Piše: Tihana Petrović
Foto: Ana Stojković
Otac nije video usnulu sen ćerke.
Po mirisu bora znao je gde sanja.
Gde je topla zemlja.
Gde je humka iz koje će biljne niti rasti dok ona spava, spava, spava.
Miris bora podsetio ga je na šume.
Na park gde se igrala.
Na talase mora po kojima se smejala.
Na šetnje u kojima je Sunce pružalo dlanove.
Otac nije vido usnulu sen ćerke.
Osetio je dubok mrak u očima.
Hladno strujanje letnjeg dana.
Grlo u solima.
Nevidne oči nebesima podiže.
,,Gospode, smiluj mi se!
Otvori hram i uzmi kosti moje!
Neka ustane njeno lice i obasja me!”
Otac nije video usnulu sen ćerke.
Po mirisu bora znao je gde sanja.
Morao je da krene do njene postelje. Nije mogao.
Miris bora je dopirao i oči zaumnošću palio.
Leave a Reply