti. Tu su tamburaši. Svetovi cirkulišu. Uživamo u noći.
Budim se. Sunčano je. Grad uveliko struji. Nakon kafe, izaći ću da uhvatim strujanje. Stare, niske kućice. Zgrade. Gradilišta. Majstori, verovatno, sa svih strana dovedeni da neimarišu. Parkići. Hram Svetog Save.
Idem ka dverima. Na njima na više jezika ispisana molitva. Ulazim. Radnici rade. Turisti razgledaju. Veličanstvenost hrama me obuzima. Zidovi su mozaikom oslikani događajima i ličnostima hrišćanstva. Rođenje, Krštenje, Poslednja večera, Raspeće, Vaskrsenje Hristovo. Majka Bogorodica. Učenici. Sveci. Srpski kraljevi. Hristovo bdenje nad nama sa neba. Izlazim prožeta Duhom.
Spuštam se ka Savskom trgu. Statua Stefana Nemanje uzvisuje pogled. Postament i njegova figura su izvajani dosta dobro. Ne razumem materiju koja bi trebalo da predstavlja njegove skute, a podseća na peraja ili polu mrežu. Baš kvari spomenik. Kao i mač. Iza spomenika nalazi se nekadašnja Železnička stanica koja je sada muzej. Autobuska stanica je ista. Malo više smeća između njih. Penjem se na Zeleni venac. Ništa se nije promenilo. Izraubovane stepenice, masnoća lokala, prodavci odeće koji su mi uvek bili simpatični jer me podsećaju na unutrašnjost. Vreva. Gradski prevoz. Semafori. Topličin venac. Renoviran parkić. Prolazim pored antikvarnice knjiga. Ulazim u Knez Mihailovu. Svraćam u Hleb & Kifle. Kupujem kroasane. Tako uređena pekara, a kroasan je daleko od originalnog. Idem ka Kalemegdanu. Akademija i dalje ne radi. Zar je moguće da kultno mesto služi da prašina pada po njemu? Šetam Kalemegdanom. Ne ulazim duboko u Tvrđavu. Vraćam se. Ulica je puna. Vidim i čujem strance. Svi kontinenti su pored mene. Dolazim do spomenika Knez Mihaila. Zašto je i dalje zelen? Čini se da je restauracija Narodnog muzeja završena. Ovlaš prelazim preko znamenja centra.
Šetam. Svih dana boravka u prestonici. Prija mi da gazim, razgledam ljude, fasade. Koliko lepih zgrada čija bi obnova fasada razbistrila sivilo. Grafiti posvuda. Kako bih inače našla grafit s likom TKV, uličnom umetnicom, da nisam zalutala one noći u Starom gradu.
Od zadnjeg puta Beograd je postao i više nego prijateljski nastrojen ka psima i mačkama. Tamo gde se životinje ne sretnu osete se njihove fiziološke potrebe.
Različitost je prisutna u svemu. Ili je ranije nisam primećivala ili je sada prisutnija. Dopada mi se to. Kontrast arhitektonski, modni, umni. Dok hodam razmišljam da su ljudi nebeska tela koja sama putuju svemirom. Na tom putu sretnu se sa drugom planetom i malo se podruže. Do sretanja imaju telefone ili kućne ljubimce.
Turista sam. U sopstvenom glavnom gradu. Nisam došla iz inostranstva već iz palanke. Osvežava me. To se retko dešavalo ranije. Sada uživam da skačem od mesta do mesta i posmatram atmosferu ulice. Ne oseća se glad, nemaština, sirotinja, umor, apatija. Naprotiv. Oseća se lepota življenja. Mada, centralni delovi svakog mesta su najudešeniji, a bolne tačke društva su sklonjene na rubove.
Ah, da. Umalo da zaboravim da spomenem kaskadne zgrade i kule na vodi. Savremene su. Velike. Kao da su raskrsnica. Južna strana gleda na unutrašnjost srbijansku koja se neumitno prazni. Severna strana gleda na ravnicu i iza na Austrougarsku koja se puni Srbijancima. Autobusi stižu, stižu, stižu…
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Dinarski: OTP Banka 9891137003896720
Devizni: OTP Banka 5354815101112201
325930070548544149
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Hvala
https://www.zazzle.com/zooncoolion_cofee_mug-256608797490822378
Leave a Reply