Tekst i Foto: Ana Stojković
Bio je razuzdani pustolov. Njegove grube ruke mirisale su na ribu. Tamnoputa koža nije volela dosadu. Njegov osmeh bio je najmisteriozniji na svetu. Duh avanturiste i večitog zaljubljenika u prirodu ovekovečio je ulice Aleksinca, Beograda i Trsta. Vajarstvo je za njega bilo samo odskočna daska u pravljenju zanimljivih lampi i nesvakidašnjih izuma po kući. Tamnoputa crna griva zanosila je sve devojke u gradu. Njegova prisutnost osećala se u svim kafanama u Aleksincu. Bio je stalni gost Bašte gde je redovno igrao domine. Njegov boemski život obeležio je moje detinjstvo. On je bio moj jedini idol. Moj otac. Tinko Stojković. Poput mekoh lahora nosio ga je život i u uvek je bio viđeni gost velike Morave. Slobodne vikende provodio je na reci.
U cik zore, spakovao bi svoje štapove mreže, plovke i udice i otišao da peca. Došao bi kući pre mraka.
Napunio bi kadu do vrha i u nju spustio sve ribe koje je upecao tog dana. Uvek ih je bilo mnogo. Šarani, karaši i poneka beovica virile su iz ledene vode još plivajući. Hvatajući poslednje treptaje života u ograničenom prostoru kade, koja im je još samo koji sat bila poslednje utočište. Postavio bi malu, drvenu stolicu pored kade i pozvao mačka. Dođite da vidite šta ovaj maleni radi sada – ponosito je predstavljao svoj performans sa mačkom i kadom punom riba. Mačor bi se popeo na stoličicu i šapicama pokušavao da dohvati ribu. Zurivši u šarane, čekao je svoj plen. Znao je da je vikend poseban dan kada je na meniju sveže očišćena riba. Tresao je šapice posle svakog uranjanja u vodu. Pipkajući vodu, razmišljao je kako će možda nežnim dohvatom kandže zabosti makar beovicu.
Otac bi ga ostavljao pred kadom po sat vremena trenirajući mu živce i uživajući u scenama koje su ga činile srećnim.
Onda bi počeo pokolj svih riba. Nikada nisam prisustvovala tom činu i vešto sam ga izbegavala.
Mačak bi dobio svoju porciju sveže očišćene ribe, a mi sveže ulovljenog šarana.
Danas, dok sam prolazila pored Velike Južne Morave setila sam se svog pokojnog oca.
Par usamljenih pecaroša lovilo je ribu na sred peščanog brega posred reke. Sam čin pecanja oduvek me je fascinirao usamljenošću i mirnoćom. Jednom sam čak i pitala oca šta je to tako zanimljivo sa pecanjem. Odgovorio mi je da jedino na pecanju dostiže sopstveni mir.
I dalje mi nije bilo jasno kako mogu tolike sate provoditi zureći u plovak čekajući da riba zagrize. Čak sam i probala da pecam ali se ne mogu pohvaliti pecoroškim stažem. Možda on čeka neko drugo vreme kada ću shvatiti da su strpljenje i čekanje osnova dobrih stvari, ili pak razonode.
Ukoliko želite da pomognete u radu ovog portala možete donirati na sledeće brojeve žiro računa:
Dinarski: OTP Banka 9891137003896720
Devizni: OTP Banka 5354815101112201
325930070548544149
Ili uplatama na paypal: ana.t.stojkovic@gmail.com
Hvala
https://www.zazzle.com/zooncoolion_cofee_mug-256608797490822378
