Počeci Kine (od kulture Longšan do uspona dinastije Han)
Piše: Dušan Jevtić
Počeci Kine se vezuju za poznoneolitsku kulturu Longšan (3000.g.p.n.e.-2000.g.p.n.e), koju je otkrio arheolog Vu Jinding, 1928. godine. Kulturi Longšan pripadaju ostaci pedesetak utvrđenih gradova pronađenih u dolini Žute reke (Hoangho ili Huanghe). Snažne fortifikacije su od samih početaka bile osnovna odlika kineske civilizacije, pa kineska reč grad (cheng) potiče od naziva za zid. Longšansku kulturu nazivaju i kulturom Crne grnčarije. Poput drugih naroda, Prakinezi su ostavljali razne zemljane posude u grobnice svojih pokojnika. Ova crna grnčarija je imala izuzetno tanke zidove, poput ljuske jajeta, ali se sačuvala do današnjih dana. U pitanju su posude za hranu, ćupovi, vrčevi vina, činije za sagorevanje tamjana itd.
Starokinesko predanje o Tri suverena i pet careva je tokom XX veka počelo da se vezuje za period Longšna. Tri suverena su antropomorfna bića – Fusi i Nuva su zmije sa ljudskim likom, a Šenong je polubiljka. Fusi je navodno ljude podučavao lovu, ribolovu, pripitomljavanju životinja, a pripisuje mu se osmišljavanje osam trigrama (kombinacija linija), koji su osnova Ji Ɖinga (Knjiga Promena). Ovaj priručnik za proricanje budućnosti po mišljenju naučnika nije stariji od XI veka p.n.e. Komentari u Ji Ɖingu su čak dosta mlađi, potiču iz perioda Zaraćenih država (403.g.p.n.e-221.g.p.n.e). Drugi suveren (Nuva) je Fusijeva sestra, a treći suveren Šenong je podučavao ljude poljoprivredi i razlikovanju otrovnih i lekovitih biljaka. Kada su u pitanju Pet careva, najznačajniji je Žuti Car (Huangdi). Kinezi su smatrali da potiče iz sazvežđa Veliki Medved. Za njegovo ime vezuju se nastanak tradicionalne medicine, kalendara, pisma, kompasa i mnogih drugih korisnih stvari. Ipak, najstarije legende o Žutom Caru nisu starije od anarhičnog perioda Zaraćenih država (403.g.p.n.e.-221.g.p.n.e), kada je Kini bila potrebna jaka centralna vlast. Jedan od pet careva je Suiren (Tvorac vatre) koji je sličan starogrčkom Prometeju. U pitanju je božanstvo koje su Kinezi preuzeli od Indoevropljana.
Nakon neolitske kulture Longšan javlja se bronzanodobna kultura Erlitou (2000-1500. g.p.n.e). Istraživači su ovu kulturu iz doline Hoanghoa povezali sa legendarnom dinastijom Ksija (Sja). Osnivač dinastije Ksija je navodno Veliki Ji, čiji je lik izmišljen hiljadu godina kasnije, kako bi opravdao vladavinu dinastije Žou. Legende vezane za dinastiju Ksija govore o dvorskim sukobima koje pokreću suprotnosti oko gradnje rečnih brana i kanala. U to vreme još uvek nije bilo jedne dinastije koja je objedinjavala veliki prostor, već se radilo o mnoštvu gradova-država koji su naporedo egzistirali. U stvarnosti, reka Hoangho je donosila život, ali ga je i ometala izlivanjem iz svog korita.
