Небески саобраћајци
Пише: Милош Јовановић
То је био још један радни дан. Као и сваки други радни дан Светог Петра у Рају.
Само што се тај радни дан убрзо показао као потпуно несвакидашњи.
Негде тамо, далеко од свих погледа, невидљиво и најмоћнијим телескопима, за великим небеским столом седео је Свети Петар и мирно се сладио амброзијом. Није журио. Вечност ионако нигде не касни.
Тада се зачуло куцање.
Не оно уобичајено, из смера из ког душе иначе пристижу. Не. Неко је куцао са супротне стране.
Свети Петар подиже обрву.
— Како, бре, супротна страна?
Погледа кроз облак број седам, па промрмља:
— Где су небески саобраћајци? Ко регулише овај саобраћај? Да нису на паузи?
Није било никога.
— Можда пеку роштиљ са шунком… Или једу маковњачу пуњену кремом. А можда једу бурек са пљескавицом… без бурека.
То му је звучало сасвим логично, па није више ни размишљао.
Куцање се понови.
Отвори врата.
На прагу, Бранислав Нушић.
Уредно обучен, шешир под мишком, осмех као човек који је управо смислио најбољу сатиру у животу.
— Помаже Бог, Свети Петре.
— Бог ти помогао… Шта ти радиш овде? И то са ове стране?
Нушић се мало постиде.
-Извињавам се што узнемиравам администрацију. Али гледамо ми одозго већ дуже време… па сам дошао са једном молбом.
— Кажи.
— Ако може… само годину дана пропусница назад за Србију.
— Назад?
— Само годину дана. Кунем ти се, питај Господа, гарантује за мене.
Свети Петар га је гледао неколико тренутака.
— А што би се, човече, враћао?
Нушић дубоко уздахну.
— Мислио сам да сам ја видео све. Да после мог времена нема више шта да се измисли. Али ово што данас гледам… то више није сатира.
Застаде.
— Ово је конкуренција.
Свети Петар спусти грал са амброзијом.
— Толика, да ми се од смеха и џигерица преврће. А ја горе седим беспослен. Грехота.
Настаде тишина.
Свети Петар се замисли.
„Коме је овде, у ствари, досадније? Њему или нама?“
Отвори једну дебелу небеску књигу на којој је писало:
Правилник о привременом враћању сатиричара међу живе.
Испод наслова је стајала само једна реченица:
„У изузетним случајевима, здрав разум има право жалбе.“
Свети Петар слегну раменима.
— Добро, Брано. Иди.
— Стварно?
— Ваистину Брано, само, немој после да кажеш да те нисмо упозорили.
Leave a Reply