Протина беседа
Пише: Тихана Петровић
Увелико сумрак у Алексинцу. Недеља. Дан празничности. Четврта по реду трибина у част Проте Стевана Димитријевића – припадника цркве, задужбинара, патриоте, ректора Богословије у Призрену. Седишта се попуњавају. Ишчекује се долазак гостију овогодишњег сусрета. Јереј Александар Срнић је конферансје. На позорници су ,поред њега, Викарни Епископ новобрдски Иларион Лупуловић и проф. др Жарко Требјешанин.
Јереј Александар Срнић захваљује гостима и публици на одзиву. Након пријатног уводног дела отпочиње реторичка игра, а тема ће бити Уметност и Религија. Викарни Епископ у маниру духовника почиње казивање. Милозвучно. Сакрално. Спокојно. Професор доктор се надовезује непристрасно. Научно утемељено. С поштовањем према вери и њеној деци.
Прота Стеван Димитријевић био је човек разбарушене косе, раскошног ума, неуобичајени отац православља. Излазио је из оквира канонског делања ,из ког свако треба изаћи, да би показао аутентичност. Уметност произилази из религије или религија из уметности. Није важно. И научни и верски угао се слажу да су поља испреплетена и да треба тражити поруку и у једном и у другом. Порука би требало да садржи лепоту, конструктивност, буде инспиративна примаоцима.
Беседило се. Оратило се. На сцени су , међу поменутим личностима, били Владика Николај, Ерих Фром, Пабло Пикасо, Отац Пајсије, Владика Теодосије, Ван Гог, Јохан Себастијан Бах, Лаза Костић, Фјодор Михајлович Достојевски, Карл Густав Јунг, Хомер, Есхил, Апостол Јован… Толико аура на бини које су се сустизале, увијале се и моћно правиле тишину над њиховим главама.
Човек је мали космос. Садржи у себи све елементе космоса. Космос је велики човек. Он је рефлексија човекова. Стални проток воде. Стални цват природе. У партитурама, у камену, у словима, у бојама теку наизменично креативност и вера. Онај који је неверујући још увек не зна да верује. У неког. У нешто. Вера је жеља да заједницом владају добростиве вредности. Да болан буде негован. Да гладан буде сит. Да умирући види непрегледну димензију између свог малог и великог себе. Храм је , испуњен фрескама неких руку и појањем нечијих гласова, материјализовани Бог на земљи. У царству небеском све је расточено, разливено у раван у коме је све једно.
Два сата разговора протекла су без гледања у телефон, питања колико је сати. Публика је љубопитљиво примала реченице. Еминентни гости пробудили су овдашње учмало царство. Померили „умно“ јавно мнење. Одували зле духове. Ма колико била велика неман пред уметничком крвљу у којој вера тече сурвава се у лични амбис.
Легат овогодишње Протине беседе би требало да буде побољшање и телесне и мисаоне циркулације, подстицај да поправите кваку, почистите двориште, скупите пластику, распрострете пред друге доброту. Свитање и смирај заокружите љубављу.
Leave a Reply