Prva dinastija za koju možemo sa sigurnošću reći da je postojala i da je kontrolisala neku veću teritoriju (severoistok dan. Kine), bila je dinastija Šang (oko 1800. g.p.n.e – oko 1040. g.p.n.e.) za koju saznajemo iz pronađenih zapisa na oklopu kornjače. U doba Šanga je nastalo kinesko pismo, tako da možemo reći da današnja kineska kultura ima korene u ovoj dinastiji. Dinastija Šang je vodila osvajačke ratove, pokoravajući svojoj vlasti gradove-države u dolini donjeg toka Hoanghoa. Rezultat ovih osvajanja je bio nastanak posebnog naroda Šang, koji se svojom kulturom, zakonima i običajima izdvajao od okolnih skupina. O surovom ratničkom poretku svedoče brojne ljudske žrtve u kraljevskim grobnicama. U jednoj od kraljevskih grobnica arheolozi su prebrojali ostatke čak 852 ljudske žrtve, od kojih su neke bile u dečijem uzrastu.
Oko 1100. g.p.n.e. dinastija Šang je dobila takmaca u borbi za dominaciju nad teritorijama oko Hoanghoa. Bio je to klan Ji, koji je stajao na čelu naroda Džou. Utvrđeno je da je sukob Šanga i Jia bio rat između dve potpuno različite etničke grupe. U tom periodu još uvek ne možemo govoriti o Kinezima kao jedinstvenoj etno-kulturnoj celini. Sukob se završio pobedom Jia, odnosno naroda Džou, koji su prihvatili pismo i kulturu poraženih. Poslednji vladar Šanga je izvršio samoubistvo negde oko 1040. g.p.n.e. Neki izolovani gradovi i planinske oblasti naroda Šang se nisu pokoravali Džouu sve do VIII veka p.n.e.
Ako je dinastija Šang postavila osnove kineske kulture, dinastija Džou je postavila osnove kineske državnosti. Današnji naziv Kine, koji na kineskom jeziku glasi Žongguo potiče iz vremena dinastije Džou. Prvi vladar iz ove dinastije je bio Vu, ali je za učvršćivanje njihove vlasti najzaslužniji njegov brat Tan, koji će u istoriji ostati upamćen kao Vojvoda Džou. Dok je obavljao dužnost carskog namesnika u vreme maloletstva svog bratanca Čenga, vojvoda Džou je uspostavio neki primitivni vid administracije koji je uspešno funkcionisao u narednih nekoliko decenija. Međutim, peti vladar iz dinastije Džou, car Džao, je nastradao u obilasku južnih oblasti svoje države krajem X veka p.n.e. Njegov naslednik Mu, nije uspeo da uspostavi red u državi, koju je prepustio devetorici hegemona. Car je posedovao svoj „kraljevski domen“ i tutulu „Sin neba“, dok je svaki od hegemona kontrolisao prostranu teritoriju na kojoj je vladao kao pravi kralj.
Počevši od 822. g.p.n.e. u dolinu Hoanghoa provaljuju pripadnici nomadskog naroda Ksijanjun. Od imena Ksijanjun nastao je pozniji naziv Hun, koji se upotrebljavao za označavanje nomada mongolskog i tursko-tatarskog porekla. Car Hsuan je uz pomoć hegemona uspeo da do 815. g.p.n.e. zaustavi napade Ksijanjuna. Ozbiljan udarac Carstvu Džou je 771. g.p.n.e. zadao narod Kvan Rong, koji došao sa dalekog zapada. Kvan Ronzi su bili indoevropskog porekla i bele puti, a ovaj naziv sigurno nije bio njihov pravi etnonim, već pogrdni starokineski naziv. Ovi belci su spalili prestonicu Feng-Hao i ubili cara Jua. Posle višegodišnjeg pustošenja i pljačkanja Kvan Ronzi su se izgubili u dubinama Sibira i Srednje Azije.
