Piše: Ana Stojković
KILLING SEASON
Istraživanje je najbolji način da upropastite sebe. Saznate da idruga strana ima svoj razlog, naređenje, potrebu. Kada dođete do kraja, shvatite da više ništa nije bitno osim da se oslobodite onoga što ste tražili. Oslobođenje od namere. Od sebe i onoga koga ste tražili. Nekada to recimo ima smisla, ako pišete za neki časopis te vam to donekle ne utiče na unutrašnji sadržaj sopstvenosti. Objektivni ste maksimalno, unesete sebe tek toliko da taj članak dobije prijemčivu formu za čitaoca, odabranu rečeničku konstrukciju koja će ga navesti da pročita tekst do kraja. Ukoliko ste pasionirani ljubitelj filma, zaintrigiraće vas svaki sledeći kadar i navesti da istražujete u sebi.
Meta kao jelen. Fotoaparat kao oružje. Čovek kao ulov. Životinja kao nevinost. Ljudi kao “životinje”. Šuma kao beg od svega. Koliba kao otmenost. Otuđenost kao jedinstvenost. Nedovršene misli kao smislene rečenice. Sakrij me da te nađem. Definisanje rukovanja kao sutrašnja laž. Kat.
Nakon katovanja ovih, na izgled vama, zbunjujućih rečeničkih kompozicija, preporučujem da pogledate film iz 2013-e godine. Killing season simbolička je sintagma za “I will hunt you ′till I die, until I’m dead inside”. Sa nikad završenim ratom u Bosni, u njemu, bivši srpski Škorpionac kreće na bivšeg Natovca izolovanog u šumi.
John Travolta
Eliminisati prošlost jedini je način za okončavanje uprošaćenog života nakon rata. Hendikepiran za bilo kakav budući smisao, osim osvete, Emil Kovač (Travolta), kao turista kreće u sopstvenu misiju suočavanja sa dugo traženim demonima. Prva meta.
Robert De Niro
Sama, predusretljiva za pomoć i razgovor. Uvek na oprezu. Duboko sklonjena u sebe. Veteran Benjamin Ford (De Niro). Hicima kamere otkićete umetničke kadrove reditelja brutalno utkane u fotoapartsko razmišljanje. Viđenje Mark Steven Johnson-a, reditelja Ghost Ridera i Daredevila. Njegove postavke iz basnoslovnih Apalači planina Severne Amerike.
Ako kažem da nam je na ovom svetu data šansa da živimo u raju ali smo u nekim okolnostima izabrani da boravimo u paklu, onda smo zaista prokleta vrsta. Jeleni kao vrsta ne love ljude. Razmišljla sam tokom filma da će Amerikanac da pobedi. I jeste. Održao je lekciju relativno, pomahnitalom Srbinu, kroz na izlgled umirovljenog Amerikanca, da je ipak vreme da završi rat u sebi i okane se prošlosti. Nije imao više snage da trči po šumi. Johnson, gonjen umetničom analizom dogadjaja, a u čiju hronologiju ne želim da ulazim, upucao je na kraju, dve upropašćene duše, svaku u svom paklu, na ivici raja.
Život je misija. Kada se susretenete sa njom, ona se razvije sa prostorom za razmišljanje. Istrošeni ste u svakom slučaju. Pitanje je izbora, hoćete li ostati na ivici ili se povući dva koraka unazad. Kontemplacija nad određenom situacijom može da traje ali je najbolje da odmah nakon završnice krenete na drugu stranu. Drugu stranu sebe. I nekako zaboravite prošlost u vama. I onoga koga ste došli da ulovite. Dvadeset prvi vek je mogućnost da se ljudska vrsta umiri i ne ponavlja događaje. Zarad opstanka planete Zemlje.
