Био је август. Врућина се лепила за асфалт, али се моја пријатељица Ана управо вратила са зимовања. И није то никоме било чудно, јер смо се и она и ја некако осећали као да је у главама још јануар. Само је календар упорно тврдио супротно. Гледа ме право у очи и каже: – Гининац, сви се ухлебили, а ми… Погледао сам је без речи. У том тренутку поред нас су пролазили летећи таксији, док су роботи усмеравали саобраћај из свих праваца, нарочито из супротних смерова. Неко је негде звиждао семафору јер није носио флуоресцентни прслук. Она настави, мирно, као да чита временску прогнозу али ја је тргох из контемплирања коме је склона: – Ана, рекох, издигни се сунце ти жарко! Буди изнад хлеба. Размишљај даље. Хлеб гоји. Не спуштај себе на ниво испод најмање топлог сендвича или тоста. Са свим прилозима. Застао сам. Осетио сам да су ово речи које ће једног дана ући у школске уџбенике за примену бескорисне мудрости. Зато сам је још озбиљније погледао и рекао: – Је л’ схваташ? Је л’ схваташ драга Ана?! Ја бих ти ипак препоручио царски сендвич. Ана је климнула главом. Роботи су престали да регулишу саобраћај и почели да расправљају да ли је бурек урбанистички документ. Летећи таксији су слетели на оближњу крошњу да одморе крила. И тек тада сам схватио да је човек истински изнад хлеба тек онда када му је сендвич постао животна филозофија.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
This entry was posted on August 8, 2026 at 8:39 am and is filed under CRTICA. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.
You can leave a response, or trackback from your own site.
Leave a Reply