Hegemoni su i posle katastrofe 771. g.p.n.e osećali potrebu za postojanjem cara, pa su za vladara izabrali Pinga, jednog od sinova pokojnog cara Jua. Car Ping je za svoje središte umesto spaljenog Feng-Haoa izabrao grad Lojang. U narednim vekovima carev domen se sve više smanjivao, dok su države okolnih hegemona postajale sve moćnije. Car iz dinastije Džou je zadržao samo svoje prvosvešteničke prerogative, tako da je umnogome podsećao na neku kinesku vrstu pape, koji je obavljao verske dužnosti i dodeljivao titule hegemonima okolnih država. Društveni poredak u ovo doba dosta nalikuje na srednjovekovni evropski feudalizam. Kineski prostor se tada proširio i na dolinu Jangcekjanga u kojoj su nastale tri kineske države. One će se kasnije objediniti u jednu – Ču. Mudri hegemon države Ču je svojim severnokineskim kolegama sredinom VII veka predložio da na svojim teritorijama grade duge zaštitne bedeme kako bi sprečili napade naroda Ti. Ovi bedemi su predstavljali zametke Kineskog Zida, a od imena varvara Ti, nastao je naziv Turaka.
Na severu, najznačajnije kineske države su bile Ki, Jan, Jen i Vei. Čuveni kineski filozof Kung Fu Ce (Konfučije) je poticao iz države Lu. Na krajnjem zapadu formirala se država Ćin. Broj kineskih država je varirao, zbog čestih sukoba u kojima je bilo osvajanja i otcepljivanja teritorija. Međusobni sukobi dostići će vrhunac u periodu od 403. do 221. g.p.n.e. Ovo doba, tokom koga je porodica Džou iz Lojanga izgubila svaki značaj i autoritet se u kineskoj istoriji naziva period Zaraćenih država. Iz ovih sukoba, kao pobednik je izašla država Ćin, koju su u početku sve ostale države prezirale smatrajući je poluvarvarskom. Sličan tretman imala je Makedonija Filipa II u Staroj Grčkoj. Indijska Mahabharata (V vek p.n.e.) koristi naziv Ćin za označavanje zemlje na Dalekom Istoku. Od naziva Ćin nastao je evropski oblik Kina, koji je prvi upotrebio Portugalac Duarte Barbosa 1516. godine.
Kancelar Ćina, Šang Jang je 361. g.p.n.e. započeo obimne reforme koje će Ćin preobraziti u najmoćniju Zaraćenu državu. Šang Jang je zaveo totalitarni poredak nezamisliv za Stari Vek. Državni aparat je sproveo neku vrstu nacionalizacije, preuzevši kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom strateški važnih dobara. Trgovci su smatrani neproduktivnom klasom i podrugljivo nazivani lenjivcima. Zabranjena su filozofska dela, pisanje poezije, javno izvođenje muzike, a takođe je uvedeno ograničenje kretanja podanika. Postojale su posebne dozvole za posetu lokalnim gostionicama. Zahvaljujući strogoj unutrašnjoj discipline, vladari države Ćin su vodili uspešne ratove, pokoravajući jednu po jednu Zaraćenu državu.
Vladar Ćina Džao Ksijang je 256. g.p.n.e uradio ono što nijedan hegemon pre njega nije ni pomišljao: osvojio je Lojang i ubio cara Džoua, Nana. Kineska istorija Nana smatra poslednjim Džouom (37. po redu), iako su njegovi najbliži srodnici pružali otpor još nekoliko godina (do 249. g.p.n.e). Džao Ksijang ipak nije posegnuo za carskom titulom „Sina Neba“, ali je prisvojio simbolе carske vlasti: devet kotlova na tronošcima (tripodi). Tokom trijumfalne ceremonije prenosa devet tripoda jedan od njih se zatresao i pao u reku. Ovo je naravno, protumačeno kao loše znamenje. Na krajnjem istoku uz obale mora, postojala je moćna država Ki, koja je jedina uspešno pružala otpor ratobornom Ćinu. Hegemon države Ćin po imenu Čeng će pokoriti Ki 221. g.p.n.e.
