Ožiljci
Piše: Dragan Vesić
Slika: Ana Stojković
Ako ste čovek, kad rane zarastu, svaka povreda i nepravda koju ne možete da promenite (a ništa ne boli više od nepravde), ostavlja ožiljak. U početku vam se čini da rane ne mogu nikad da zarastu, ali to vam se samo čini jer, ipak, zarastu. Tu nikakvu ulogu ne igra vreme, jer ono ništa ne leči, nego vaša snaga da budete iznad zla i onoga što nije vredno patnje. Zato je važno da se nikad ne klone: da idete dalje iako vam se ne ide. Ako idete, rane zarastu. Hodate sa ožiljcima na duši, a smisao u besmislu, svetlo u tami i lepota u okruženju ružnog, naiđu jer ste ih tražili. Niste pali i niste nikad sami. Katkad, kad ništa ne ide i zlo se ceri, poželite da ne budete dobri ljudi nego loši kao oni kojima ništa nije sveto kako bi vas manje bolelo – ne radite to, više ste od toga. U suprotnom, bićete kao oni koji su vas povredili, a to ne želite. Ta mudrost koju ste stekli, ta bolna lekcija koju ste naučili jeste nešto dragoceno – učite ceo život…a ima i neke nadnaravne lepote u tim ožiljcima. Oni koji nemaju savest i empatiju nisu ljudi. Pustite Boga, karmu, višu pravdu…da odradi svoje. Odradiće, uvek odradi inače ništa ne bi imalo smisla. Zato, nemojte želeti da budete ono što ne možete biti: granica koja deli ljude od onih koji samo liče na ljude, ali nisu, ne može da se pređe i to nema veze sa vašom trenutnom željom jer vam se sve smučilo: naiđu takvi trenuci. Nešto veće od vas ne da vam da se predate. Zato nosite svoje ožiljke. U njima ima božanske estetike koja nije od ovoga sveta.
Leave a Reply