О вери у човека и породичним дуговима
Пише: Милена Милетић
„Можда једна обична, мртва жена попут мене и не заслужује да се нађе у драми“, каже Ђука, жена што попут каквог посматрача са стране посматра свој живот, своје најближе, породичну кризу, па и своју борбу да реши тежак проблем, на почетку представе „Ђука – драма о Ђуки у 66 слика“ зрењанинског позоришта „Тоша Јовановић“ којом је отворен овогодишњи фестивал позоришних праизведби, популарни ПИП. Али проблем с Ђуком је што она баш и није обична жена : Георгина Ђука Мандић Тесла, удова протојереја госпићког Милутина Тесле, мајка је Николе Тесле. Њена биографија, заправо један њен детаљ, баца ново светло на великог научника и проналазача и све што га је управило да пође баш путем науке. Таман у складу са геслом овогодишњег фестивала – биографија као драма и драма као биографија. Но, пре него што пређемо на разгонетање мистерија породице Тесла, и оног универзалног у њима, ред је рећи коју о самом фестивалу.
Тринаести по реду ПИП се, дакле, ове године бави биографијом као извориштем тема.
„Мислим да ће представе дати довољно аргумената да оправдају моје мотиве зашто сам ове представе предложио“, рекао је на отварању редитељ Небојша Брадић, селектор фестивала. „Било је ту још неколико занимљивих представа које бих волео да видимо у оквиру таквог концепта, али било је заиста изазова у репертоарима позоришта.“
На овогодишњем фестивалу доделиће се награде за најбољи текст, представу, режију, као и награде „Олга Ивановић“ и „Дука Јовановић“ за најбоље глумце и глумице. У оквиру пратећег програма фестивала, по традицији, биће одржане радионице али и изложба посвећена барду крушевачког и алексиначког позоришног живота – Дуки Јовановићу.
Иако је још увек рано да се говори о акцентима фестивалског избора, комплимент који је селектор упутио женској публици –да је лепши пол најбоља публика овог догађаја – као и избор прве представе, дају одређене наговештаје. Мали људи, секвенце из њихових живота, ломови унутар основних јединица друштва – све су то, без обзира на велику повест и савремене театарске трендове, и даље велико и важно исходиште снажних прича које смо готово сви искусили.
Ко је, дакле, Ђука? Да ли је њена прича још једно одгонетање биографије Николе Тесле или приказ стања друштва у једном историјском тренутку? Можда је то корак више ка враћању дуга женама чија је улога у историји махом била потиснута? Или је реч о нечему ширем, универзалнијем?
Ђука је домаћица, удова свештеника која је још као девојчурак морала да понесе терет родитеља, бринући се и подижући шест браће и сестара, и сама али и у браку са својим супругом Милутином Теслом. Нимало усамљен случај, она је само једна од многих. Убрзо после мужевљеве смрти Ђука се налази у тешкој кризи – једини преостали живи син је најурен уз помоћ жбира из Марибора попут скитнице због коцке, и наставља да се коцка, у кући познаника, гомилајући дугове, очајан и због пара и због оптужбе најближе фамилије да је буквално својим животом допринео очевој смрти. Тај блудни син кога Ђука покушава да спасе је Тесла лично, будући генијални научник који ће се из ове тешке епизоде извући баш уз помоћ мајке и уздићи до висина човека који је осветлио свет.
Кроз шездесет и шест драматичних слика, публика прати дешавања у једној од најугледнијих фамилија пречанских Срба и самог Госпића, лом породице и целог друштва. Нема фамилије која се није сударила са низом свима добро познатих породичних дугова попут „Ја сам те школовао“, или „Ја сам због тебе то и то урадила“, „Она/он једе наш хлеб“ ,а који пре или касније затрује породичне односе. Лицемерство оних који дугују то подизање, и очај оног што тражи назад део уложеног јер нема другог пута, а коме дужници спочитавају само постојање дуга. Понеко се изговара чињеницом да је коцка тешка, готово неизлечива зависност, док јој неки други замерају и своје брачне партнере и цели свој живот, питајући се је ли Ђука још увек при памети. Али и откривају многе дубоко болне детаље историје једне важне и на први поглед срећне фамилије: туберкулозу, смрт деце, скривено сиромаштво, итд… Жал оца Милутина што је падом с коња страдао мали Дане, тј. син који би био копија свега што је Милутин до тада познавао, а не мали Никола кога породица и фамилија чак ни тада није разумевала.
Ђука је несавршена мајка – спремна је да угрози властите кћери да би помогла сину коцкару. Међутим, не зато што гаји болесну љубав према мушком потомку, већ зато што та, по свим сазнањима неписмена жена, а која је ипак наизуст знала делове „Горског вијенца“, има нешто што фали свим свештеницима њене фамилије, а што је срж овог комада и самог живота – дубоку веру у човека. Време ће показати да је била у праву – сам Тесла је у књизи „Моји проналасци“ написао да је мајка била та која му је једне ноћи кад је дотакао дно донела много новца и рекла му да ће или потрошити све што породица има и пропасти или ће паре искористити да постане човек, и тако га спасила. Тесла се не појављује али је опште присутан. Његови проблеми у том тренутку су брука за рођаке; његове идеје су део мисли саме Ђуке и тачка која је држи у уверењу да тај син није изгубљен случај. Никола је, очито, од детињства недвољно схваћен од свих осим од мајке, неуклопљен и неусидрен у дрштуву, а генијалан. Шта повучеш из породице тако ће ти бити целог живота, кажу.
Ништа мање важан део овог колажа биографских јесу и промене унутар српског друштва које се у другој половини 19. века уздиже и мења, где је еманципација жена посебна ставка. Ако оставимо по страни расправе о миразима, договореним браковима чији се супружници само трпе, овде једна жена, већ у силазној фази живота по први пут тражи нешто што јој иначе припада. Није важно јеси ли мушко или женско, већ да ли си човек, рече Ђука на крају.
Тежак ехо тог ‘бити човек’ наслућује се већ у другој реченици коју Ђука изговара као да гледа на све сто година после, навешћујући тешку судбину најближих који ће бити истребљени у августу 1941.
Са сценографијом у два плана, постављањем глумаца често попут заувек замрзнутих група на платнима Каравађа и других великих мајстора сликарства и повременим извлачењем Ђуке ван тих група ( да би их боље осмотрила, објаснила родбинске односе или ситуације), представа је испричала вечиту приповест о стварним људима. И показала да упркос свим савременим тезама о томе шта позориште јесте и шта би требало бити, права, класична позоришна представа има снагу да поставља и одговара на велика питања.
Аутор текста је Милица Константиновић редитељ Ана Томовић. Драматургију поптисује Вук Ршумовић а Ђуку Мандић Тесла игра Гордана Ђурђевић Димић.
