Пише: Милан Дујовић
Илустрација: Ана Стојковић
Одвојен је од лепог малог легла, беле сорте. Спавао је са својом браћом у саксији, згурен. Научио сам га да пишки у песку, батинајући га и гурајући му њушку у сопствену пишаћу, онако како то често успева и код људи. Једне вечери, затекао сам га просутог на асфалту испред дворишта. Издалека, ништа него сенка, продужена у танушну, при врху проширену мрљу крви, чинила је једну једину слику, зацрњену аморфну резултанту промашене биологије. Нисам се, иако сам га волео док је био жив, био ми је као дете, испунио никаквим осећањима. За то је требало окчекивати, макар и најдубље у себи, супротно. Не, стигло ме је неко олакшање јер више нема терета, праћено чисто рачунџијском свешћу о лошој инвестицији. Право стање могло би да се опише са: “Знао сам.” Мислим, сад, да је будалу стигла заслужена казна. Постао сам, у међувремену, и алергичан на те звери. Ваљда психосоматски. Ко му је крив што се лажно представља као кућни љубимац, а овамо је сувише глуп да схвати однос између саобраћаја и приватног поседа. Каква ужасна и одбојна самоувереност, мислити да је дивљина свуда где ступиш шапом. Цркни! Иако сам имао мишеве у подруму и мачак (звао се Квинси Пондекстер Трећи) уловио је првог ноћ пред смрт, схватио сам да то уопште није био довољан разлог да се доведе мачка. Ни тад ми, у ствари, није било јасно чему то служи? Колико му је само, Квинсију Пондекстеру, мишјег накота промакло, док се играо тим једним, одбијајући да га поједе и тако нас, сву тројицу, поштеди таворења. Разлика између мачака и паса вам је као разлика између Десептикона и Аутобота. Десептикони су помахнитало оружје, они занемарују свест о примарном антропоцентризму свог универзума. Аутоботи, пак, служе искључиво питомини људског станишта. Тако знамо да пси умиру вадећи смрзнутог човека из снега, воде слепог човека да се не спотакне, бране човека од дивљег вепра и кокаина… А шта, ког врага, за то време, ради мачка? Шета се пред тобом, истежући и скупљајући ребра, створена за мигољење при лоповлуцима. Понеко лошег укуса то побрка с грациозношћу. Не успеваш да разликујеш просјакињу од краљице, на време. И? Већ док жваће прве плодове свог мољакања, има право да ту, где се малопре уселила твојом вољом, фркће на тебе, избацује канџе и огреће ти ружичасти чмар. Ко је икад успео да спозна ту, само њој знану, нијансу између миловања и превише претећег притиска, која би мачку нагнала да те гребе и гризе. А најгоре је то приписивање мачки некакве мистичне ауре, као она је у контакту са светом духова, мачка осећа што нико други не осећа, трла баба лан… Прати мачку на путу свог просветљења и затећи ћеш је како ждере исти одрезак због којег је пас морао добро да се намлатара репом. Ни тигар, ни честит тигров плен, кажем вам. О, како само изричито говори “питома сам” , док је тетошеш и “дивља сам” , чим би да јој наметнеш обавезу или две! Како зна да одглуми блискост, курва! Е можда, кад се о мистици ради, један мачор не представља ништа, али два мачора су “окупљање у име ђавола” . Ти звуци, та стартност, напрасно заборављање свих јалових функција свог постојања ради продужења врсте, бесмислено отезање битке до дубоко у ноћ, то лињање и крволиптање без одступања… Јесте најбоља слика тупости која се разоткрива чим мачка збаци све што смо, у потрази за дубином, некаквом, накалемили на њену појаву, уписали у те очи које виде само оно што не треба…
