GIVE PEACE A CHANCE

Ukoliko smo različiti, nije potrebno da budemo i tvrdolgavi u prihvatanju  tuđeg načina života ili verovanja. Čak i navika. Dovoljno je napraviti distancu, ispoštovati drugog i drugačijeg na vreme, biti odgovoran za svoj i tuđ život. Ne čekati da sila bude izazvana posle,  upozorenja. Ali ne vredi. Mi smo sramota naspram prirode. Naš civilazijski tok nas nije naučio ničemu. I, ako smo zaista nastali od majmuna, dalje od toga nismo ni mrdnuli. Džaba što živimo u 21. veku. Sve je uzalud. Ne vredi. Koliko god smo navodno, naučeni, ništa i dalje ne znamo. Diplomatija nam je slaba strana. Životinje bolje polemišu od nas. Kod njih nema mnogo razmišljanja. Jedan urlik je dovoljan. Jedna sirena. Nama očigledno crveno  svetlo, kao ljudima, tek raspaljuje maštu na novu strategiju u bežanju od odgovornosti, makar ona vodila i do samouništenja. Na novu “sataru”, novu tvdrdoglavost, novi bes  koji ne poštuje nikakva pravila.

Svako od nas ima pravo da veruje ili ne u šta i god hoće. Svako od nas ima pravo da bude prisutan ili ne u određenom trenutku. Ali niko, ama baš niko nema pravo da izaziva drugog do mere koja vodi ekstremnom ponašanju.  Čak to pravo ne bi trebalo da ima ni religija. A svaka ima svog Boga i svoje običaje i verovanja. U nešto smo morali i valjda moramo da verujemo s obzirom na podeblje na kojem smo se zadesili tokom rođenja. Da su se Muslimani rodili u Francuskoj i bili Francuzi po rođenju ili obrnuto bila bi opet nekakava tegoba. Jer možda određenim ljudima ne odgovara podneblje gde se nalaze a žele da se asimiliraju ili su bili prinuđeni na tako nešto. Ili su jednostavno rođeni. Opet odgovornošću roditelja, fanatičnog vođe, bio on čovek ili religija, okolnostima u kojima su se u tom trenutku zatekli. Kao narod ili jedinka.  S obzirom na viševekovnu pomešanost civilizacija i pokušaj da se osvojene ili predate teritorije prilagode ljudstvu ili obrnuto, imali smo kao ishod više ratova, mnogo ljudskih žrtava i opet imamo problem sa prilagođavanjem.

Čemu više osvajanje teritorija zarad novca, nafte, jačanje nekavih sila, kada već imamo istoriju punu ljudske gluposti? Znam da nam je svima u krvi usađen poriv za osvajanjem i posedovanjom  prvenstveno teritorije, bilo ona shvaćena kao region, kuća ili novi telefon, a posle i  ljudstva koje poseduje sve to. Sa religijama nema zezanja. Tako je i sa čovekom. Neko može da trpi do određene granice, skloni se od nečega što mu ne odgovara, ali nema pravo da onda, kada je odlučio da napravi distancu, ne poštuje drugog i njegovo pravo na život i ono u šta veruje. Ono što mu je vredno. Malo smo se zaneli svi u treniranju živaca jedni drugima, od satire do zločina. Sve je valjda normalno, ukoliko postoji mera i saznanje da se sa nekim stvarima ne treba igrati. Reč je opet o poštovanju tuđe različitosti. Poštovanju tuđeg humora. Poštovanju tuđeg Boga. Neko veruje više a neko manje. I u tome se razlikujemo.

Ako sam ja neshvaćena čak i među hriščanima jer verujem u jednog Isusa Hrista i poštujem pravoslavne i katoličke običaje, da li sam ja ujedno za ili protiv i jednih i drugih jer su davne 1054. godine doveli do raskola hrišćanstva? Opet ljudi i teritorije. Da li je lud satiričar jer ima smisla za crtanje? Da li je lud musliman jer se klanja Alahu i ne jede ništa i ne pije vodu u vreme Ramazana? Kleči pred njim više puta dnevno, jer veruje. Takav je običaj i kod njih od toga nema odstupanja. Ne kažem da je njihova vera jača od naše ili bilo čije druge, jer se kod njih strogo poštuju običaji, ali mi kao hrišćani ili ljudi druge veroispovesti, nemamo toliko ustaljenu fanatičnost običaja. Ne samo prema Bogu kojem se molimo ili ne, već je nemamo ni prema ljudima. Malo smo slobodniji u svemu. Možda bi i oni hteli da budu slobodniji u svom verovanju. Popili malo vode tog dana, ali to ne smeju. Mi možemo sve. Radi se o istreniranosti načina života. A sa tim opet kažem, nema zezanja. Ateisti, sigurna sam imaju svoje viđenje čitave situacije i gledanje na verovanje jer ne žele biti sputani nikakvim običajima, Bogovima,  ali ipak nekako vole da se nađu tamo gde se oni poštuju. Makar kao učesnici posmatrači.