Čeng je tako 221. g.p.n.e. postao apsolutni gospodar kineskog prostora. Uzeo je titulu Ši Huang Ti, što možemo prevesti kao Prvi Car. Doista, posle Vojvode Džoua koji je živeo 800 godina ranije, niko nije posedovao takvu vlast. Kina je bila ujedinjena u veliku i moćnu državu. Bilo je to vreme uoči Drugog punskog rata, kada je Hanibal sa svojom vojskom krstario po Italiji, zadajući velike glavobolje Rimljanima (219.g.p.n.e.-202.g.p.n.e). Prvi Car je organizovao velike javne radove u cilju izgradnje puteva, kanala, gradskih bedema, a najveći poduhvat je predstavljala izgradnja Velikog kineskog zida (u pitanju je bilo povezivanje već postojećih zidina na teritorijama bivših Zaraćenih država).
Prvi Car je verovao da istorija počinje od njegove vladavine. Naredio je da se unište sva istorijska, filozofska i književna dela. Smatrao je da njegovi podanici moraju živeti u neznanju kako bi bili pokorniji vlastima i produktivniji u radu. Organizovana je razgranata obaveštajna služba (Tajni instektorat). Špijuni i doušnici su premrežili čitavu državu Prvog Cara. Strah je bio toliki da su se ljudi plašili da kritikuju vlast čak i unutar svojih domova, pred članovima najuže porodice. Poredak Ćina dosta nalikuje na komunističko uređenje kakvo je zaveo Mao Ce Tung sredinom XX veka, posebno na period Kulturne revolucije (1966-1976).
Strahovlada Prvog Cara se okončala njegovom smrću 210. g.p.n.e. Godinu dana pre toga, veliki meteor je pao u mesto Dongđun. Nekoliko dana po padu nebeskog tela, neki hrabri i domišljati carev protivnik je pod okriljem noći na meteoritu napisao „božansku poruku“ u kojoj je stajalo da će Prvi Car uskoro umreti, a njegova država propasti. Ova podvala je izazvala pravu histeriju u zemlji. Mnogobrojni protivnici su počeli da pripremaju ustanak, a Prvi Car je počeo da pije „lekove“ sa živom, smatrajući da će postati besmrtan. U paničnom strahu, Prvi Car je sebe zapravo otrovao. U provinciji Šensi seljaci koji su kopali bunar 1974. godine, slučajno su pronašli veličanstvenu podzemnu grobnicu Prvog Cara u kojoj se nalazi 8000 skulptura ratnika od terakote. Grobnica koja je odraz careve megalomanije, postala je veličanstveni svedok davne prošlosti.
Nakon smrti Prvog Cara u državi izbija niz ustanaka. Drugi i Treći car, odnosno sin i brat Prvog Cara nisu uspevali tokom svojih kratkih vladavina da uspostave red u zemlji. Njihovi životi su okončani tragično i država je utonula u anarhiju. Gospodar oblasti Han, general Liju Pang je od 206. g.p.n.e. počeo da zavodi red u Kini. General Liju Pang je do 202. g.p.n.e. uspeo da pobedi sve gospodare rata u dolinama Hoanghoa i Jangcekjanga i da se proglasi kineskim carem pod sakralnim imenom Gao Cu. Gao Cu je osnivač dinastije Han, koja će više od četiri stoleća vladati Kinom (202.g.p.n.e.-220.g). Tek u vreme vladavine ove dinastije podanici kineskih careva će izgraditi jedinstveni identitet. Zato se današnji Kinezi nazivaju narodom Han.
Izgradnja kineskog identiteta je trajala tri milenijuma Starog Veka. Bio je to užasno dug period, tokom koga su na Bliskom Istoku i u Južnoj Evropi nastajale i propadale mnoge civilizacije. Izolovanost i kompaktnost ogromnih teritorija oko Hoanghoa i Jangcekjanga uslovila je da se različiti narodi i kulture posle mnogo previranja u II i I milenijumu p.n.e. stope u jednu celinu. Šang je postavio osnove kineske kulture, Džou dao ime države, Ćin međunarodni naziv, a Han etnonim najvećeg naroda na planeti.
Leave a Reply