Film: Indigo kristal
Piše: Ana Stojković
Novo filmsko ostvarenje, debitantski film Luke Mihajlovića ,,Indigo kristal“ koje smo imali prilike da od trećeg marta pogledamo u bioskopima širom Srbije naprosto nas suočava sa brutalnom stvarnošću u kojoj živimo. Iako neki od nas nikada nisu imali prilike da vide ili budu deo krimogenog okruženja u kome je Srbija ogrezla odavno, gledajući film vi zapravo živite život jednog tridesetogodišnjaka koji samo što je izašao iz zatvora i pokušava da se asimiluje u društvo. Narativ glavnog glumca nam kaže kroz film da je pola Srbije u zatvoru, a polovina ide u njihov obilazak.
Ova egzistencijalna drama, prema rečima režisera, je došla kao ideja u njegovom rodnom Šapcu odakle je režiser, a crno beli ton filma je subjektivni osećaj Mihajlovića koji Šabac vidi sumorno. I u crno-beloj boji. Film je sniman u Šapcu a neki delovi ove egzistencijalne drame snimane su u režiserovom stanu.
Krupni kadrovi koji prate Vuka i njegovu ekipu koja je zapravo jedan potpuni promašaj ovog društva, jer se njihovi životi sastoje od prodavanja opojnih droga na ulici, konstantnog pušenja džointa i šmrkanja koke, brutalnih scena seksa u wcu gde se devojke podaju, eto tako, ili držanje lokala u kome se sakupljaju narkomani, kao da vas uvlače u njihov svet i daju osećaj prisnosti sa glavnim junacima. Mihajlović izvanrednom režijom postiže bliskost publike i glavnih junaka i kao da osećate svaki dodir, svaki poljubac ili imate osećaj da sa njima sedite na žurci. Ili da ste u lokalu njihovog prijatelja gde se na žalost okupljaju narkomani a svaki trenutak sa tako marginalizovanom grupom ljudi može postati jedna jako neprijatna situacija.
Režiser na početku filma daje objašnjenje o indigo i kristalnim generacijama koje će u ovom filmu i prikazati. To su osobe rođene u periodu od 1988 do 1998 i 1998 do 2008. Jedni su jako zatvoreni a drugi agresivni. Mislila sam da su indigo deca ona koja imaju negativnu nultu krvnu grupu, međutim, gledajući ovaj film u bioskopu došla sam i do nekih novih saznanja.
Svu beznadežnost i egzistencijalnu nemoć ove grupe ljudi reditelj je smestio u četiri dana, nakon izlaska Vuka iz zatvora. U nekim momentima film podseća i na film ,,Mržnju“ zbog crno bele kinematografije, a u nekim kao da je nastavak filma ,,Rane“ ili čak filma ,,Do koske“. Paklena pomorandža na srpski način.
Upornost mladog Vuka da nađe posao, a ne zna ni kako da sastavi CV, dok mu na kraju u tome pomaže njegov najveći prijatelj, govori nam o nesnađenosti ljudske individue da se sama snalazi kroz život. Uvek je potrebna ekipa. Pokušaj da se nađe neki legalan posao završava se čišćenjem dlaka u obližnjoj berbernici. Pokušaj da se nađe ljubav i nastavi sa normalnim životom nakon osam godina zatvora počinje romatično. Vuku uspeva i da nađe pristojnu devojku, ali režim mu na kraju smešta ubistvo najboljeg prijatelja kome se ubio brat a čija ih smrt konstantno okupira jer smatraju da su možda oni krivi jer mu se nisu našli u kritičnom i crnom periodu. Sva Vukova zalaganja da postane bolji momak završavaju se opet u zatvoru kada se ispoveda psihologu da zna jedno. Da nije ubio svog najboljeg prijatelja.
Film nosi značajnu poruku mlađim generacijama da neke stvari ne treba raditi. Ili, ako su već bili osumnjičeni za neko krivično delo, kako da postanu bolji ljudi. Mislim da u buduće možemo očekivati još dobrih filmova od ovog mladog režisera kome je ovo diplomski rad a za samo nekoliko dana je premašio čak 30.000 pregleda u bioskopima.
Uz odličnu glumačku ekipu: Miodraga Radonjića, Denisa Murića, Ninu Janković, Miloša Petrovića Trojpeca pojavljuju se i kao specijalni gosti frontmeni grupe Crni Cerak – Ralja Despotović i Đorđe Bibić koji su ujedno i uradili muziku za ovaj film.
Leave a Reply