Treba verovati, makar u nešto, kako god se to nešto zove. I satiričari veruju u svoj crtež.  Hrane se njime i  smeju. Žive od toga. Satira je uvek izazvana nekim nezadovoljstvom ili posmatranjem gluposti koja se dešava u spoljanjem svetu. Ne može ni svako baš da bude satiričar, ali i ako jeste ne treba da preteruje, izgleda, ukoliko mu je život već u opasnosti. A ne treba ni da bude ubijen zbog toga.  Posao satiričara je  slobodno pero i crtež koji teraju na smeh. Ogorčena je karikatura. A ogorčena je i izazvana kolektivna obaveza muslimana. Džihad.  Evo i opisa u vikipediji koji se  može naći na internetu za neupućene. Oni koji internet ne poseduju neka posete neku satiričnu pozorišnu predstavu ili se učlane u biblioteku. Piše i o karikaturi i o Džihadu.

“Karikatura (termin potiče od italijanske reči „caricare”– pretvoriti, preterati) označava zaoštreno poentirani prikaz društvenih ili političkih a ponekad i privatnih ili opšte ljudskih tema uglavnom sredstvima grafike. Karikatura je nastala u baroku ali se zahvaljujući tehnikama štampe, pre svega litografije, ksilografije i gravire u čeliku razvila tek u 19. veku u opšti oblik izražavanja koji je poznat i kao umetnički medijum. Često je karikaturi pridodato i tekstualno objašnjenje, kraći dijalog ili se pak niz karikatura niže hronološki kako bi pripovedale neku priču ili tok događaja. “

Preuzeto iz Vikipedije, slobodne enciklopedije, sr.wikipedia.org/sr/Карикатура.

Džihad

Kolektivnom obavezom muslimana smatra se i učešće u džihadu (arapski: životna borba), za opstanak muslimana i njihove vere.

Džihad je svaki trud u ime Boga, tj. na Božjem putu.

Džihada ima četiri vrste:

1. Džihad sa samim sobom radi ustrajnosti na činjenju dobrih dela i klonjenju d zabranjenih.

2. Džihad protiv šejtana (sotone), odupiranjem čoveka njegovom zavođenju.

3. Džihad protiv grešnika rukom i savetom u smislu hadisa:

„ko od vas vidi što ne valja, neka ga suzbije rukom, a ako ne mogne rukom onda jezikom”.

4. Džihad oružjem za odbranu vere, časti, života i imetka.”

Tok događaja u slučaju francuskog satiričnog  magazine “Charlie Hebdo” završio se ubistvom dvanaest novinara, desetinom ranjenih, ubistvom napadača, braće Said i Šerif Kuaši, ubistvom  karikature, ubistvom poštovanja različitosti i ubistvom svega što je sveto na ovom svetu.

Ubistvom svih deklaracija i opštih ljudskih vrednosti, nepoštovanjem drugog i drugačijeg i nerazumevanjem “ekstremnih” karikaturista a ni “ekstremne” vere u Muhameda.

Čovek bi trebao biti mera svih stvari. Bog bi trebao biti mera u podeljenosti ljudskog bića na svetlu i tamnu  stranu svoje ličnosti. Poziv na mir i ljubav. Usklađenost. U ovom slučaju, ni Bog a ni čovek nisu ispoštovani do te mere čak i u vreme najvećeg hrišćanskog praznika, jer je u očima drugovernika njihov Bog bio ismejan.  Ishod je u oba slučaja katastrofalan. I nimalo naivan. Reflektuje se uveliko i na ostale teritorije i ljudstvo koje strada. Pitam se, da li nam je potreban još jedan sukob civilizacija u vremenu koje je napisalo mnogo ljudskih žrtava? Kome treba još jedan svetski rat?  I zašto?

Ako pojedinci misle da će masovnim istrebljenjem sačuvati sebi mesto na ovoj planeti ili nekoj drugoj, onda se o tome neće pitati samo oni. Pitaće se i planeta. Zato, Give Peace A Chance!

Ana Stojković

Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:

OTP BANKA:

Broj Žiro računa: 325930070548544149

Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com

Hvala